"Mislim da je od pesme "Nađi novu ljubav" upravo došlo to neko vreme gde sam se ustalio na toj estradnoj sceni. Ja to nikad ne bih iskoristio, ali došlo je vreme da poput pokojnog Šabana Šaulića, Olivera Dragojevića, Miroslava Ilića, Harisa Džinovića i nekig drugih, mogu i ne moram da snimam. Da ne budem pogrešno shvaćen, moram svakako da snimam. Ali, došlo je do toga da sam u tom krugu gde su veliki. Verovatno, kako su se rađali svi ti hitovi oko 2001. godine do "Nađi novu ljubav", ljudi su vremenom shvatili da pravim prave pesme i da se ozbiljno bavim muzikom. Zato sam tu gde jesam", priča u intervjuu za Nova.rs pevač Saša Matić.
Saša Matić jedan je od najangažovanijih pevača folk muzike, a njegovi hitovi popularni su podjednako kod starije i mlađe populacije. Ono što ga izdvaja od ostalih kolega je upravo njegova unutrašnja skromnost u odnosu na finansije i slavu kojima raspolaže. U opširnom razgovoru za Nova.rs pevač otkriva tajnu svog uspeha, detalje prijateljstva sa pokojnim Šabanom Šaulićem, pokušaju saradnje sa Jalom Bratom i Bubom Korelijem, koliko ga je pandemija koronavirusa lično pogodila, ali i to kako je došao na ideju da ulaže u domaći turizam.
PROČITAJTE JOŠ
Kako komentarišeš celu situaciju sa koronavirusom, zbog čega je muzička industrija dovedena u propast?
– Ja sam podneo sasvim OK. Jedino što je negativno uticalo na mene su žrtve virusa i ljudi koji su otišli. I kad vi sve to sagledate, najviše bih voleo da su ti ljudi sada živi, pa makar ja ne radio narednih pet godina. Najmanji je problem što moja branša ne radi, ali šta ćemo sa doktorom Radanom Džodićem, menadžerom Borom Lalevićem, doktorom Draganom Markovićem, dvojicom braće iz Čačka i svima koji su stradali od pandemije. To je problem, a to što mi ne radimo nije važno u odnosu na ove ljudske gubitke. Ma, biće posla, hitova, koncerata, para… Samo da smo zdravi i da nas nije strefilo na ovaj način na koji nas je strefilo.
Šta kažeš na negativne komentare pojedinih koji ističu kako pevači kukaju da nemaju posla i para, a putuju po Evropi usred vanrednog stanja?
– Pravo da ti kažem, nisam nešto ni čitao štampu. Posle sahrane mog prijatelja Bora, otišao sam u Perast i ostadoh dva meseca. Samo sam se fokusirao na more i taj odmor koji mi je došao iznenada jer je trebalo da sviram bar 50 dana u toku leta. I onda sam želeo malo da se sklonim iz svih tih dešavanja i priča. Nije lako sigurno, ali prosto moramo biti svesni da niko nije očekivao šta će se desiti i da će doći ovakvo neko vreme. Moramo nekako da istrpimo i da se vodimo pozitivnim mislima da će jednog dana sve proći i biti iza nas. Ništa nije vrednije od ljudskog života. Kad izgubite prijatelje, člana porodice, druga, mnogo je veći gubitak od toga što ne radimo.
Tokom odmora u Perastu ugostio si Živojinoviće i Željka Samardžića.
– Sa Željkom sam, maltene, svaki dan jer i on ima kuću u blizini. Mi volimo iste stvari: more, brod, ribu… Malo pričamo o muzici šta snimati i konsultujemo se oko pesama koje smo obojica pravili i kupovali. Bili su mi malo Brena i Boba u gostima. Porodica je takođe otišla, pa smo moj prijatelj Marko i ja ostali sami. Mislim da ću ovu godinu pamtiti po odmoru koji je baš dugo potrajao. Da kažemo da nema samo ružnih stvari. Dešavaju se i lepe stvari u ovom ludilu.
Kakvi su Brena i Boba kao prijatelji, kakav odnos imate?
– Oni su odlični. Bobu znam odavno, pre nego što sam bilo šta snimio. Mi smo još davnih devedesetih uspostavili jedan prijateljski i prisan odnos. Poštujemo se, zaista. Pre nego što su svratili kod mene na more, Brena mi je poslala poruku da se voze po zalivu i da bi došli do Perasta. Uf, jako sam se oduševio i jedva sam čekao da dođu i da im budem domaćin.
Poznat si humanitarac koji je više puta pomagao brojnim ustanovama.
– Nekako se trudim da to ne ističem i ne pričam šta sam dao, poklonio i pružio neku pomoć. Trudim se da bar jednom godišnje obradujem ljude kojima je pomoć zaista potrebna. Davao sam donaciju za školu „Veljko Ramadanović“, koju sam pohađao u Zemunu, za dečije odeljenje na Onkologiji u Tiršovoj, za Zvečansku… Da je sreće da je manje tih ljudi kojima je ovo zaista potrebno.
Jasno da je humanitarnu pomoć ne pružaš zarad promocije. Kako se osećaš kada znaš da si nekome iskreno pomogao i da si nečim što je za tebe malo nekome značilo sve?
– To je velika stvar kad ipak ta deca i ljudi u vama vide idola i uzor. Da ste samo došli i popričali sa njima par minuta, njima to znači, a kamoli ako ste im pružili još nešto pored toga. Meni zaista to znači i bude mi puno srce kada znam da sam nekoga delimično usrećio i ukazao da ovaj život ima lepih i ružnih stvari. Uvek se rado odazivam, a mi i timski pravimo sastanke i odlučujemo kome ćemo pomoći.
PROČITAJTE JOŠ
Kakvi su ti planovi za sledeću godinu s obzirom na to da proslavljaš 20 godina uspešne karijere i izdaješ novi album?
– Snimam novi album, ali nisam načisto odabrao pesme. Nešto jesam, nešto nisam. Svakako ću morati ovih dana da se pozabavim time i red je da za 20 godina karijere poklonim svojoj publici nešto novo, sa sve proslavom godišnjice onako kako dolikuje.
Haris Džinović za sebe kaže da je sam sebi težak, koliko i svojim saradnicima, jer je previše zahtevan u studiju. Uvek nešto prepravlja i traži dlaku u jajetu. Kakav si ti po tom pitanju?
– Ja sam isti takav. Volim da sve bude dovedeno do perfekcije – od vokala do produkcije, aranžmana, teksta, melodije… Dešavalo se da uđem u studio, otpevam sve i kažem ‘Daj mi malo na slušanje da čujem’. Sutradan dođem kod Dejana Abadića i Fute i kažem im da sam slušao, da ništa ne valja i da moram ponovo (smeh). Volim studijski rad i bavim se produciranjem. Često me Endži Mavrić i Dejan Abadić zovnu da dođem kad rade sa nekim da malo produciram.
Otkako si počeo da snimaš pesme, svaka je doživela popularnost, pa se i danas peva u svim takmičenjima i diskotekama. Ipak, tada nisi bio popularan i držao cenu kao sada, iako si imao hitove. Čini mi se da se tvoja karijera promenila od izdavanja balade „Nađi novu ljubav“…
– Pa dobro si procenila. Znaš kako, mislim da je od te pesme upravo došlo to neko vreme gde sam se ja ustalio na toj estradnoj sceni. Ja to nikad ne bih iskoristio, ali došlo je vreme da poput pokojnog Šabana Šaulića, Olivera Dragojevića, Miroslava Ilića, i nekih drugih, mogu i ne moram da snimam. Da ne budem pogrešno shnaćen, moram svakako da snimam. Ali, došlo je do toga da sam u tom krugu gde su veliki. Verovatno, kako su se rađali svi ti hitovi oko 2001. godine do „Nađi novu ljubav“, ljudi su vremenom shvatili da pravim prave pesme i da se ozbiljno bavim muzikom. Zato sam tu gde jesam.
