ISPOVEST "Prvo sam skočio ja a onda on, odmah je poplaveo i više nije izašao iz vode, jezive su to slike": Finalista takmičenja "Nikad nije kasno" o tragediji koja mu je zauvek obeležila život

Dejana Draškovića šira javnost je upoznala kroz Grandovo muzičko takmičenje "Nikad nije kasno", a retko ko zna da je on jedan od naših najškolovanijih pevača.Naime, po struci je inženjer pomorstva, a zvanje magistra ekonomskih nauka je stekao na Ekonomskom fakultetu u Podgorici. Iako se profesionalno bavi pevanjem već 11 godina, svoj posao u državnoj instituciji ne želi da napusti.U našoj emisiji "Ispovest", pevač je otvorio dušu o svom odrastanju u Crnoj Gori, školovanju, karijeri ali i najtežim životnim situacijama.

Kako je bilo odrastati u Crnoj Gori, u Herceg Novom?"Tamo sam završio osnovnu i srednju školu, završio sam fakultet za menadžment u Kotoru, a onda sam magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Podgorici. 15 godina sam radio kao poreski inspektor u Herceg Novom, a zadnje dve godine radim kao šef u Upravi prihoda i carina u Tivtu."Kada se rodila ljubav prema muzici?"U detinjstvu, upisao sam muzičku školu ali je nisam završio, stigao sam do pete godine. Svirao sam harmoniku u klasi profesora Vladimira Rackog, ali mene to nije previše interesovalo. Išao sam jer su me roditelji nagovorili. Moja majka i baba su jako talentovane, nama nije bilo strano da ja i moja pokojna baba zapevamo na nekim porodičnim okupljanjima."

Da li ste u mladosti zarađivali od muzike, svirali po kafićima?"Nisam. Vrlo mlad sam se oženio, imao sam 25 godina, ali sam brzo kupio svu opremu. Onda sednem i sviram svojoj porodici, kumovima, rodbini. Zbog prirode posla nisam mogao da se bavim muzikom. Tabu tema je bila da se neko ko radi u državnom organu bavi profesionalno muzikom, to je sve bilo do neke 2012. godine dok se nisam odvažio i službeno zatražio dozvolu da se bavim dopunskim poslom i da mogu da zarađujem od nastupa. Počeo sam stidljivo, krenuo sam da radim kao klavijaturista i prateći vokal, a onda sam počeo i samostalno da nastupam - eto gde me to dovelo."

Važite za jednog od najškolovanijih pevača na našoj javnoj sceni."Uz Nedu Ukraden, ona ima dva fakulteta. Obrazovanje je jako bitno u svim segmentima života. Srećan sam što sam poslušao roditelje i što sam gurao svoje školovanje. Ja sam magistrirao 2010. godine preduzetničku ekonomiju na Ekonomskom fakultetu u Podgorici. Imao sam želju da doktoriram, ja sam magistrirao po starom, tada su studije trajale dve godine. Imao sam 13 ispita, jako je teško bilo pošto su se te specijalističke studije polagale i slušale na engleskom jeziku jer su profesori dolazili sa strane."

Jako mladi ste se oženili i odmah dobili decu. Kako je biti otac četiri ćerke?"Jako lepo, ali je i naporno imati četvoro dece, morate biti sa njima stalno što mi ponekada teško pada jer sam rastrzan na više frontova. Majka je uvek tu za njih, ali otac nekako prelomi kada su saveti u pitanju. Ponosan sam na njih, najmlađa ćerka ima 11 godina, ona je jako talentovana za pevanja, mada nema ambicija da se time bavi, više je vezana za sport."

Kada ste počeli da pevate i da zarađujete od toga?"Profesionalno sam počeo 2012. godine, a već četiri godine imam svoj bend. Moja prva pesme je izašla pre učešća u takmičenju 'Nikad nije kasno', zove se 'Ne veruj mu', ona je rezultat saradnje sa mojim prijateljem Edijem Ramiševićem koji živi u Beogradu, on je izuzetan tekstopisac. Našli smo se na kafi, on mi je ponudio pesmu, i vrlo brzo smo se dogovorili za saradnju. Prateće vokale je otpevala Ivana Selakov, ali je greška bila što nisam uradio marketing. Kada je pesma izašla video sam da mi je to jako slatko i da je to nešto čime ja želim da se bavim, da snimam pesme i nove projekte. Spot je rađem u Herceg Novom, u Portonovom, prvi spot koji je tamo snimljen."

Mnogi govore da se iza najlepših osmeha kriju najtužnije priče. Da li možemo da pošaljemo poruku čitaocima i kažemo kako da smognu snagu nakon tragedije i nastave dalje?"Da budem iskren, teško je bilo, jako teško i teško je i dan danas, ali ono što me čini srećnim u ovim okolnostima je što radim stvari koje je moj Strahinja voleo, jako je voleo muziku, siguran sam da je srećan zbog mog uspeh. Ja živim i za sebe i za njega. Strahinja (11) je bio moj sestrić koji je tragično nastradao skokom u vodu na plaži u Žanjicama. Ono što nas boli je to što je to slučaj koji se desi jednom u ne znam koliko miliona. Takve stvari se deci po difoltu ne dešavaju. Skok u vodu sa smrtnim ishodom je karakterističan za starije ljude, a ne za decu koji imaju elastične krvne sudove. To je bilo jedini njih unuk i jedino dete moje sestre Dragane. Ona je mojim ćerkama kako tetka tako i majka. Ja želim da održim uspomenu na njega i istetovirao sam njegov lik na grudima. Uvek kada se pogledam u ogledalo uvek se njega setim. On je imao moju energiju, za sport i za umetnost, mnogo je bio hrabar, bio je ispred svih, ispred svoje generacije. Bio je viši za glavu od svoje generacije. Volim da kažem da je on jedan anđeo. Znam da ga je Bog uzeo pored sebe i da me on sada podržava."

Da li ste bili sa njim tog dana na plaži?"Jesam, bio sam tu. Bitno je da moja sestra nije bila tu, to je bilo jezivo. To su slike koje ne zaboravljate ceo život. Voleo bih da sam mogao da ga zapamtim drugačije. Nažalost, te slike su ostale urezane, jezivo. On je skočio sa mog čamca, ja sam skočio prvi, a onda on. Nismo mogli da se saberemo odmah, jer smo mislili da roni. Jako nam je teško, nikakvu šansu nije imao da preživi, to je trajalo dva sata, međutim on je poplavio odmah. To su najteži trenuci u moj životu. Mislio sam da nikada neću uspeti da se izvučem iz toga jer to je dete, bio je moje dete. Moj sestra ga je odgajala sama, ali sam ja više bio pored njega. Na roditeljske sastanke sam išao ja, a ne moja sestra, on je vazda govorio 'Meni je ujko isto kao otac'. Ja nemam mušku decu, imam četiri ćerke, želeo sam da na njega prenesem neke svoje hobije. Ja sam igrao košarku dugo vreme bio sam kariski reprezentativac Crne Gore, a on je bio veliki talenat za košarku i tako da smo mnogo vremena provodili zajedno. Skijali smo zajedno, nas dvojica smo uvek bili prvi na stazi u devet ujutru."

Da li je istina da više nikada niste otišli na tu plažu?"Istina je, to je jako teško, ja kada bih se pojavio tamo on bi meni bio pred očima stalno. Trudim se da te stvari izbacim iz glave i da ga pamtim onakvom kada je bio živ. Bio je jako inteligentan. Ispričaću jednu anegdotu, ja imam garažu koja se teško podiže i ja kažem 'Vidi kako je ujko jak', a on u tom trenutku dolazi sa biciklom i kaže mi 'E kada si već toliko jak popni mi ove biciklo gore'."Da li je istina da vaš otac nije izašao iz kuće nakon što se tragedija dogodila 2017. godine?"Do dana današnjeg ne izlazi iz kuće, on prošeta malo po terasi, a majka izađe. Čini mi se da je sa Strahinjom otišao veliki deo njegovog života. Mogu reći da ono što drži u životu i moju mamu jeste moja muzika. Ja sam njih vratio u život mojim takmičenjem. Oni po ceo dan na Jutjubu gledaju moje nastupe. Majka stavi ručak i zaboravi da je stavila, fokusira se na gledanje", ispričao je Dejan, a šta nam je ispričao o Žiki Jakšić i druženju sa kolegama pogledajte u emisiji koja se nalazi na početku teksta.

BONUS VIDEO: ISPOVEST „Kad me pukne euforija, umesto terapije – pijem alkohol“: Naš pevač o dugogodišnjoj borbi sa bipolarnim poremećajem i estradi koja ga je zbog bolesti odbacila