Francuska pevačica srpskog porekla govorila je za naš portal pred koncert koji je sinoć održala u Botaničkoj bašti u okviru BELEF-a.
Barbara Pjević, poznata pod umetničkim imenom Barbara Pravi, je francuska pevačica, tekstopisac, kompozitorka i glumica srpskog porekla. Izabrana je za predstavnicu Francuske na Pesmi Evrovizije 2021. sa pesmom „Voilà“ (Evo me) koju je ona komponovala, i sa kojom je zauzela drugo mesto sa ukupno 499 poena, iza italijanske grupe Maneskin.
PROČITAJTE JOŠ
Barbara je konačno bila gošća Beograda, a pred koncert koji je održala sinoć u okviru BELEF-a u Botaničkoj bašti, Barbara je razgovarala sa našom ekipom i tom prilikom otkrila neke zanimljivosti koje nismo znali o njoj. Pevačici je ovo drugi put da boravi u Srbiji, pa je evocirala uspomene.
Srpska publika vas je zavolela nakon nastupa na Evroviziji, kakva su bila vaša očekivanja od koncerta i kako se osećate zbog nastupa u Beogradu, gradu za koji vas vezuje poreklo?
– Nikada nemam neka očekivanja kada dolazim na neki koncert, ja dolazim zbog publike i dolazim puna radosti da priredim jedan spektakl koji će svi pamtiti. Beograd je za mene poseban grad zato sto dolazim sa svojim dedom, dolazila sam ranije sa 12 godina. Vrlo sam ponosna na sebe sto ću pevati pred svojim dedom i plakaću kao kiša sigurno. Srbija je zemlja koju obožavam i u kojoj je moj deda živeo do svoje 22 godine, ali je ovo prvi i put da držim koncert pred njim.
Šta je bio vas motiv da uzmete nadimak, odnosno prezime Pravi?
– Deda mi je dao to ime, želela sam da uzmem ime koje nije mnogo udaljeno od mog prezimena Pjević, koje će zadržati moj lični i umetnički identitet. Moj deda je bez razmišljanja rekao: “ uzmi Pravi“ i bićeš autentična. Rekao mi je da je to muški rod od „prava“ i jako mi se dopalo odmah.
Jedan vaš album nosi ime „Ne odrasti“, da li to znači da nikada niste izgubili dete u sebi?
– U svakom slučaju, za svakoga od nas je važno da sacuvamo tu nevinost i svežinu koje u sebi nosi detinjstvo. Nisam sigurna da moj album ima direktno veze sa tim, ali važno je za svakog umetnika da bude autentičan i sluša svoje srce. Ja se osećam jako različito, moja osećanja variraju od malog deteta do osobe od 90 godine.
Da li muzika prikazuje realno stanje u svetu i da li treba da ukazuje na probleme koje imamo?
– Okolnosti u svetu su uvek bile teške. Ja pevam o svom unutrašnjem svetu i ja sam umetnica. Teško je meni da pričam o tome. Naravno da muzika može da utiče na svet . Svaki put kada se desio neki konflikt u svetu, dešavala se neka nova umetnost. Ja želim da ljudi na mojim koncertima zaborave sve te teške stvari. Želim da, dok ja pevam, oni osećaju radost, ljubav, istinu i poeziju.
Da li imate uzore na francuskoj ženskoj sceni i kako doživljavate svoje mesto na njoj?
– Veoma sam ponosna što činim deo te francuske ženske scene koja preovladava. Ne mogu da kažem da imam uzore zato sto radimo totalno drugačije vrste muzike. Tu su Žulijet Arme Armane i Klara Pom, to su francuske pevačice koje su sada jako aktuelne i čine tu jaku francusku žensku scenu.
Kakve izazove žene preživljavaju na početku muzičke karijere, iz vašeg iskustva?
– To je jedno traženje i dobijanje poverenja u samog sebe, uvek se govori o nekom novcu i nečemu što vam treba. Često muškarci nas vide kao male pevačice koje treba da rade ovo i ono. Milsim da je važno sačuvati svoju autenticnost. Pogledi drgih ne smeju da utiču na vas. Morate voleti sebe iznutra. Ta borba jedne žene traje ceo život. Tokom te borbe mogu joj prebacuju da li je dovoljno lepa ili seksi. Kada prihvatite sebe, sve vam je lakše i lepše.
Koliko vam se život promenio posle osvojenog drugog mesta na Pesmi Evrovizije?
– To je apsolutno promenilo moj život, slobodno mogu da kažem, za 18 stepeni. To je pokrenulo moju karijeru u ozbiljnom pravcu. Moja muzika postoji i obitava u srcima mnogo ljudi.
Mogu li muzičari u Parizu da žive od svoje umetnosti?
– Mislim da umetnici teško mogu da žive od svoje umetnosti. Evo, sada konačno mogu da kažem da finansiram kompletan život od svog rada. Imam koncerte po celoj Evropi. Ja sam radila u restoranu, morala sam, nisam imala dovoljno novca. Zauvek ću pamtiti situaciju koja se desila u Tijanonu u Parizu, gde sam bila konobarica sa 18 godina. Tada sam gledala koncertnu salu i molila se Bogu da ću nekada zapevati tu. Posle deset godina taj san mi se ispunio, a tu salu napunila sam dve večeri zaredom. Ne mogu da vam objasnim tu sreću koju sam osećala.
BONUS VIDEO: Konstrakta iz Torina ekskluzivno za Nova.rs
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar