Podeli:
Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

“Siđite na jug Srbije da vidite koliko košta glas. Želim da kažem svim građanima Srbije, vaš glas vredi par kobasica i kilo šećera - Imam jednog prijatelja koji je jedan onako legitimni član urbanog Beograda. Sve je kako treba. On je stalno u tom fazonu, koliko vredi njegov glas. Rekao mi je ne mogu da glasam za Boška Obradovića koji je u fazonu "žena u kujni", a ja kažem, okej, razumem te, ali kako ti u tim trenucima ne smeta što ti Beograd vodi Goran Vesić?", govori za Nova.rs voditelj Ivan Ivanović.

Čuveni autor i voditelj Ivan Ivanović se ovog petka vraća na ekrane televizije Nova S, gde će nakon dvomesečne letnje pauze nastaviti novu sezonu emisije “Veče sa Ivanom Ivanovićem” u standardnom terminu od 22 časa. Tim povodom, jedan od najvoljenijih voditelja u Srbiji, inače poznat i po svom britkom jeziku i oštrim stavovima, govorio je za portal Nova.rs o planovima za narednu televizijsku sezonu, ali i o gorućim društveno – političkim temama koje su tokom proteklih nedelja tištile domaću javnost.

PROČITAJTE JOŠ

U petak kreće nova sezona tvoje emisije, “malo” si odmorio, pa reci nama običnim smrtnicima, kako je to odmarati celog leta?

“Ja se zezam sa ovim mojim članovima ekipe, pošto sam ja tu kao neki profesor televizije, onda imam godišnje odmore kao svi prosvetni radnici- i leti i zimi, to je normalna stvar. (smeh) Šalim se, ja se trudim da odmor uvek provedem što lepše i opuštenije, e sad, pošto je ovaj odmor proglašen izdajničkim onda sam ja odmah na početku kad sam video da sam “izdajnik“, bio u fazonu – sad nema nazad, bolje da ostanem što duže, šteta je već napravljena. Tako da sam kao veliki srpski “izdajnik” u Rovinju dočekivao i otpraćao nikad veći broj srpskih turista ove godine.”

Misliš isto izdajnika?

“A, ne, ne. Ovi ljudi koji su dolazili, to su članovi glavnog odbora SNS, državni funkcioneri, novinari Pinka… ali razlika je u tome što su oni bili na „punjenju baterija“ sa svojim porodicama, a ja sam „izdajnik“. Dodali su mi posle i Bikovića i još neke ljude, ali taj prvi sam bio ja. Inače, tog dana kada je izašla prva naslovna strana tabloida sa tom pričom da sam ja izdajnik, pored mene je sedeo član glavnog odbora SNS-a. U istom smo restoranu bili, u istom gradu. Ali eto kažem – on je punio baterije, a ja sam izdao Srbiju. Ha-ha-ha.”

Šta ti je najgluplje što si u tom tekstu pročitao?

“Ta naslovna strana je izašla u Informeru 11. jula. Oni su preneli post Gorana Vesića. Dakle nisu ni imali tekst nego je naslov napravljen od njegove objave u kojoj se implicira da ja mogu da pređem granicu, a građani Srbije ne mogu, i da valjda svi znamo zašto… Neka prozivka tipa – Ivanović bi za pare sve uradio i tako dalje, uz dodatak da sam ukrao nekom kumu neku emisiju. To tek nemam pojma o čemu se radi, ali nije ni bitno. Uglavnom, bitno je bilo da sam ja bio „izdajnik“. E pa ovako, prva stvar, građani Srbije su od 1 – 11. jula mogli da uđu u Hrvatsku, samo je trebalo da rezervišu smeštaj, nije im bio potreban ni test. Jedina zemlja u koju je moglo da se ode tokom celog leta bila je Hrvatska. I osim toga što naše vlasti nama to nisu htele da saopšte, tako isto ni njihovi mediji nisu izveštavali o tome da ima Srba u Hrvatskoj na moru, iako je broj srpskih turista tamo, po slobodnoj nekoj proceni, bio tri do pet puta veći nego ikada u poslednjih 15 godina. Što se tiče Rovinja, prema njihovim procenama, 30 posto gostiju bilo je iz Beograda. Tako da ja nemam šta kome da objašnjavam. Svaki čovek letuje tamo gde mu je prijatno i gde se lepo oseća, i ovo bih upravo povezao sa onim što sam najavio u svojoj emisiji koja ide u petak. Ukoliko mi ne budemo reagovali na ono što se dešava u našem društvu, doći će dan kada ćemo morati da nosimo istu garderobu, iste frizure, kada ćemo morati da letujemo na istom mestu i slično. Dakle, svako neka letuje tamo gde se oseća prijatno. Sopot, Brioni, šta god ko voli. Letovanje je intimna stvar, a to brojanje krvnih zrnaca i ko je gde letovao, ne kapiram. I bilo bi okej da su svi izdajnici, ali nisu. Evo ja ću sada da ti kažem koga sam među Tv licima video u Hravtskoj ili za koga pouzdano znam da je bio. Sanja Marinković- Rovinj, Filip Čukanović- okolnina Splita, ćerka Željka Mitrovića takođe, Joksimovići na Kornatima i tako dalje. I posebno je zanimljiv broj funkcionera I biznis establišmenta koji je bio u Hrvatskoj na moru. I činjenica da su uspevali za 4 sata da izvade testove i da dobiju rezultat i da odu na letovanje. Ali oni su punili baterije, a mi smo izdajnici. Tako da toliko o tome. Ali meni je bilo lepo, samo da ti kažem.”

