"Peške sam išao u školu": Zvezda serije "Vojna akademija" o prednostima života na selu

Poznati glumac Branko Janković već duže vreme sa porodicom živi na selu, gde poput meštana bavi poljoprivredom i stočarstvom.Zvezda serije "Vojna akademija" prisetio se svojih početaka i istakao da gluma nije bila njegova prva ljubav."Kada je bio mali bio je povučen, to se promenilo kada je krenuo u školu. Tada je imao želju da bude vozač kamiona, zato je i upisao Saobraćajnu školu u Zemunu, tek je posle krenuo putem glume", rekla je njegova majka u emisiji "TV lica".Detinjstvo i period osnovne škole prove je u okolini Osečine, a potom se odselio u prestonicu.

"Peške sam išao u osnovnu školu. Drugari iz sela su me 'kupili' pa smo u 7:15 kod mene gledali crtane filmove, ali smo do 8 bili u školi. Leti smo hvatali ribe, kasnije u rečnom koritu, nažalost, bude starih automobila, pa smo to rasklapali, brali smo trešnje, jabuke. Imao sam sadržajno detinjstvo. Ljudi se oduševljavaju Harijem Poterom, mi smo živopisnije ljude imali ovde, u komšiluku", rekao je kroz smeh glumac.Tokom srednje škole stanovao je u domu, pa se prisetio tih dana."Srednju školu sam prespavao. Bio sam u domu. Bilo nas je osmoro u sobi i jedno zajedničko kupatilo, pa je bilo nemoguće spavati", otkrio je Branko i nastavio:"Bio sam dobar u matematici, išao sam na takmičenja. Sećam se da su mi pre republičkog takmičenja dali da pojedem dve pite sa sirom, pa su koncentracija i misli ponovo otišle ka spavanju", ispričao je.

Život u Beogradu naterao ga je da nauči da se snalazi.

"Teško je bilo snaći se, tolika količina društvenih staleža, socijalnih miljea, ljudi koji su došli u taj isti dom... Preko omladinske zadruge sam radio svašta, od isporuke stvari restoranima do krađe laminata sa 'domcima', bio sam klinac", rekao je on.Počeo je da pohađa časove glume, pa je tako i nastala želja da upiše akademiju. Poznato je da nije lako upisati glumu, pa je i Branko morao da polaže prijemni ispit više puta i to u više gradova.

"Prvo sam konkurisao u Beogradu, pa u Novom Sadu, pa opet u Beogradu, pa u Cetinju, pa u Banja Luci. Kada sam bio u Cetinju spavao sam u manastiru i tražio blagoslov kada sam prošao u uži izbor. U Banja Luci sam spavao na hodniku fakulteta, na nekom dvosedu, a u Beogradu kod neke babe, Jele. Zanimljiva stvar, kada sam išao da se prijavim na akademiju u Banja Luci sreo sam jednu stariju gospođu koja je videla da lutam. Nikada pre nisam bio tamo i nisam poznavao nikoga. Posle pola sata me je ponovo srela ista ta žena, dok je šetala sa ćerkom i pitala da li mi treba neka pomoć. 'I treba i ne treba. Treba mi samo da negde prenoćim da bih sutra predao papire na akademiji', rekao sam joj. Ona me je pozvala kod sebe. Živela je sa celom porodicom, decom, pa još i ja, to je bila 'ludnica'. Kasnije se ispostavilo da je i ona završila akademiju i to u klasi sa Marijom Simonović, mojom profesorkom na fakultetu. Kada je Nataši (supruga) preminuo stric, ponovo sam je sreo, istog dana je bila sahrana njenog muža. Život je najbolji reditelj."

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=top5domaihglumacakojisuuspeliuinostranstvumm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3983867"]