Piše Dejan Žujović: Omerta - prvi deo

Dobro mu ide. Državni posao, sigurica za hleb i mleko. Mala pomoć od majke sa sela, nekada fizikalija za pljuge i pivo. Ma samo vozi… Neka drugi peva, nije on lud. Po celi dan luda zabava sa debilima na televiziji boje uloška. Dronovi, brzi automobili, kilometri autoputeva, bezbroj novootvorenih fabrika.Idemo, brže, jače, bolje. Sa oduševljenom facom posmatra njega sa svakoga kanala. Lako mogu da ga zamislim kako vadi tetejca da mu sestra kaže da se udaje za jednog takvog. Moja sestra za takvog debila??? Preko mene mrtvog samo. Ali zato kada sedi sa ekipom ispred seoske prodavnice, šakom briše znoj sa čela i diže to mitsko biće u nebesa, oseća ga kao roda rođenog. Ponosan je što smo opet pobedili Šiptare. Ponosan je na te brze vozove. Brže od misli. I u kameru odgovara da ga voli više od sina rođenog.Od onog istog sina koji mu sada živi privatno u Nišu, recimo. Kada krene da ga obiđe čeka šinobus koji redovno kasni po par sati. U torbi vuče spremljenu kokoš, par teglica sa zimnicom i ispečenu pogaču. Majčinu, onu koju najviše voli. Prebira novčiće kupujući kartu i razmišlja da li će da ima za cigarete i povratnu. U kesi nosi i poklone za gazdaricu. Tegle sa slatkom i jednu sa pekmezom od šljiva. Jednom je ofucana, debela spodoba, potamnela od duvana rekla da voli pekmez. Ne dopada se ona njemu, ali šta će? Gde bi sin našao sobicu sa čučavcem po toj ceni? Mora malo da se umili.Pokaže poštovanje.On nosi košulju dvadeset godina staru. Uštirkanu i prepeglanu sinoć, dok ga je žena spremala na put. Srećom, težak seoski rad i oskudna hrana mu nisu dozvolili da se ugoji i preraste je. U šinobusu pronalazi neke novine i prelistava ih. Ništa mu nije jasno. Ne razume ko su ti ljudi na naslovnici. Ko su ti političari? Šta je to Jovanjica? Kakvu konoplju spominju? Seća se da je kao dete nemirno spavao i da su ga stavljali na konoplji da spava. Gleda sliku tog čoveka i odmah uočava red ikona iza njegovih leđa. Pa ovaj čovek ne može da ne valja, vidiš koliki je vernik? Tu misao definitivno potvrđuje kada uoči deo slike sa Bizonom, pravnikom. Pa eto, i ovaj školovani čovek sa naočarama ga pravda. Ma nije kriv sigurno…Život je proveo u aleksinačkim rudnicima. Da nije toga, baba i on bi mogli da se obese. Niko ne otkupljuje više duvan koji uzgajaju. Od kada je Phillip Moris kupio fabriku cigareta u Nišu, da nema te penzije pocrkali bi od gladi. Uz sav rad na imanju, dobro dođe petnaest hiljada, Boga mi. Čita o nekim čudnim čupavcima koji se protive otvaranju nekog rudnika kod Loznice i čudi se. Vidi neradnika, pa šta bi oni? Šta fali da se još jedan rudnik otvori? Pa ni mi nismo pocrkali od našeg, pa neće ni oni od svog. Bože me sačuvaj.https://www.youtube.com/watch?v=sBOfQxfnQBUSeća se da je gledao predsednika jednom na televizoru kada je pričao o tome. Naježio se kada je ovaj na kraju rekao Živela Srbija! Oj, sokole moj, oj srećo moja. Da jednom i to doživim da predsednik kaže u televizor. Sipao je još jednu rakijicu i namrštenoj ženi rekao da doda još salate. Pa kao da je on to rekao, lebac ti se ne ogadio. Sina nije našao u dvorištnom, oronulom objektu. Otišao je da se pokani u poljski toalet, gazdarici dao kesu sa malim znakom pažnje, izašao na ulicu i seo na klupu da sačeka malog. Noge su ga baš bolele. Šimike koje je nosio delovale su mu strašno tesne. Ne seća se da su ga na svadbi tako žuljale. Ali mora da ćuti, šta će. Omerta…