Ovo je priča o nečemu čega ima previše u našem društvu. O agresiji. Agresiji države prema pojedincu. Agresiji čoveka prema čoveku. Agresiji deteta prema tvorcu. Agresiji prema životinji. Agresiji prema sebi. Otkuda to u nama? Devedesete? Slike sa ekrana nacionalnih televizija? Filmovi i spotovi? Igrice? Ako razmišljam o toj emociji prvo mi na pamet pada ova pesma. Who See, Žuta minuta. Onaj trenutak kada uđeš u svoj mrak i iz tebe izađe nešto strašno. Nešto što te plaši i ne možeš da ga kontrolišeš. Nešto što ti izbriše svako sećanje, svaku društvenu normu, svaku emociju koju si imao. Nešto što te obuzme.

Ne vadite se na devedesete. Da je to u pitanju naše novine iz pedesetih i šezdesetih bi bile pune ubistava i nasilja. Možete li da zamislite kako su naši preci živeli tih godina? Pa opet su našli snage nakon tog svetskog užasa da se vole, venčavaju i prave decu. Moj otac je rođen 1947, iste godine kada je formiran Informbiro. Već sledeće godine se ponovo zazveckalo oružjem. Pa opet, generacija moga oca nije imala problem sa oceubicama, serijskim silovateljima, maloletničkom delikvencijom. To je ono vreme korzoa, fer tuča i kodeksa ulice.
Devedesetih sam imao dvadesetak godina. U to vreme sam se već više plašio klinaca iz kraja nego svoje generacije ili starijih. Ovi su već bili sprženi brzom lovom i gudrom. Tada sam počeo da razmišljam o normalnom, građanskom društvu. Društvu koje bi institucijama i zakonom suzbili to animalno u nama. Zašto se i danas osećam bezbednije u Beču, Pragu, Budimpešti nego u svom Beogradu? Zašto ovde jedan pogled može da bude presudan? Zato što sistem podržava takav način funkcionisanja. Dokazi? Crni džipovi, kratko podšišani bilmezi koji zvone na vaša vrata, pokreti sa jasnim fašizmom u ideologiji. Bande siledžija koje uleću u demonstrante. Preterana policijska upotreba sile. Gomila anonimnih bubašvaba koje ostavljaju poruke sa pretnjama smrću, pretnjama tvojoj porodici i bližnjima. Indolencija pravosuđa. Nekažnjavanje takvih pojava. Ignorantski stav prema jasnom kriminalu. Branjenje narkodilera svetskog kalibra. Trgovaca oružjem. Masovnih ubica. Lokalnih kokošara. Silovatelja. Članova.

I šta da radi običan čovek? Prosečan? Anoniman? Sa svojim malim životom kojim je skoro pa zadovoljan? Da ćuti. Okrene glavu. Kaže da može i gore da bude. Kaže tako mora, jebi ga. Bilo je gore. Imam posao. Imam gde da spavam. Imam bar nešto. Imam šta da izgubim. Srećom, ima i drugih. Onih koje beskrajno poštujem. Komšija na Karaburmi koji su zaslužni da javnost sazna za jednu bitangu koja kosi oca i njegove dečake na pešačkom. Ljudi na Košutnjaku koji su odbranili najlepši deo Beograda od bahatih investitora i korumpirane gradske uprave. Stručnjaka koji su uspeli da zaustave gradnju grdobe od gondole na Kalemegdanu. Ljudi koji su u Obrvi izašli i rekli ne krađi njihove dedovine, kuća i života. Hiljade aktivista protiv mini hidroelektrana. Meštani Velikog Krivelja koji se brane od kineskog okupatora. Brdo pokreta po Srbiji koji brane svoje reke, šume, komšije. Agresivnih ima više? Ne bih rekao, rođaci. Nas je više, njih je manje.

Oni svojom drekom sakrivaju svoju slabost. Kao Sima Spasić. Pomisliš da ih je bar dvadeset. Ali on je samo glasan. I bezobrazan. Takvi su oni. Svoju slabost u broju nadoknađuju bezobrazlukom. Mi ćemo pokazati koga je više ovde. Pristojnost i uređenost društva moraju da nadvladaju primitivizam, agresiju i bezakonje. Pristojni moraju da pobede. Ili neće biti ni pristojnih ni nepristojnih.