Rano ode Vesa, bre. Veselin Simonović, jedno od poslednjih velikih imena srpskog i jugoslovenskog novinarstva, glavni i odgovorni urednik portala Nova.rs preminuo je u nedelju u 63. godini.
Otišao je taj tihi čovek koji je mogao da napravi ogromnu buku, taj tihi čovek koga su se moćnici plašili.
Privilegija je bila raditi sa jednim od najboljih urednika u istoriji žurnalizma na ovim prostorima.
Imalo se šta i naučiti od takvog čoveka i profesionalca.
„Imate li vi išta drugo osim moje smrti, ima li živih ljudi u ovoj Srbiji da pišete o njima Bog vas jeb‘o. Šta radi politička, šta radi kultura? Šest tekstova od jutros. Hoću da znam šta sve poskupljuje i koliko poskupljuje i to za sat vremena da vidim na portalu. Nemoj da mi ošljarite. Ubrzajte se malo“, sad bi mi rekao Vesa.
Mi bismo se onda rastrčali da slučajno ne bi došao drugi put da nam kaže. Kada je reč o profesionalizmu tu nije smelo da bude kompromisa.
Samo nekoliko sati pre ove tužne vesti Vesa nam je slao poruke, a u njima ideje za teme kojima treba da se bavimo. Profesionalac do kraja. Kako je živeo, tako je i otišao.
Vesa je često znao da nas iznenadi. Ovo poslednje iznenađenje bilo je surovo. Posle uspešne karijere u Borbi, Vremenu i Blicu podigao je portal Nova.rs i novine Nova. Bdeo nad redakcijom prateći sve naše dečije bolesti i držao nas za ruku dok nismo prohodali. Za manje od godinu dana uveo nas je u klub najčitanijih. Otišao je iznenada i kao da nam je poručio „dalje ćete sami“.
Bio je čovek koji nije znao za odustajanje. Kada su sve štamparije u Srbiji odbile da štampaju novine Nova svi smo pomislili da je to kraj. Svi osim Veselina. „Štampaćemo se“, podigao je ton taj tihi čovek i u roku od nekoliko dana kamioni sa sveže štampanim, oštrim naslovima Nove jurili su preko granice sa Hrvatskom da bi na vreme stigli u Beograd na razvoz po Srbiji.
Beskompromisni borac za ljudska prava, čovek koji je uvek štitio slabije. Orjentir u ovom ludom vremenu.
Čuvao nas je od pritisaka koliko god je mogao. Jednom prilikom otišao sam sa novinarkom na informativni razgovor u policiju. Da nam inspektor nije rekao da su po Vesu došli u dva posle ponoći ne bismo to ni danas znali. Ćutao je da bi nas zaštitio od bilo čega što bi nam skrenulo fokus sa tema ili problema kojima smo se bavili. Ne bi se taj „pohvalio“ ni pretnjama koje je dobijao. Takav je čovek bio naš Vesa. Čvrst karakter, strog, pravičan, a srce veće od Marakane.
U teškim životnim trenucima bio je više od prijatelja. Nisam stigao da mu se zahvalim za prijateljske savete, podršku i razumevanje, očinski prekor, topli zagrljaj i osmeh koji bi provirio ispod brade.
Veso, druže, mnogo ćeš nedostajati.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare