Ekskluzivno: Veliki intervju Danijele Štajnfeld za Nova.rs

Showbiz 20. apr. 202120:00 > 20:06
Podeli:
Danijela Štajnfeld Foto: Zoran Lončarević

"Film je napravljen da bi ukazao put ka isceljenju, prevazilaženju traume i posledica osuda društva. U smislu filma, ime počinioca je nebitno. Tema filma nije o silovatelju. Film je moja intimna priča koja ima univerzalnu nit, jer je utkana sa pričama drugih ljudi koji su prošli istim trnovitim putem tražeći svoje zaceljenje, dobili manjak razumevanja i resursa od nadležnih institucija, i našli se na istom stubu srama i osude društva", priča u velikom intervjuu za Nova.rs glumica Danijela Štajnfeld uoči beogradske premijere svog autorskog filma "Zaceli me" na 68. martovskom festivalu.

PROČITAJTE JOŠ

Kada je prošlog leta objavila autorski dokumentarni film „Zaceli me“, u kome je otkrila da je bila žrtva silovanja, glumica Danijela Štajnfeld postala je jedan od simbola borbe protiv seksualnog nasilja, a otkrivanjem imena svog zlostavljača ulila je dodatnu snagu žrtvama da hrabro istupe. Baš kao i njene koleginice Milena Radulović, Iva Ilinčić i Merima Isaković.

Film koji je izazvao pažnju kako regionalne, tako i svetske javnosti, konačno će doživeti beogradsku premijeru u okviru Martovskog festivala, koji se održava od 19. do 25. aprila u Domu omladine.

Ovim povodom razgovarali smo s autorkom filma, Danijelom Štajnfeld, koja nam je između ostalog otkrila kako je izgledao proces stvaranja, kako je bilo ponovo proživljavati sopstvene traume, šta je naučila o psihologiji nasilnika i žrtve, ali i to da li je razočarana reakcijama pojedinih kolega nakon što je u javnosti otkriveno ime njenog zlostavljača iz sveta filma.

Vaš dokumentarac „Zaceli me“ izazvao je veliku pažnju javnosti, a 21. aprila biće prikazan na 68. Martovskom festivalu u Beogradu. S obzirom na to da je film već doživeo svoje premijerno prikazivanje i izazvao pažnju široke javnosti, sada će publika moći da ga odgleda, ali sa saznanjem ko je Vaš silovatelj. Kakve reakcije očekujete?

– Očekujem pozitivne reakcije. Film je napravljen da bi ukazao put ka isceljenju, prevazilaženju traume i posledica osuda društva. U smislu filma, ime počinioca je nebitno. Tema filma nije o silovatelju. Film je moja intimna priča koja ima univerzalnu nit, jer je utkana sa pričama drugih ljudi koji su prošli istim trnovitim putem tražeći svoje zaceljenje, dobili manjak razumevanja i resursa od nadležnih institucija, i našli se na istom stubu srama i osude društva. Da sam htela da skrenem pažnju na silovatelja u filmu, onda bih promašila temu. Dakle, dok god mi ćutimo, narativ u društvu je „nije se desilo“. To je narativ napasnika, koji smo mi na našim prostorima potpuno prihvatili. “Nema takvih zločina na našim prostorima, u našim krugovima”, čitala sam reakcije naše javnosti na #Metoo 2017. godine. U momentu kada mi progovorimo, posle burnih prvih reakcija, proces isceljivanja počinje ne samo za nas, nego i za našu okolinu. Kada se narativ promeni u “desilo se”, podeli se bol i nemoć u kojoj smo do tog momenta trpeli. Svaki put kada žrtva progovori, hiljade nasilnika se uplaši. Fokus filma je na žrtvi koja nalazi moć kad je prestala da ćuti, uprkos neverici i stigmi. E, sad, kad bismo objašnjavali našoj sredini zašto ogromna većina progovori tek posle 10-20 godina, ako ikad i progovori, na šta sve domaće i svetske statistike ukazuju, ovo bi bio jedan predugačak intervju.

Kako uopšte izgleda proces stvaranja filma koji obrađuje tako jednu važnu temu i koliku ste odgovornost osećali dok ste ga pravili?

– Proces je bio dug iz prostog razloga zato što sam bila u novoj sredini i sebi sam dala jedan zahtevan zadatak da sama produciram i režiram dugometražni dokumentarni film o temi koja je još uvek bila moja otvorena nevidljiva rana, a sve u želji da za sebe nađem neko isceljenje. Nisam osećala neku preveliku odgovornost, jer kad proživite to što sam ja proživela, treba samo da ste verodostojni opisu vaše unutrašnje patnje da biste napravili ovakav film. Najteže mi je bilo u početku, tokom pisanja scenarija za film. Sada razumem da je pisanje takođe bilo deo zaceljenja. Žrtva kao što sam ja, koja je ćutala i koju toliko boli činjenica da ćuti, gleda kroz prizmu osude sveta, izražavanje samo te boli, ceo svet je kriv i situacija se čini bezizlazna. Okrećući tezu filma na putanju ka isceljenju, koji daje platformu žrtvama, ali i napasnicima, prosto je proces koji je me je zecelio. Bilo me je strah da svoju priču podelim u filmu. Sakrivala sam se iza rediteljske kape, sakrila sam se u pričama drugih koje sam snimala u želji da se kroz njih ja kao žrtva izrazim i svoju traumu prebrodim. U krajnjem delu montiranja filma, kada smo već poceli da pregovaramo sa distributerima, prijatelji i producenti su me nagovorili da ispričam svoju priču. Pristala sam i drago mi je što sam to uradila. Već od prvih reakcija iz Sarajeva sam znala da je formula uspela, da film ohrabruje žrtve, artikuliše problem i ukazuje na rešenje. Namera ovog dugogodišnjeg projekta je upravo i bila da film edukuje kroz empatiju.

PROČITAJTE JOŠ

Je li Vam je najteži deo u tom procesu bio ponovno proživljavanje sopstvenih trauma?

– Jeste bio najteži deo. Svaki put kada bih razgovarala ili snimala sa žrtvama koje su hrabro pred kamerama delile svoje priče, ja sam iznova proživljavala svoju traumu, gušeći se u svom ćutanju. Kontaktirali smo oko 200 napasnika i izabrali da snimimo samo nekolicinu. Trebalo je vremena da zadobijem njihovo poverenje da bi stali pred kamere. Pažljivo sam birala ljude čiji bi jedinstven stav prema zločinu koji su počinili doprineo dubljem razumevanju kako i zašto se ovi zločini tako često dešavaju.

Šta ste naučili o psihologiji nasilnika, ali i o psihologiji žrtve dok ste radili na filmu „Zaceli me“?

– O psihologiji nasilnika sam dosta toga naučila. Najčešća pojava je to da se nasilnik pretvara u žrtvu u momentu kad je razotkriven, što je paradoksalno. Predatori uglavnom ne vole da ispoljavaju osećaj nemoći, ali razumljivo, jer se ova zlodela čine samo iz dubokog osećaja manjka, iz neke vrste nemoći. Kada ih društvo ili sud osudi, u tom momentu im jedino i ostaje da se pretvore u žrtvu, da mole za sažaljenje. Žrtve se, sa druge strane, u ćutanju osećaju nemoćne. Kad progovore, ponovo nađu svoju moć. Tako da imate širok dijapazon zlostavljanja pozicije moći i obrtaja pozicije moći. Pre nego što žrtva progovori – strah je najveći, jer posle nema nazad. Strah dolazi ponajviše od osude društva. Zato je najbolje ne žuriti i progovoriti u onom momentu kada se oseća spremna, kada ima dovoljno podrške njoj bliskih ljudi. Kad se ispusti glas, privatno ili javno, posledice traume počinju da jenjavaju. Više nismo same sa našom traumom, ona u tom činu izađe van nas. Što se tiče toksično patrijahalnih sredina, žrtve treba da sebi obezbede neko utočište ili „saosećajno gnezdo“, a takvih individua i organizacija je sve više i više na našim prostorima. Osetiti potpunu slobodu od tih užasnih zločina je upravo i stati protiv zločina javno.

Da li ste i dalje u kontaktu sa žrtvama nasilja koje su deo Vašeg filma i kako se njima dojmi finalni proizvod?

– U kontaktu smo i film im se baš sviđa. Dobila sam puno divnih reakcija zbog narativa filma koji se ne fokusira na silovatelja i zločin, već na žrtve i naše iskustvo, nadu i putanju ka našem isceljenju. Dobila sam puno divnih poruka i zahvalnica. Jedva čekamo distribuciju filma u Americi, čemu se raduju i svi učesnici filma.

Vaša hrabrost da javnosti u jednoj još uvek patrijahalnoj sredini otkrijete da ste žrtva seksualnog nasilja je podstakla i druge žrtve da progovore. Može se reći da je upravo Vaša, ali i hrabrost drugih Vaših koleginica, u stvari početak svojevrsne revolucije. Da li planirate da možda osnujete neku organizaciju koja će biti potpora žrtvama nasilja?

– Iskreno, nisam razmišljala na tu temu. Postoje glasnogovornice ovog pokreta, a to nisu samo žrtve, već i brojne aktivistkinje i aktivisti, protestuju protiv tolerancije nasilja, što kroz svoju profesiju, što direktno. To je sada čitava armija ljudi. Ujedinjeni u cilju, nekako se stihijski okupila jedna nezvanična neimenovana grupa građana. Podržavam mnoge organizacije preko društvenih mreža i podržavaću sve takve organizacije ubuduće. Nisam ja pionirka u našoj državi kada je reč o ovoj borbi. Žene se za to bore već 30 godina unazad, poput Lepe Mlađenovic. Prvi suštinski problem sa kojim se svi slažemo su nadležne institucije koje ne pružaju zaštitu i privatnost informacija, izlažući nas time ponovnoj opasnosti, kada se mi njima u stvari obratimo da bi nas zaštitili, i posle toga se osećamo najnebezbednije. To nije slučaj samo sa poznatim ličnostima. To je, nažalost, još uvek najčešći scenario posle prijave zlostavljanja, pogotovo u manjim sredinama.

U momentu kada institucije pruže adekvatnu zaštitu i privatnost, javiće se stotine onih koje su ćutale, prijaviće zločine hiljade onih koji samo anonimno pišu na Fejsbuk stranicama poput “Verujem ti” ili mi pišu direktne poruke, tražeći pomoć i deleći svoju bol.

Ne možemo a da se ne dotaknemo ispovesti Merime Isaković. Javno ste joj pružili potpunu podršku i zahvalili joj. Da li ste se privatno čuli s njom nakon svega, ali i s Milenom Radulović i Ivom Ilinčić?

– Mi smo sve u kontaktu i tu smo jedna za drugu. Ja još uvek ne mogu da nađem reči kako bih se zahvalila Merimi zbog otvorenosti i hrabrosti da svoju priču podeli. I tim činom me je podržala. Mi se nismo poznavale, ni Merima, ni Milena, ni Iva. Nismo se znale, a sada smo zajedno.

Prošlo je već izvesno vreme od premijere filma, ali i od saznanja javnosti o tome ko Vas je zlostavio. Jeste li razočarani reakcijama pojedinih kolega?

