0
Juče ujutru je dolazak sa Zvezdare na Novi Beograd vaistinu izgledao kao guranje Sizifovog kamena.
Kako je to izgledalo u praksi? Pa, krenete oko 7.30 od Vuka, stignete malim zaobilazim uličicama do Takovske, krenete uz Takovsku, čekate 25 minuta da stignete od Botaničke bašte do ugla s Džordža Vašingtona (oko 50m), tamo vas policajac uputi levo (nazad prema Vuku), da biste opet išli gotovo do Vuka, pa onda opet odatle do ugla s Takovskom, Bulevarom, u koloni koja mili jer su zatvorene 29. novembra (sadašnja Despota Stefana), Ilije Garašanina, a saznali smo tog jutra- i Takovska, jeidna ulica kojom ste možda mogli da se provučete.
Sve one hiljade ljudi koji kroz taj deo grada pokušavaju da se probiju do Novog Beograda, ne znaju ni kuda da idu, u očaju se okreću, seku, svađaju, za guše uzimaju, a da ne govorimo o tome da vas zbog svih onih koji neviđeno žure i već su na ivici nervnog sloma, na svakih 200 metara čeka potencijalna saobraćajka.
Divno jutro u beogradskom saobraćaju za ženu u sedmom mesecu trudnoće.
Prvo sam bila očajna, pa mi je bilo smešno, i na kraju sam im kao i veliki deo vas, dragi čitaoci, psovala sve po spisku.
U Beogradu je juče nivo zađagenosti prelazio vrednosti od 130-150 PM2 čestica, a nije ni počela grejna sezona. To je, uz kolaps, najbolji nagoveštaj zime u kojoj, zbog cena struje i gasa i očajne situacije s drvetom za ogrev, možemo očekivati da ćemo udisati sve što ljudima padne pod ruku – spaljenu garderobu, smeće, kablove, karton, prašinu i ko zna šta još.
Da ne govorimo o tome kako hleb i jogurt plaćamo suvim zlatom, dok nam onaj koji je za sve kriv sipa neku besmislenu geopolitičku priču svaki dan u vanrednim obraćanjima, kao da nećemo nagrabusiti i ovako i onako, a bradati zadrigli popovi nam kroje udžbenike.
Mislim, jedva čekam da mi se dete zimus rodi u Beogradu, tako ste se lepo za njega (Beograd) postarali – jedva čekam da mi se dete rodi u smogu, kolapsu, očaju i ludilu.
Kad sam se konačno domogla Novog Beograda, posle sat i po vremena, počela sam da razmišljam kako ovom gradu nema pomoći, i to je odavno jasno.
Možda bi zato najbolje bilo da se mi (normalni) iselimo, i da Beograd prepustimo štancovanom nepismenom kvazi doktoru nauka, podlom aparatčiku koji najviše liči na lutku na navijanje što ide i besciljno skakuće, i svoj gospodi koja se baškari u Jovankinoj vili, i onoj koja je oprala naše pare u Beogradu na vodi za 7.000 evra po kvadratu.
Neka se sami dave u svom smogu, neka piju vodu iz Save u koju vrše nuždu, neka putuju na posao ulicama koje su raskopali, a mi da idemo na neko bolje mesto, da tamo rađamo decu, i da ne damo više baš svim budalama u ovoj zemlji da od nas prave budale.
Ako neko ima predlog za komunu u kojoj oni neće imati pristup, gde će na njihove radio i TV frekvencije biti blokirane, gde nećemo morati da gledamo dojučerašnje borce za ljudska prava, a sada njihove plaćenike za sitne pare kako nam morališu, računajte da sam među prvima.
U Beogradu se više ne može živeti, a biće sve gore.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
