1903. godina: Reakcije naroda na prvi automobil u Srbiji

Zahvaljujući društvenim hroničarima s početka dvadesetog veka i današnjim istoričarima, postoji dovoljno (mada, naravno ne onoliko koliko bismo želeli) informacija, beleški i fotografija o samom početku automobilizma na Balkanu.Početkom 1903. godine, ugledni beogradski trgovac i bankar Boža Radulović, po povratku iz Beča, odlučuje da učini ono zbog čega pišemo ove redove - uveze prvi automobil u Srbiju. Strahujući od same pomisli da bi mogao istim da upravlja, obraća se svom prijatelju, fotocinkografu Sretenu Kostiću, u nadi da će ovaj postati njegov šofer.Naravno, gospodin Sreta nije ni znao šta ta reč znači, ali se odvažio, te je prihvatio ponudu koju je dobio prvenstveno zbog zavidnog umeća u zanatu kojim se bavio. Kako je imao mirne, precizne i spretne ruke, Radulović ga je smatrao najadekvatnijim za novi posao.Na dan 3. aprila 1903. godine, vozom iz pokrajine Nesselsdorf nadomak Beča, rano ujutru stiže istoimeni model automobila. Za razliku od današnjih proizvođača koji se utrkuju u kreativnosti i sadržaju paketa opreme, pre 118 godina osnovna oprema uz automobil je bio „fabrički šofer“. Proizvođač je uz vozilo slao šofera koji bi 45 dana obučavao vlasnika šoferskom zanatu, ali i osnovama mehanike vozila, nakon čega bi se dotični stručnjak vratio u centralu. Gospodin čije ime nije poznato, obučio je prvog srpskog šofera - Sretena Kostića.

Po isporuci, odmah je obavljena prva vožnja. Automobilom je upravljao pomenuti Nemac, dok su Boža, Sreta i njihovi prijatelji zauzeli preostala bočna mesta.Kurblanjem se ispred Železničke stanice začuo neobičan ali strahovit prasak, tako da su prolazici u čudu posmatrali kočiju bez konja, opremljenu dvotaktnim bokser motorom. Vožnja se nastavila Nemanjinom ulicom, zatim su skrenuli u Kneza Miloša, odakle su produžili do kranjeg odredišta, Topčidera. Kako je tada zabeležio Kostić, prva vožnja je prošla dobro, ali uz dodatne komentare reakcija prolaznika: „Poneko je razrogačio oči, poneko se prekrstio sluteći da se sreo sa nečastivim“.Kasnije su se, u seoskim predelima, suočavali sa konkretnijim reakcijama: „Jedan pastir, čuvši huku automobila, pobegao je glavom bez obzira, ostavivši stado ovaca. Prilikom jedne predvečernje vožnje jedna seljanka se toliko uplašila od svetlosti farova da je pred kola stala kao ukopana, vičući i mlatarajući rukama sve dok šofer nije ugasio svetlo“. Kako beleži magazin „Automobil“, sutradan se pričalo: „Prođe aždaja kroz naše selo, svetle joj oči nadaleko i brekće, a cepa sve što joj stane na put!“.Ako vam ove reakcije izazivaju podsmeh ili nevericu, podsetiću vas na komentar novinara beogradskih listova, prilikom prve televizijske projekcije u Filipsovom paviljonu na Starom sajmištu, septembra 1938. Oduševljeni novom spravom, romantizirano su gledali u budućnost: „Blago našim potomcima! Zahvaljujući televiziji, niko nikad više neće moći da laže!“Više o ovoj, ali i drugim sličnim istorijskim temama u vezi automobilizma, nastavite na ovom linku.Izvori:Autoslavia, Milić J. Milićević, Automobil u Srbiji početkom 20. veka, Godišnjak za društvenu istoriju, 1999, sveska 2.Automobil u Beogradu, grupa autora.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram