Umro Vladimir Matijanić, Hitna nije izašla na teren iako su je 10 puta zvali

Njenu objavu prenosimo u celosti."1. Isti tim hitne došao je dva sata pre, tražili smo ga vode u bolnicu, rekli su da ne treba jer su to normalni simptomi kovida.2. Hitni infektološki i lekari na Infektološkom smo zvali desetak puta, tvrdili su da ne treba u bolnicu, iako smo uporno tražili da ga vode3. Prvi dan kovida su nam u bolnici rekli da je u RH nestašica leka za sprečavanje težih posedica kovida kojeg daju pacijentima kao što je on

Pišem ovo jer znam da bi on heto da se zna

Pišem ovo jer znam da bi on hteo da se zna šta se dogodilo. Naravno da nemam "ni atoma snage", kako je on poslednjih dana ponavljao.Ni atoma snage.Ni razloga za život. Bez njega.Rano ujutru mi je da osjeća loše i da ima fibru, napravila sam mu kućni test na koronu i bio je pozitivan.Sat vremena kasnije, dovozim ga na Infektivni, hitni prijem , KBC-a Split gde stoji barem dva sata čekajući da ga neko primi i pregleda. Nisu me pustili s njim, čekala sam u autu pored zgrade, u 12 časova mi šalje poruku da krenem i dolazim, govori mi da im je ispričao da ima Sjogrenov sindrom i Infesticijsku bolest pluća te sumnju na još dve autoimune bolesti, i da se zbog toga nije mogao da se vakicniše i da su mu rekli da je trenutno nestašica leka kojeg daju teškim bolesnicima da komplikacije koje izaziva kovid.

Leka nije bilo

Da taj lek nema KBC Split ni Klinika za infektivne bolesti Fran Mihaljević, ali da ga imaju da bi ga možda dali njemu jer je imunološki bolesnik i ima kovid, i da je bila nedavno onkološka pacijentkinja i da ga ni njoj nisu mogli dati jer ga nema. Tražio je da kažu kako se lek zove da ga sami potražimo, rekli su da nije važno jer ga nigde nema. Zvao je neke ljude koje zna i saznao da ga možda ima u OB Dubrovnik, preslab je bio za put do dole, predložila sam mu da ja nazovem direktora bolnice, rekao mi je da nipošto to ne činim, da nema šanse, da neće tako. Nismo uspeli da dođemo do tog leka.

Zvali smo hitnu barem deset puta u ova dva dana

Dva dana imao je temperaturu do 38.9 koju smo spuštali s dva Lekadola, stavljala sam mu hladne obloge na glavu, davala vitamine, propolis, kuvala čajeve i supe koje je tada još mogao da pije. Nazvao je doktorku i sve joj ispričao, ona mu je rekla da počne da pije tablete za autoimune bolesti koje mu je prepisala, Dekortin, D vitamin jednom u dve nedelje i nešto što štiti želudac, iako nije sigurno je li se rešio helikobaktera.Otišla sam u apoteku po to, donela ga, popio je drugi Dekortin ujutru kad je sve počelo.Veče pre bio već slab, nije mogao do toaleta lako, hvatao za zidove, umorio u sekundu, svi su govorili da je to normalno. Zvali smo hitnu barem 10 puta u ova dva dana, ako ne i više. Sve s ciljem da ga prime u bolnicu.

Lekar je rekao da Vlado nije imunološki bolesnik

Kad smo ih tu veče zvali uputili su nas na lekara na Infektivnom, ispričali mu sve. Rekao je da Vlado "nije imunokompromitiran", čak i da "nije imunološki bolesnik zato jer Dekortin pije samo jedan dan".Koja logika?! Iako mu je Vlado uredno pobrojao svoje imunološke bolesti i one na koje se sumnja. Vlado nije verovao šta čuje, puštao je snimak iznova na telefonu jer njegov mobilni zbog posla ima snimač koji radi automatski. Naravno, pitao je da ga prime u bolnicu i ovaj na liniji je rekao da nema potrebe.Ujutro, 5.8. probudio se slabiji nego ikad. Pojeo je pola kaše. Kafu nije takao, čaj isto. Nije mogao da jede ni pije. Nije mogao da stoji uspravno. Ni sedi, ni leži. Nazvala sam hitni infektološki, dva puta, niko se nije javljao, iz treće se javila žena, rekla da je sad stvarno gotovo i da ne može samostalno da jede, niti da ode do toaleta i rekla mi je citiram: "nije to za bolnicu, neka piša u lonac kraj kreveta".Stavila sam mu supu u šolju i prislonila usnama i naginjala. Uspeo je da popije pola."Gospođo, to je sve normalno. Jedino ako ne može da diše dođite u bolnicu"Zvala sam hitnu opet. Počeo je da iskašljava bronhijalnu sluz, to me zabrinulo: "50 godina, Sjogren, infesticijska bolest pluća, autoimune bolesti, nije se vakcinisao, treći dan kovida, ne može se da se makne nimalo, bol u mišićima neizdržljiva, iskašljava sluz", vlaški sam dodala i "otežano diše" samo da ga već jebeno vode jer je iz aviona jasno da mu treba stručna pomoć, na što je Vlado slabašno dobacivao "ma nisam", hitna je reka "gospođo to je sve normalno. Jedino ako ne može da diše dođie u bolnicu".Zvala sam infektološku hitnu i tamošnjeg lekara, javila se ona što je savetovala ranije da piša u lonac, rekla je da je to sve normalno, Vlado i ja smo rekli da želimo hospitalizaciju, da institiramo da ga vode, ona je rekla "a to zavisi od vas, hoće li vas hitna hteti da ga pokupi, ali to su sve normalni simptomi", rekli smo da želimo da dođu po njega.Zvala sam 194, opisala sam po stoti put sve simptome. Tim je došao oko 13.40h, dvoje tehničara, dali su mu injekciju, rekla sam ga vode, rekli su da "nema potrebe, to su normalni simptomi, nek pije vodu i jede slane štapiće". Tačno tim rečima.

Nije se mogao da se makne ni centimetar

Rekla sam da ne može da pije. Ni da jede. Da je preslab i za to, pogledali su me bledo i rekli da se natera. Rekla sam da ne može. Vlado je zamolio da mu daju infuziju. Rekli su da se to samo u bolnici daje. Kasnije kad su drugi put došli bogami su imali infuziju u torbi, ali je bilo prekasno. On se nije mogao pomaknuti ni centimetra već prvi put kad su bili tu. Niti centimetra.Tehničar ga je morao pomoći privaliti na bok da mu da injekciju. Vlado je pitao zašto se luđački znoji i hladan je, a nema fibru. Tehničar mu je rekao da je to od Lekadola. Posteljina je bila u lokvama. Brisala sam ga ručnikom i maramicama.Čujemo "Upomoć", dotrčavam, stopala su mu plava, lice sivoNakon niti dva sata, stojim u kuhinji i čujemo njegovo "upomoć". Dotrčavam, vidim da su mu stopala plava, dotičem ih, hladna su, jasno mi je da nema cirkulacije uopšte. Lice mu je sivo, kao da nema krvi, ni kiseonika. Jedva mi govori "ne mogu disat". Zovem hitnu da dolaze isti tren i da ne može disati. Sećaju nas se, kako i ne bi, kažu da će ga sada odvesti u bolnicu.Oni dolaze nakon, a možda i 20 minuta, pakiram mu stvari za bolnicu, on leži, hropće, ubrzano diše, postaje sve plaviji. Oni dolaze, isti tim od prošli put, on je još pri sebi, ali se i dalje ne može micati, užasno mu je, govore mu da se dovuče do jedne strane kreveta da ga staveu stolicu i odnesu. Ne ide.Postaje sve bljeđi, dovlače ga na lancunu na onu stranu kreveta bliže stolici, vidim da mu je glava klonila u čudan položaj, kao, zabačena je, vičem "u ovom položaju ne može disat!!", kažu "ma može", uhvatim ga za ruku, govorim mu da će sve biti u redu, da će ga odvesti u bolnicu, on me pogleda i preokrene oči i zaspe zauvek.Tad tehničar poviče na uređaj kolegi "ostavi nosila, donesi reanimacijsku!".

Oživljavali su ga možda i sat vremena.

Urlikala sam. Izbacili su me iz sobe i zatvorili vrata, čula sam zvuk pumpe kojom su valjda pumpali vazduh u njegova pluća. Isti ljudi koji su sat, dva pre rekli da mu nije ništa i da ne treba ići u bolnicu.Iz istog hrvatskog zdravstva koje mu je reklo da je nestašica leka za pacijente kao što je on, za one koji se ne mogu cijepiti jer imaju autoimune i druge bolesti.Zašto ga nisu odveli u bolnicu i dali mu taj jebeni lek? Zašto ga nisu odveli u bolnicu kad smo ih celi jebeni dan molili? Zašto mu nisu dali taj jebeni lek?Ne želim tugu (tuga je previše blaga reč), pretvoriti u gorčinu ni tražiti krivca, ali neke se činjenice moraju znati.Ništa mi ga ne može vratiti. Moje sveMeni ništa njega ne može vratiti.Ni meni, ni njegovim divnim roditeljima sina jedinca. Moju voljenu. Mog Kvakana. Mog Charlie Browna. Moje Sve na svetu. I šire", napisala je Andrea Topić.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram