Piše Ana Vučković: Istrajnost

Istrajna sam u tome da budem istrajna, dok odjednom nisam više. Valjda je to u ljudskoj prirodi. Mnogo motiva me goni da radim ovo i ono, ali nema onog centralnog, velikog, prema kome bi se sve usmerilo.Nije da treba da se selim u Italiju, pa bi bilo dobro da naučim italijanski, ja ga učim lagano, vrtim vremena u glavi i prevodim pesmu koju čujem. Nije da mi treba za posao da budem bez sala, da treba da budem model, glumica, da mi treba da smršam za ulogu, salce je tu i nikom sem meni ne smeta. A ja volim malo sala, to mi je čak i privlačnije nego skroz ravan stomak. To mi je kao ono masno na dobrom komadu mesa, lepo je da ga ima, samo ne previše. A i to opet ja biram. Biram da li ću da radim trbušnjake ili da jedem pariske brestove. Tu fazu zovem Čežnja pod brestovima, ali nije ni da je ona večna. Imam riblju fazu, u kojoj obilazim riblje pijace i pitam se da li su te ribe stvarno stigle juče iz Boke, kao što kažu. A imam i onu fazu sa trčanjem. Mnooogo trčanja. Neki mesec se desi da ne pročitam ni jednu jedinu knjigu, a već sledeći ih pročitam deset. Neki mesec zaređam da kuvam nova jela, da dodajem egzotične začine u variva, a drugi mi se to uopšte ne radi, nego jedem napolju ili kuvam špagete i pržim kajgane. Imam fazu kad želim da budem najlepša na svetu, a opet posle nje evo i one kada sam opuštena, u ritama od pamuka, nevidljiva. Nekad želim da sam u centru pažnje, a nekad samo da ležim i da se odmaram od svega, pa i od reakcija na sebe, umorna od novih haljina, susreta, previše događanja. Zato tu nema istrajnosti u stvarima, jer sam ja mnogo toga, i introvertna i ekstrovertna, i ekspresivna i povučena, i asketa i gurman, i rođeni atleta i Oblomov koji se previja i obrće sa boka na bok.Gledam svoje prijatelje koji se mesecima bude za trening, koji godinu idu na časove vožnje ili jezika, znajući da tu ima kraja, da tu dolazi neki cilj i uspeh. Ja ne težim perfekciji, možda zato što sam odlučila da sebi pomognem, da snizim kriterijume, da uživam u slobodi da svako malo izaberem šta me to novo zanima na tom švedskom stolu.A opet, najviše mrzim nezavršeno, pa se zato ne poduhvatam nekih ogromnih ciljeva i srećna sam kad smršam tri kilograma, ne mora deset, kada namestim lepo ukrase na polici, ne moram da prevrnem celu kuću, kada pročitam haiku, ne moram romančinu, kada se sa prijateljem vidim sat vremena, ne moramo da smo zajedno ceo dan.A opet, drugi kad me sretnu kažu - jao, kako stižeš i sve to da napišeš, sve te tekstove, da dete vodiš u parkić, da ponešto i skuvaš, da izađeš (btw sa tobom se uvek najlakše dogovorimo), da odeš i na izložbu i na film, da istrčiš, da odgovoriš čim ti pišemo, da preslušaš te nove albume i sve emisije prijatelja i kolega sa radija koje te zanimaju.Kako da im objasnim koliko sam po svojim kriterijumima neistrajna zapravo, koliko bih volela da sam u stvarima potpunije, jače, da sam istinski zagriženija za nešto, da mogu da naučim italijanski do sledeće godine tako da mogu da parlam sve u šesnaest i sa piljarima i u klubu i muzeju, a i da čitam knjige, da imam telo najzategnutije u univerzumu, da otkrijem nove mišiće za koje sam mislila da ih nemam, da pročitam sve knjige bar tog jednog pisca koji ih ima pet, pa da zaokružim opus, a ne da trebim i mrljavim svake godine pomalo, da pogledam sve filmove tog reditelja, da apsolviram, o tome da naučim da šijem, ja od babe šnajderke što ne umem dugme da zašijem, o tome i da ne pričam...Opet me drugi ne vide tako, bravo Anči, sve stižeš, kidaš. A ja, šta ću, istrajna u fazi dok faza traje, jedem umereno dok me neko ne ponudi brestovima, onim pariskim, ja istrajna, istrajna u svojoj neistrajnosti.