0
Nemački vladajući CDU/CSU je 20. aprila konačno izabrao koga će kandidovati kao konzervativnog kandidata za naslednika Angela Merkel na nemačkim saveznim izborima u septembru 2021. godine - Armina Lašeta. Samo nekoliko dana pre toga, Zeleni su predložili svog kanditata za kancelara, mladu i umerenu Analenu Berbok, prenosi Al Džazira.
PROČITAJTE JOŠ:
Istog dana kada je potvrđena Lašetova kandidatura, predizborna anketa je pokazla da je podrška Zelinima bila na neviđenih 28 odsto. Samo 21 odsto ispitanika je rekao da planira da glasa za Uniju CDU/CSU. Od tada su Zeleni učvrstili svoje vođestvo i prvi put ikad pretekli CDU u anketama, što sugeriše da bi konzervativci koji su vladali Nemačkom u poslednjih 16 godina, mogli da budu svrgnuti u septembru.
Već su započeta nagađanja o tome šta bi kancelar iz redova Zelenih značio za Nemačku, a i šire. A malo je mesta gde bi se dramatičan politički zemljotres osetio tako snažno kao u kod nemačkih suseda na istoku.
Nije samo geografska blizina ono što čini da događaji u Nemačkoj odjekuju u zemljama srednje Evrope poput Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Hrvatske, Slovenije i drugih.
Velika ekonomska težina Nemačke i bliski politički odnosi koje je formirala sa zemljama Centralne Evrope tokom godina vladavine Merkelove, znače da bi Zelena vlada u Berlinu značajno promenila regionalnu dinamiku.
Tokom poslednje dve decenije, trgovina između Nemačke i zemalja Centralne Evrope, izuzetno je porasla. Trgovina između Poljske i Nemačke porasla je sa 15,7 milijardi dolara u 2003. godini na 87,5 milijardi u 2014. godini. Do 2019. godine taj impresivan broj se povećao na 148 milijardi dolara.
Štaviše, sezonska radna snaga iz centralne i istočne Evrope ključna je za nemački poljoprivredni sektor, a nemačka automobilska industrija otvorila je velike fabrike u nekoliko centralnoevropskih zemalja kao što su Slovečka, Češka, Mađarska i Poljska.
U međuvremenu, u Berlinu su vlade Centralne Evrope uglavnom pronašle povoljnog i prihvatljivog političkog partnera. Nemački CDU je najistaknutiiji član panevropske Evropske narodne stranke (EPP), ključne institucije za transnacionalnu političku saradnju desnog centra u Evropi.
Ovo je posebno tačno u centralnoj i istočnoj Evropi, koje u mnogo čemu predstavljaju srce EPP-a.
Austrijom, Bugarskom, Hrvatskom, Litvanijom, Letonijom, Rumunijom, Slovačkom, Slovenijom i Mađarskom vladaju stranke poveza sa EPP-om. Ove vlade su prirodno političke bliske Berlinu.
Ali sve ovo može se promeniti u septembru pobedom Zelenih na saveznim izborima u Nemačkoj.
Srednjoevropske vlade povezane sa EPP-om imaju malo zajedničkog sa Zelenima. Ni poljska desničkarska vlada ni češko populističko rukovodstvo nisu prirodni saveznici levičarske ekološke stranke. Napokon, osim Austrije, u kojoj vladaju u koaliciji sa lokalnom podružnicom EPP-a, stranke Zelenih u Centralnoj Evropi još uvek nisu odlučujući akteri u mejnstrim politici.
Iako je kandidatkinja Zelenih iz umerenog krila svoje partije, pobeda Zelenih na predstojećim izborima u Nemačkoj i dalje bi značila najznačajniju podelu između Berlina i ostatka Centralne Evrope otkako se EU prvi put proširila u region početkom 2000-tih godina.
Ipak, masovni protok radne snage, robe i investicija između Nemačke i ostatka Centralne Evrope verovatno će držati Berlin i njegove susede na Istoku blizu čak i pod „Zelenim“ kancelarom.
Štaviše, ako preuzmu kormilo nad Nemačkom u septembru, Zeleni će imati priliku da pokrenu regionalne vlade po pitanju koje im je najvažnije od svih ostalih: klimatskim promenama.
Mnoge zemlje Centralne Evrope zaostaju za ostatkom kontinenta u vezi klimatskih pitanja. Poljska na primer, i dalje dobija 70 odsto svoje energije iz uglja i jedna je od tri evropske zemlje čije su emisije ugljenika povećale tokom poslednje decenije. Poljska i Mađarska su takođe glavni protivnici evropskog zelenog novog dogovora, prenosi Al Džazira.
Ni klima u regionu više nije vruće pitanje. Većina srednjoevropskih zemalja pitanje imigracije, a ne klimatskih promenna doživljava kao važniji izazov sa kojim se EU suočava.
Nezainteresovanost birača centralne Evrope za klimatska pitanja, zajedno sa neprijateljstvom regionalnih vlada prema zelenoj politici, nesumnjivo bi otežalo nemačkim Zelenim ubeđivanje regiona za akciju u vezi sa klimatskim promenama.
Kada se tome doda snažna sklonost ka nuklearnoj energiji vlada centralne Evrope u poređenju sa snažno antinuklearnim korenima nemačkih Zelenih, siguirno neće nedostajati animoziteta kada je u pitanju formianje politike na evropskom nivou.
Ipak, kancelar iz redova Zelenih i dalje može da koristi ekonomski uticaj Nemačke da usmeri srednjoevropske zemlje ka zelenijoj politici i politikama.
Zemlje Centralne Evrope protive se zelenim politikama uglavnom zato što veruju da bi zeleno nagativno uticalo na njihove ekonomije. Takođe su zabrinuti zbog društvenog uticaja, postupnog ukidanja određenih zagađujućih industrija.
Ako kandidat Zelenih za kancelara Nemačke može pokazati ekonomsku priliku zelene tranzicije nemačkim susedima na Istoku, možda će uspeti da ubedi mnoge od njih da se pridruže borbi protiv klimatskih promena. Za zemlje Centralne Evrope bilo bi prihvatljivo da dobiju novac za modernizaciju zagađujućih industrija i izgradnju zelene infrastrukture.
Centralna Evropa neće postati „zelena“ preko noći ali u septebru bi Nemačka mogla. Šta će to značiti za Centralnu Evropu su nove političke podele, ali i nove mogućnosti. Oni koji bi mogli dovesti ne samo do zelenije Nemačke, već i do zelenije Evrope.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