Bogami nije malo ni trajalo… ceo jedan letnji raspust…

“Meni dosta dugo traje raspust. Dva ipo meseca, skoro tri. Dva meseca sam bio tamo u kontinuitetu, i mnogo je lepo.“

Foto: Ivan Dinić/Nova S

Koji bi događaj koji si propustio dok si bio na odmoru izdvojio kao najupečatljiviji?

“Bez obzira na to što sam na odmoru ja pratim sve. Ali svakako su to protesti u Beogradu i Vašington. Protesti su interesantni sa više aspekata, ali mislim da je za Srbiju najvažnija Vučićeva poseta Vašingtonu i da na žalost zbog zatvorenosti medija, prosečni građanin je onemogućen da zaista shvati šta se tamo desilo. Ja ću reći kako ja to posmatram, ali ne obavezujem nikog da prihvati šta govorim, niti tvrdim da je to sigurno tako, samo ja to tako doživljavam. U jednom trenutku svoje najveće moći, kada, ne samo da svi veruju da je Vučić nedodirljiv, nego to i dokazuje i pokazuje svakog dana… da mu niko ne može ništa, pa usred šarene laže, dok zamazuje oči građanima Srbije kako smo mi ekstremno poštovana zemlja i bitan faktor u ne znam čemu, on odlazi u Vašington, pripremivši narod putem medija da će tamo nešto važno da se desi, da bi bio bukvalno pinjata na izbornoj proslavi Donalda Trampa. Dakle, lutka koju obese sa plafona da je deca tuku motkama i kad pukne, izađu slatkiši za decu. Tako da je za mene Vučić bio pinjata na Trampovoj izbornoj žurci. Toliko neinteligencije i spoljnog političkog neiskustva. Prvo da te tretiraju tako kao što te tretiraju, da sediš po nekim hoklicama, sporednim stolovima, nisi pročitao šta si potpisao, poveo si neku ekipu – kao braća Daltoni da su nas predstavljali. Siniša Mali, Marko Čadež i Marko Đurić. Bruka i sramota ko predstavlja Srbiju. Onda poturiš Sinišu Malog da kaže kako postoji neka tačka o priznanju Kosova i kako si im ti odbrusio, a onda kreće taj spin, da bi prikrili njegovu ulogu pinjate – kreće priča o hemijskim olovkama, ključevima koje svaka budala tamo dobija. Šefica kabineta Hotijeva je takođe pokazala ključ. Da ne ulazim sada u detalje, ali ako je već dobio ključeve da ide kada hoće, neka nam učini svima pa neka ode u dva noću tamo na kafu, neka vidi kako je dobrodošao. To je master rad političkog idiotizma, poseta Vašingtonu i njegovi odjeci.”

Kako komentarišeš odnos medija prema tom događaju?

“Mene zanima ko tera novinare Pinka, Prve, Hepija i RTS-a da se oni, u svojim emisijama, toliko trude da objasne da je poseta Vašingtonu bila toliko bitna. Ne tera ih niko, sami to rade zbog novca, ili prosto “kud svi Turci tu i mali Mujo”. Oni su saučesnici u obmanjivanju naroda. Publiku od koje žive lažu svakog dana. Pomažu da se ostvare politički ciljevi ili razni planovi nekih ljudi koji bi trebalo da budu u zatvoru. Novinari ne mogu da budu nevini. Prosto nisu, jer su dozvolili da se narod dovede u zabludu. Zabluda je da se bilo šta bitno desilo u Vašingtonu. Vučić je bio pinjata na Trampovoj predizbornoj žurci. Na kraju ispade da je išao u Vašington da bi Izrael priznao Kosovo, eto tako sam to skapirao. I šta ćemo sada kada Bajden pobedi? Isto je uradio sa Hilari Klinton mesec dana pred izbore na kojima je pobedio Tramp. Otišao, podržao Hilari i rekao da je to uradio jer je pametan. Sad ćemo videti koliko je bio pametan ovaj put. Vašington mi je najjači događaj tokom leta, jer je na toliko nivoa istorijski značajan. Jednog dana kada postanemo normalna zemlja, neki sociolozi i politikolozi će analizirati sve ovo – posebno ponašanje medija. Tu se vidi njegov direktan uticaj na nacionalne frekvencije, gde na jedan njegov ili Suzanin mig sve televizije pričaju istu priču. Vrti se centrifuga i posle tri dana, mi smo pobedili Vašington.”

U petak se emituje prva epizoda u novoj sezoni. Šta si nam  pripremio? Hoće li biti nekih promena?

“Da, mi uvek imamo lagane promene koje neki gledaoci možda i ne primete. Uvek imamo novu rubriku, ili neku staru radimo drugačije, to će i sada da bude slučaj. Prvi gost nam je Siniša Kovačević povodom njegovog novog romana. I sada ne bih išao dalje od te prve emisije. Ali ja svakako osećam obavezu da svaka sezona mora da bude vredna pažnje i lično imam utisak da to prilično dobro ispunjavam prema gledaocima. I mislim da nikad nisam imao čistiji i direktniji odnos sa svojom publikom nego što ga imam u poslednje dve, tri godine.”

Kako to procenjuješ?

“Pa vidi, da se ne lažemo, svako od nas može da proceni kvalitet svoje popularnosti u svakom trenutku. Prosto način na koji mi ljudi prilaze i kako govore o emisiji, sada je kvalitetniji i drugačiji od onoga kakav je ranije bio. Uvek su obožavali “Veče sa Ivanom Ivanovićem“, ali razlozi zbog kojih je vole sada u odnosu na one tada su drugačiji, što je direktna posledica između ostalog i sazrevanja cele ekipe. S druge strane, mislim da smo i lišeni onih nekih gluposti kojih ima kad radiš na nacionalnoj frekvenciji i moraš da razmišljaš o bilo čemu što ti je nametnuto. Mislim da je emisija sada baš super i kome odgovara, onda mu stvarno odgovara. Ja se sada zbog te povezanosti odlično osećam. Mi uspevamo da uradimo nešto u šta se veruje da je nemoguće. Naravno, mi plaćamo cenu za to ali se ne žalimo zbog toga, jer to je takav posao.”

Foto: NOVA S

Koja je cena koju plaćate?

“Ti natpisi… Jedna je stvar da li te prozivaju da cirkaš i juriš sojke, a druga stvar je da li će da govore da si izdajnik i primaš pare od hrvatske tajne službe… U tom smislu je ozbiljna razlika.”

Je l‘ ti frka da te ne zabrane u Srbiji kao Georgieva u Crnoj Gori?

PROČITAJTE JOŠ

“Pa ne mogu da me zabrane. Ja sam državljanin Srbije svidelo se to njima ili ne, tako da hmmm… ja znam da im se ne sviđa, ali mislim da je ključ naše nesreće u tome što postoje ljudi kojima se ne dopadaju njihove političke ideje. To je jedan progon svih onih koji imaju ideju da progovore bilo šta drugačije od onoga što je zvanično.”

Misliš da su ljudi u Srbiji sada svesniji situacije u odnosu na prethodne godine?

“Ova vlast ima tih 2 miliona glasova, plus minus, ali to je to, i nikada neće imati mnogo više od toga, to je to čime oni raspolažu, a na stolu stoji još 4,5 miliona glasova. I rasprava oko podele tih glasova je komplikovanija nego kad neko umre pa ima dvanaestoro dece i tridesetoro unučadi pa kad treba da podele nešto. Oni imaju 1/3 glasačkog tela, a 2/3 je protiv njih i to je činjenica. Suštnski njihovo je pravo da se oni ponašaju ovako. Oni su prosto takvi ljudi. To je pitanje kućnog vaspitanja, to nema veze ni sa čim drugim. Oni pobeđuju, oni formiraju vlast, oni su neobrazovani, bahati i nevaspitani i država izgleda kako izgleda.”

Da li smatraš da u Srbiji postoji alternativa, tj. adekavtna opozicija?

“Ja stvarno mislim da to više nije tema uopšte, jer kao što je vlast onakva kakvu narod zaslužuje, takva je i opozicija koju narod zaslužuje. To licemerje u javnom životu Srbije, da vi ne želite da se bavite politikom i da se umešate u probleme, ali želite da uspostavljate neke svoje zahteve, prohteve i listu želja kako bi ta opozicija trebalo da izgleda, to neće moći tako. Ako mi dozvolimo da se samo najgori od nas bave politikom, ona će biti na ovom nivou na kom jeste, tako da neko mora da zasuče rukave, da se umeša malo i da ponudi neke kreativne ideje. I nema potrebe da pravimo neku Kasandra – Ljovisna seriju od tog glasanja i od politike. Znači mi glasamo i smenjujemo svaku vlast koja nam ne odgovara. I kako koga izaberemo, okej je da nas on prevari, i onda je okej da mi njega opet kaznimo i glasamo za nekog drugog. I možemo tako ukrug da glasamo bez ikakvih posledica. Tome služi demokratija, politički život i pravo glasa. Ja verujem da je ovo priča koju bi moglo da razume dete od osam godina i u šoku sam da odrasli ljudi, zbog toga što ne mogu da se odreknu svojih kompleksa i svoje sujete, to ne mogu da shvate. Ovo što se dešava u našem društvu je kao neki javni test karaktera svih ljudi koji učestvuju u javnom životu. I možemo da vidimo da imamo tri posto časnih ljud, i 97 posto nekih likova koji bi se prodali za 200 grama mortadele, a kamoli za urednička ili direktorska mesta i slično. Meni se čini da su oni ljudi koji su protiv Vučića, tj. oni koji su opozicione orjentacije, krivi što se opoziciona situacija odvija ovako kako se odvija. Dok se mi dogovorimo oko toga ko nam je od njih lep, pošten, čija nam politika odgovara oko Kosova i biznisa, koje mu je poreklo, da li je Hrvat ili Srbin, prođe život. Pokušavam samo građanima da objasnim da smo mi izuzetno odgovorni za ono što se dešava u našoj zemlji. I sa ovim stavom ne možemo ništa da promenimo. Miloševića smo promenili zato što nije bilo hrane u samoposlugama, goriva na pumpama i nismo mogli da idemo na more i to nas je mnogo nerviralo. Ovaj čovek nam je dao hranu, gorivo i povremene odlaske na more i to je to. Nama je to dovoljno da zaboravimo slobodu, poštenje, obraz, kičmu i sve ostalo. Tako da je to problem našeg društva, a ne ono što oni rade. Oni rade, šta im se radi…”

Šta je potrebno da bi bio uspešan u Srbiji?

“Uspeh ima dve faze. Jedno je kad uspeš, a druga je kad si uspešan. Ja pravim razliku između ta dva. Uspeti može svako, to je kratkoročna stvar koja se desi. Uspeo si i onda se postavlja pitanje šta ćeš sa tim. A da budeš uspešan, to znači da treba kontinuirano da uspevaš svakoga dana, svake godine, pet godina, 10 godina, 15 i tako dalje. U Srbij nije teško uspeti, ali je teško biti uspešan dugo vremena, zato što mi kao narod, nemamo nikakvu fioku u kojoj bismo imali malo poštovanja za bilo koga našeg ko nešto dobro uradi. I to je naš gubitnički duh u poslednjih 30-ak godina, i to se uvuklo u nas, jer mi samo gubimo sve to vreme. Od kada je Jugoslavija počela da gubi, od tada gubimo non stop. Nakon Đinđićevog atentata više nije bilo tračaka pobede za naš narod. I sada u tom gubitničkom mentalitetu, jako je bitan pobednički mentalitet. Mi treba narodu da pružimo jednu malu pobedu. Bilo koju je*enu malu pobedu. Ja ne znam kako to da objasnim ljudima. To recimo nisam mogao Sergeju da objanim i PSG-u i uopšte ljudima koji se bave javnim životom. Da se organizujemo i da odnesemo jednu malu pobedu nad ovim režimom. Da li će to da bude uspešan bojkot, da li će da bude osvajanje jedne opštine, da li će da bude promena neke skandalozne odluke gradskih vlasti, da li će na kraju to da bude i pobeda na beogradskim izborima. Da sebi postavimo za cilj – ne smenu Vučića, ne hapšenje Vučića, nego da postavimo sebi za cilj osvajanje Beograda. Ajde da probamo da imamo neke ciljeve koji su dohvatljivi. Oni svi ciljaju na nešto imaginarno – kao da uhapse Vučića i 50 njegovih saradnika na 30 godina robije i ko to ne može da uradi, taj ne može da učestvuje u političkom životu. Ajde da se organizujemo i da sledceće godine osvojimo Beograd. Da SNS ima sve, i da samo nema Beograd. Ali da se vratimo na temu uspeha. Ako hoćeš da budeš uspešan, moraš da budeš disciplinovan i moraš da imaš znanje na natprosečnom nivou. Ono može da dođe iz tvog obrazovanja, ali kad je televizija u pitanju, nema nikakvog obazovanja koje može da te nauči o televiziji. To je tvoja anticipacija pre svega. Da razumeš taj biznis i da ga predviđaš. I onda kad sedneš i napraviš sve to što si hteo da napraviš, onda ide neviđeni rad, disciplina svakoga dana, odupiranje pritiscima i furanje do kraja, jer kraj mora da dođe prirodno.”

Foto: Nova S

Zameralo ti se u medijima ranije i obrazovanje. Zapravo, bilo je sporno što si radio kao obezbeđenje i kao taksista, pa odjendnom „završio“ na televiziji… Kako sada gledaš na to?

“E to ću sada da ti povežem sa uspehom. To što ti pričaš, tako se o meni pričalo 2011, 12. Ja sam iskoristio ponudu države za te “studente dinosauruse“ odnosno taj rok koji je država dala da se taj fakultet završi, otišao na državni Pravni fakultet u Beogradu, gde sam studirao pre dve godine i ušao u program za završavanje fakulteta tada. Ja sam student iz prošlog veka, dakle po starim pravilima i trebalo je da položim još šest ispita da bih postao pravnik. Odlazio sam na konsultacije sa profesorima, učio i odlazio na ispite i polagao ih pred drugim studentima, jer po njihovom statutu profesor ne može da te ispita u četri oka. Dakle, ja sam polagao te ispite, dobio svoje ocene i dobio tu diplomu pravnika. I kad su se sabirale diplome istaknutih voditelja i novinara u srpskim medijima, čime su se bavili Tasovac i SNS ekipa, ispostavilo se gle‘ čuda, da sam ja jedan od retkih koji ima fakultetsku diplomu. Tako da sam ja prošao put od portira do fakultetski obrazovanog voditelja, dok su ostali spavali na lovorikama starih vremena. Čovek mora da radi na sebi stalno i da stalno napreduje. Ja se nikada nisam bavio time ko je od kolega kupio diplomu, a ko nije, niti o tome razmišljam. Ume da radi ili ne ume. Ovo sa mnom je bilo tako jer sam se ja pojavio u 33 godine, uzeo da se bavim televizijom “onako“, i razvalio ih sve. I šta će sad oni da kažu? Kako oni da objasne taj fenomen sad? To se nije desilo slučajno, ali niko od njih nije sa sobom poveo iskren razgovor – kako to da nisam ja taj koji je toliko uspeo?! To je ono što Srbi ne vole, da se zapitaju – gde sam ja to pogrešio? A svako ko je uspeo, prvo je sebe pitao – gde sam ja pogrešio!? Mogu da dam sad jedan primer onako metaforički. Ja kad se zapitam zašto ne mogu da zakucam trojku, onda kažem sebi – to je zato što si debeo i mali. Ali prosečan Srbin će razmišljati da je to zbog toga što je neki kreten postavio koš na 3 metra visine. Da su ga postavili niže, on bi zakucao. Eto, to ti je metafora za srpsko društvo. I to je trenutno naš najveći problem, uz ovu šizofreniju da su svi protiv nas, da je sve protiv nas… pa pogledaj ovo sa Novakom. Jedina osoba koja se ponašala normalno je Novak. I njegova normalnost i veličina nisu dovoljni Srbima da kažu – ej, pa ponašaćemo se mi kao Novak. On nam je dao primer. Ne. Mi tu izmišljamo neke svetske zavere, svi nas mrze, oće da nas ubiju, i kod nas je uvek fatalistički scenario, i to samo zato što smo neiskreni prema sebi. Ako smo neuspešni uvek nam je drugi kriv, za sve je drugi kriv.”

Šta misliš o zabrani Georgievu da uđe u Crnu Goru?

“Diktatorski režimi ne osećaju moralnu teskobu kada donose određene odluke. Crna Gora je bila privatna država, kao što je Srbija danas privatna država i ta mera je bila lične prirode. U ovom trenutku, biti na listi ljudi kojima je zabranjen ulazak u Crnu Goru bila je i privilegija. Vlado se ipak našao u društvu intelektualaca i akademika koji ne mogu dole. On je moj prijatelj, branio bih ga i kada nije u pravu – ali po pitanju Crne Gore, njegove želje su iskrene. On je čovek koji je tamo odrastao, to je njegova zemlja kao i Srbija. Sve što je govorio i delovao, bilo je upereno ka tome da Crna Gora bude normalna država. On peva o ljubavi i širi ljubav. Da li je birao rečnik? Nije. Ali, da li je posle trideset godina ropstva bilo vreme za biranje rečnika? Ne. Mislim da mu je teže palo što nije mogao da obiđe bolesnu majku, a ne jer ne može u zemlju. Međutim, neki od nas koji su rešili da budu slobodni, plaćaju visoku cenu svakoga dana, i verovatno ćemo tek da plaćamo. Bilo bi lepo da oni koji spavaju pod jorganom, ako već neće da se pridruže, imaju mrvu poštovanja prema toj žrtvi koju mi podnosimo. Mislim na naše kolege, u njegovom slučaju pevače, u mom – ja nemam kolege, ali na ljude koji se bave medijima.”

Kakav su utisak na tebe ostavili izbori u Crnoj Gori?

“Smatram da je značajno i ekstremno važno, to što Milo nije pobedio. Možda će pobediti posle izbora, ali to je druga stvar. Užasno je važno da je izgubio izbore. Užasno je važno što se posle 30 godina, stvorila kritična masa ljudi da glasaju protiv njega. Potpuno je nevažno kakva je to masa. Crnogorci su igrali šah sa belim i crnim figurama, jer šah može da se igra samo tako. Oni su odigrali partiju sa onim sa čime su raspolagali, a tako moramo i mi. Vrsta pristika koju ćemo vršiti na opoziciju je u našim rukama. Šta mi od njih tražimo zapravo, ni to nije najjasnije… Tražimo poštenje u opštem smislu, a to je isto kao da himen tražimo među prostitutkama. Izuzetno teško. Crnogorci su to shvatili pre nas. Zašto je značajno? Da ljudi na Balkanu shvate princip smenjivosti vlasti kao najbitniju stvar u demokratiji. Vlast se menja, to nije sveto pismo, ne biramo kralja ili despota, nego naše zaposlene
koji će u naše ime upravljati našom firmom. Tako funkcioniše moderna država. Moguće je pobediti diktatore, makar se raspršio san. Male pobede su svima potrebne. Ovu malu pobedu nad Milom niko neće moći da oduzme narodu koji ju je osvojio. Za nas je veliki nauk da bez mnogo truda, ne može da se dogodi – ovo salonsko opozicionarenje je u najmanju ruku smešno.”

Kako je moguće da ljudi u Srbiji toliko malo vrednuju svoj glas na izborima?

“Želim da kažem svim građanima Srbije, vaš glas vredi par kobasica i kilo šećera – siđite na jug Srbije da vidite koliko košta glas. Imam jednog prijatelja koji je jedan onako legitimni član urbanog Beograda. Sve je kako treba. On je stalno u tom fazonu, koliko vredi njegov glas. Rekao mi je ne mogu da glasam za Boška Obradovića koji je u fazonu “žena u kujni”, a ja kažem, okej, razumem te, ali kako ti u tim trenucima ne smeta što ti Beograd vodi Goran Vesić? Šta hoćeš da mi kažeš? Da je problem što Boško veruje u Boga, a ne ovi što četiri puta kopaju trg republike i prave haos od grada. Ali ti sediš u svom salonu i razmišljaš o tome kako je Boško Obradović seljak.”

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk i Tviter.