– To je nekako srž problema. U toj viševekovnoj matrici naučeni smo da se ne narušava ugled porodice i sredine, da je rušiti ugled gore nego zločin silovanja, a da se žrtvi ne veruje i da se njen dignitet još više sroza, nalazi se bizarna logika da je žrtva svojim ponašanjem doprinela da se napad desi. Svi mi bismo voleli da se nikada ovim strašnim, razarajućim temama uopšte ne bavimo, to je još jedan razlog indiferencije društva. Silovatelj je u društvenom poretku skoro uvek moćniji od žrtve, te se većina, iz straha, priklanja silovatelju. Najdirektnije se to oslikava u broju kolega koji su me javno podržali u avgustu kada se film prikazao i javno tražili od mene da kažem ime, i kakva je reakcija istih bila samo nekoliko meseci posle, kada se ime saznalo. Najčešće muk ili osuda. Mogli su i privatno da se jave ti koji su javno od mene tada tražili da iznesem ime. Ali to je, ponavljam, bilo očekivano. Mi smo svi deo iste kulture. Naravno, ima i onih kolega koji su pružili potpunu podršku, poput Mirjane Karanović, ali to nisu radili zbog mene, nego nisu mogli da ne daju podršku ovom pokretu, revoluciji, i žao mi je što su i oni u tom momentu nekako bili na meti osuda i tabloida. Opet, s druge strane, podržavam stav kolega da ne žele da se izjašnjavaju javno. Nisam razočarana zbog reakcija nekih kolega, već zbog njihovih izjava koje će da utiču na buduće naraštaje. Mislim da bi najbolje bilo da mediji aktivne krivične predmete u istražnom postupku ne koriste za klikove i da žrtve, imenovane zločince, njihove porodice i poznanike ostave na miru. Javnim spekulacijama i komentarima se izuzetno otežava i rad državnih organa.

Ako izuzmemo reakcije vaših kolega, jeste li iznenađeni reakcijama šire javnosti?

– Što se tiče reakcija javnosti, nekako su očekivane. Mi smo društvo koje se nikada nije bavilo ovim temama. Predrasude vezane za ove vrste zločina su donekle i očekivane. Najteže je prihvatiti da su zločinci ugledni građani i da su svakodnevno među nama. S druge strane, ipak je ovo 2021. Slušali smo i o #Metoo, imali smo u Hrvatskoj slučajeve koji su uzburkali javnost 2018. godine, plemenitog gospodina Jurića, ali i najhrabriju Mariju Lukić, koja je u stvari i započela ovu „našu borbu“ i revoluciju osvešćivanja. No, ja se samo pitam kako će neke majke, koje sada negiraju ili odbijaju da daju podršku nama koji delimo svoje priče upravo zarad bezbebnosti novih naraštaja, objasniti svojoj deci da nisu dale podršku jednom od najbitnijih pokreta svoje generacije. U širem smislu, ovo je pokret protiv ućutkivanja i nipodaštavanja žena i dece. Za ovakve osetljive teme na kojima se temelji i osnova poretka moći u danjašnjem društvu potrebno je mnogo vremena i mnogo javnih slučajeva poput naših da bi jednog dana došlo do promene načina razmišljanja o uzrocima i posledicama zlostavljanja moći.

Lično nisam imala intenciju da izlazim sa bilo kakvim direktnim optužbama u javnost, niti da ulazim u sudski proces, o čemu svedoči i moj film. Posle premijere “Zaceli me” na Sarajevo film festivalu, na moje iznenađenje, tužilaštvo je pokrenulo predistražni postupak i zato smo mi danas ovde. Ovo nije slučaj Štajnfeld – Lečić, ovo je slučaj država – Lečić.

Kakvi su Vaši dalji planovi kad je karijera u pitanju?

– Ja trenutno u Americi radim na više projekata. Radim na jednom komičnom serijalu koji je zasnovan na liku sa kojim ja nastupam na stand up predstavama. Njujork, koji je svetski centar živih stand up nastupa, podstakao me je da se izrazim kroz humor koji nisam toliko koristila u Srbiji dok sam radila u pozorištu i na filmu. Sledeći veliki projekat je jedna dokumentarna parodija. 5. maja nastupam u jednom legendarnom njujorškom stand up klubu. Raduje me što se grad otvara posle korone i što se vraćam nastupima. Moj život i karijera u Americi su sada jako dinamični jer počinjem da se ostvarujem ne samo u poziciji komičara, glumice, već i u poziciji producenta. Pitalo me je dvoje kolega da li bih radila neke projekte u Srbiji. Ako vreme i obaveze dozvoljavaju, radovala bih se povratku na domaću scenu.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk i Tviter.

Komentari

Vaš komentar