Kako je moguće da se odjednom sve preokrenulo u tvoju korist i da publika ranije nije skapirala ko si zapravo ti?
– Zato što sam ja okrenuo svoju karijeru u totalno drugom pravcu menjanjem tima i menadžera. Koliko god sam ja ozbiljan, možda sam imao ljude koji se nisu ozbiljno bavili mojom karijerom.
Šta se promenilo dolaskom menadžera Marka Maksimovića u tvoj tim?
– Markovim dolaskom ploča se promenila. Karijeru ne može da prati samo dobra pesma, već dosta stvari – pesma, ponašanje, odnos sa ljudima, tim koji te vodi… Sve to mora da bude 100 odsto to da bih ja bio ovde gde sam sad.
Niko nikada od tvojih kolega za tebe nije izgovorio nijednu ružnu reč, što je zaista retkost u današnje vreme na srpskoj sceni.
– Sa svima sam u dobrim odnosima. Nisam ni imao razloga da svađam s ljudima. Sa nekima sam u odličnim odnosima, sa nekima u korektnim.
Ko ti je pravi prijatelj na estradi?
– To je Goran iz OK benda, koji mi je najbolji prijatelj. Tu su i Aco Pejović i Peđa Medenica. Pokojni Šaban Šaulić je uvek bio tu za mene. Nas dvojica smo kod njega u Krčedinu noći i noći provodili.
Koliko ti je Šaban Šaulić pomogao u karijeri i generalno u životu?
– Pa kako nije. On je imao tako jednu veličinu, bio je sjajan. Na primer, tokom jedne naše sedeljke, kaže on meni: „Šta imaš sad od automobila“? Ja sam mu odgovorio da imam mercedes, a onda opet on meni: „Nemoj da te ti tvoji voze, to je jak auto. Reci im uvek da smanje gas kad te voze“. To je bilo dva-tri meseca pred njegovu smrt. Uvek se plašio brze vožnje. Znao je svima da sipa po rakijicu, a ovome što vozi sipa vodu jer vozi. Iskreno se radovao mom uspehu. Imao je običaj da me zove telefonom iz auta i govori da imam dobrih pesama skoro kao on, da se ne zna koja je od koje bolja. Stvarno je bio divan čovek i veliki je gubitak što ga nema među nama.
Sve više su angažovani reperi poput Raste, Cobija, Bube, Jale, Milija i drugih. Da li bi nekom od njih prepustio da ti urade pesmu?
– Probao sam da napravim neki izlet sa Bubom i Jalom, jer smatram da muzika nema granica. Oni su uspešni u tome što rade. Ali, i kad bih radio tako nešto, uradio bih da malo zamiriše na njih, ali ne smem pobeći od onoga što sam ja. Momci su mi uradili jednu pesmu, pa sam čak bio u studiju u Sarajevu i otpevao demo. Malo sam to slušao i rekao: „Momci, nemojte da gubimo vreme, nisam ovo ja“. Nisam se pronašao u tome, iako su momci perfektni.
Započeo si turistički biznis sa partnerima i započeli izgradnju apartmana na Tari, pa kako je došlo do te ideje?
– Na nagovor mog prijatelja i menadžera Marka Maksimovića i još nekih prijatelja. Ja sam tu čovek koji ima svoje veze i vezice pa sam zadužen u tim poslovima za komunikaciju i spajanje ljudi. Da ne bi dolazio u situaciju da kukam, odlučio sam da se pozabavim time, jer ne znam koji nam sledeći virus dolazi. Pored tog posla, pevanje mi je na prvom mestu. Ali neka se malo zanimamo, ja sam i navikao da radim, a ne da sedim i džabalebarim.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar