Tihi i Prle iz Hersona: Kako su ukrajinski partizani lovili i ubijali ruske vojnike i doveli Putina do najvećeg poniženja od početka rata

Jednog maglovitog jutra pre nekoliko meseci, Valentin Dmitrovič Jermolenko, ostareli ukrajinski ribar sa bolovima u leđima i kolenima, spustio se uskim kanalom pored reke Dnjepar, a njegov gumeni čamac sekao je kroz maglu.Njegov grad Herson zauzela je ruska vojska, a na podu svog čamca, ispod ribarske mreže u crnoj plastičnoj kadi, Jermolenko je sakrio tri rastavljene automatske puške.Dok je prelazio reku, ruski patrolni čamac se pojavio ispred njega. Komandir koji je stajao na palubi u kamuflaži pitao ga je: „Deda! Gde ideš?".Nakon što je Jermolenko promrmljao nešto o nabavci ribe za svoju ženu, komandant je naredio pretres čamca. Mladi vojnik se ukrcao i otišao pravo do crne plastične kade, piše Njujork tajms."Šta je ovo?" upitao je.

Jermolenko (64) rekao je da je bio toliko uplašen da je pokvasio pantalone.Herson, na ušću Dnjepra, blizu Crnog mora, okupiran je prvih dana rata. Ruski zvaničnici su ga ubrzo proglasili delom Rusije.Okupaciona vlada Hersona, koju su vodili ruski vojni komandanti i ukrajinski kolaboracionisti, nisu gubili vreme pa su se posvetili skidanju ukrajinskih zastava sa ustanova, preuzimanju ukrajinskih škola, transportovanju ruskog novca u čamcima, čak i na uvoz ruskih porodica. Možda nijednom drugom delu Ukrajine ruski lider Vladimir Putin nije posvetio "pažnje" kao Hersonu.Međutim, vođeni kontaktima u ukrajinskim bezbednosnim službama, obični građani formirala su pokret otpora. U desetinama intervjua, stanovnici i ukrajinski zvaničnici opisali su kako penzioneri poput Jermolenka — zajedno sa studentima, mehaničarima, bakama, pa čak i bogatim parom koji je popravljao svoju jahtu i ostao zarobljeni u gradu veći deo godine — postali žustri partizani za hersonsku regiju.Snimili su tajne video snimke ruskih vojnika i poslali ih ukrajinskim snagama zajedno sa koordinatama na karti. Koristili su šifrovana imena i lozinke da bi kružili oružjem i eksplozivom Rusima ispred nosa. Neki su čak formirali male timove za napade koji su noću pohvatali ruske vojnike, čineći strah i paranoju koji su se naselili nad gradom obostranim.Kada se ruska vojska na brzinu povukla sredinom novembra, što je bila možda najveći poraz do sada za Putinove ratne napore, Herson je postao moćan simbol. Saveznicima koji dovode u pitanje rešenost Ukrajine i samim Ukrajincima koji su pretrpeli toliko bede i smrti i kojima je bio potreban tračak nade, Herson je pokazao šta je moguće.

Sada kada su ruske snage nestale i ljudi su slobodni da pričaju o tome šta su uradili, pa čak i da se malo hvale, jedna poruka se stalno pojavljuje.„Nikada nisam dovodio u pitanje šta radimo. Nikad nisam znao da toliko volim svoju zemlju", rekao je Dmitro Jevminov, vlasnik jahte koga je Jermolenko regrutovao da krije oružje i vreće granata u raznim brodogradilištima."Kao karike u lancuJermolenku je pored Dmitra pomagala i njegova supruga Olena, koja je aktivno učestvovala u njihovoj borbi. Oni su se upoznali u Hersonu 1978. godine, kada je Olena bila je službenica u brodogradnji. On je rođen u Belorusiji i upravo je napustio sovjetsku vojsku.Uočio ju je kako se sunča na plaži pored reke Dnjepar i ubrzo su se venčali, preselivši se u naselje Herson na obali reke zvano Ostrvo, gde ljudi žive od vode na ovaj ili onaj način: pecajući, radeći u brodogradilištima ili na servisiranju brodskih motora. Jermolenkovi su nekada vodili posao sa dimljenom ribom, ali su se penzionisali pre nekoliko godina. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su njihovi životi preokrenuti.Prvog dana invazije, hiljade ruskih vojnika se slilo u Herson, koji je pre rata imao oko 300.000 stanovnika. Kao i u mnogim drugim ukrajinskim gradovima, lokalni stanovnici, neki sa vojnim iskustvom, udružili su se u grupu poznatu kao snage teritorijalne odbrane kako bi pokušali da odbiju vojsku Moskve. Jermolenko i njegov unuk tinejdžer, takođe po imenu Valentin, su se prijavili.

Imali su malo oružja, uglavnom samo neke stare lovačke puške. Što je još gore, ukrajinska vojska je donela stratešku odluku da se povuče iz Hersona, ostavljajući lokalne borce same.Pokušali su da upadnu u zasedu ruskoj koloni nekoliko dana nakon invazije, ali nisu uspeli. Posle toga, hersonski otpor je promenio taktiku, pa se prebacio u podzemlje.Pripadnici lokalnih odbrambenih snaga i drugi civili počeli su da špijuniraju ruske trupe u gradu. Ukrajinske bezbednosne službe su to ohrabrile — u roku od nekoliko dana od izbijanja rata, postavile su posebne kanale na Telegramu i drugim servisima za razmenu poruka kako bi ljudi slali strateške savete.Jermolenkovi su se dobrovoljno javili da prikupljaju informacije iz svog komšiluka. Pošto su tako dugo živeli na Ostrvu, poznavali su svakoga, a stariji Jermolenko je održavao kontakte unutar ukrajinske vojske od svojih veza sa snagama teritorijalne odbrane.

Jermolenkovi su svakog dana rekli da dobijaju na desetine video snimaka, audio datoteka i tekstova koji prate lokaciju ruskih trupa koje se kreću kroz njihov grad – koliko ih ima, kakva vozila koriste i u kom pravcu putuju. Sve je ovo bilo neverovatno opasno, ali bezbroj ljudi je bilo voljno da to uradi, prenosi Njujork tajms.Pokret otpora je uskoro evoluirao. U narednih nekoliko nedelja, ukrajinski vojni komandanti i obaveštajci sa sedištem van grada tražili su od civila kojima veruju, uključujući Jermolenkove, da učine još više.

Sredinom aprila, serija žutih traka se misteriozno pojavila po celom Hersonu, sprejom naslikanim na zgradama. Bio je to mali čin prkosa. Međutim, stanovnici su rekli da su ruski vojnici bili toliko besni da su upali u prodavnice gvožđara i zahtevali da vide snimke kako bi saznali ko je kupovao žutu farbu.Kako su nedelje prolazile, Jermolenko je postao pažljiviji kome se poverava. Polako se sprijateljio sa Dmitrom Jevminovim, uspešnim preduzetnikom čije se putovanje jahtom završilo kod Hersona. Dvojica muškaraca su redovno špijunirala ruske patrole koje su šetale pored reke.Jednog dana, Jermolenko, koji ne izražava mnogo emocija, povukao je Jevminova u stranu i rekao: „Hoćeš li nahraniti moje pse ako mi se nešto desi?“.Jermolenko je osetio da je uvučen u opasniju ulogu. Rekao je da je počeo da dobija šifrovane poruke od kontakata unutar mreže otpora o oružju. Poruke su bile fragmentarne — kodno ime, lokacija, lozinka. Njegov posao je bio da prenosi jurišne puške, metke i granate sa jedne lokacije na drugu.„Sistem je izgrađen kao karike u lancu. Nijedna osoba nije znala sledeću vezu, tako da ako neko bude uhvaćen, to ne bi ugrozilo celu operaciju", rekao je Oleksandr Samojlenko, predsednik regionalnog saveta Hersona, koji je pomogao u koordinaciji partizanskih aktivnosti izvan grada.Unuk Jermolenka ističe da je želeo da se pridruži partizanima jer se plašio za bezbednost svoje porodice. On je naveo da je njegov tim ubio najmanje deset Rusa, ači njegova tvrdnja nije mogla biti nezavisno potvrđena.„U početku smo bili prestravljeni. Jedan prijatelj je pio čašu votke pre svakog napada", kaže on.Ali, ubrzo su, rekao je Valentin, postali osposobljeni da pucaju na ruske vojnike iz neposredne blizine i uzimaju njihovo oružje.

Ubrzo je stiglo oslobođenjeU novembru ove godine, komšija je lupio na njegovu kapiju Jermolenka i radovno objavio da su ukrajinske snage stigle u grad. Porodica Jermolenko odvezla se do glavnog trga u Hersonu, pridruživši se gomili zapanjenih, srećnih ljudi koji slave oslobođenje grada.„Ne biste verovali šta sam uradio prvi put u životu. Poljubio sam policajca", ispričao je stariji Jermolenko.BONUS VIDEO: Život pod bombama u Bahmutu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apzivotpodbombamaubahmutugp-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4849152"]