Srđa Popović: Neozbiljno je porediti Trampa i Miloševića

Za Nova.rs govorio je o tome zašto američki predsednik Donald Tramp (ne) liči na Miloševića, mogu li Amerikanci da se izbore sa nasleđem rasizma, zašto su promene uvek teške i bolne, ali i gde će protesti koji potresaju Ameriku odvesti ne samo Afroamerikance koji traže da ne budu ubijani, već i čitav svet.Bilo bi prigodno da se za početak osvrnemo na tekst u Atlantiku u kojem je Tramp upoređen sa Miloševićem. Uviđate li sličnosti i smatrate li da Trampa sada čeka sudbina koja često dočeka autokrate kada se ljudi okrenu protiv njih? Da li će se Trampu, naposletku, dogoditi isto što i Miloševiću?Neozbiljno je porediti Donalda Trampa ili bilo kog drugog demokratski izabranog predsednika sa Slobodanom Miloševićem, čovekom koji je za samo devet godina vlasti uveo svoju zemlju u četiri ratna sukoba sa hiljadama žrtava i stotinama hiljada izbeglica, doveo nacionalnu ekonomiju do inflacije od 19.810%, blizu nivoa Vajmarske Nemačke, posvađao nas sa čitavim svetom i za čijeg vakta je policija tukla demonstrante, a služba državne bezbednosti učestvovala u političkim atentatima. Da ne spominjemo da je Milošević dva puta (1996. i 2000.) izgubio izbore i probao da ih pokrade, zbog čega je na kraju narod morao da brani izborne rezultate na ulicama. Amerika je ipak izborna demokratija sa vrlo solidnim institucijama i odgovor na pitanje ko će sedeti u Beloj kući izvesno ćemo dobiti na novembarskim izborima, a ne na ulici.Kako vam se čini teza da bi ova godina mogla da bude najgora u američkoj istoriji? Česta su poređenja sa '68. koja je dosad nosila tu titulu i bila prilično turbulentna; da li 2020. godina nosi isti potencijal za promene kao i '68?Amerika se, kao i ostatak sveta suočava sa ekonomskom krizom izazvanom aktuelnom pandemijom koronavirusa i nivoima nezaposlenosti nezabeleženim od tridesetih godina i Velike depresije. Ako znamo da velike krize nose i veliki potencijal za promene, onda je opravdano očekivati da naredni period bude period velikih turbulencija i, nadam se, pozitivnih promena. I to ne samo u Americi.Mislite li da američki građani sada protestuju protiv brutalne i represivne ideologije ili isključivo vođe? Da li je bilo neophodno da im se dogodi Tramp da bi konačno pružili primetniji otpor?Aktuelni protesti deo su mnogo šireg fenomena – i tradicije masovnih građanskih protesta u jednoj demokratskoj zemlji, koji je od pokreta za ženska, pa građanska prava, do antiratnog talasa krajem šezdesetih, pokreta za prava LGBT populacije osamdesetih i nedavnih ekoloških protesta žestoko drmao fotelje predstavnika vlasti iz obe američke partije i na krilima građanskog aktivizma donosio duboke i trajne zakonske i civilizacijske promene. Mislim da je američke proteste preusko i suštinski pogrešno posmatrati samo kroz prizmu ponašanja i politike aktuelnog predsednika, mada je izvesno da bi oni zbog svoje masovnosti i tajminga oni mogli da utiču na ishod predsedničkih i izbora za Senat i Predstavnički dom zakazanih za dolazeći novembar.

Da li je sukob demonstranata i belih suprematista u Šarlotsvilu 2017. godine u retrospektivi bio najava aktuelnih događaja? Da li bi išta bilo drugačije da je Tramp tada osudio nacionaliste i stao na stranu onih istorijski tlačenih?Odlično pitanje. Neukusna parada belih suprematista u Šarlotsvilu - možete je pogledati izbliza u fantastičnom VICE dokumentarcu “Rasa i teror” - koja se završila tragičnom smrću mlade afroamerikanke Heder Hejer bila je prilika da država odlučno osudi i sankcioniše pretnje, govor mržnje i rasnu diskriminaciju što se, nažalost, nije dogodilo na adekvatan način.  A rane su ostale otvorene.Nikson je uzjahao talas posle političkih nereda '68 i uz parolu "Law and Order" odneo pobedu; mislite li da bi Tramp mogao da učini isto? On je, naposletku, uvek profitirao od toga što je američke građane okretao jedne protiv drugih, a i već se događalo da mu podrška raste, iako bi zdrav razum nalagao da mu birači ne pruže podršku. Mislim da je, što se tiče Flojdovog okrutnog ubistva i talasa uglavnom mirnih protesta koji traju već treću nedelju širom Amerike, narativ postao suviše javan i jasan da bi se promenio jednostavnim spinom. Uz problem rasne diskriminacije, u periodu pandemije predizbornom debatom dominiraju i teme javnog zdravlja i brige za nezaposlene – a to su tradicionalno teme koje odgovaraju opozicionoj Demokratskoj stranci. Ne čudi zato što kandidat demokrata Džo Bajden u trenutnim istraživanjima vodi sa ubedljivih 8 procenata (za one koje prate američke izbore proporučujem Real Clear Politics i Five ThirtyEight, dva sajta koji detaljno prate sva istraživanja javnog mnjenja i poslednjih desetak godina uglavnom imaju odlične prognoze). Ali u politici je uvek nezahvalno predviđati stvari. Izbori su za 140 dana i njihov ishod je još uvek neizvestan.U Americi se poslednjih dana sve agresivnije uklanjaju spomenici koji utelovljuju nasleđe Konfederacije. Zašto je Americi uopšte bilo potrebno toliko vremena da se oslobodi duhova segregacionista?Suočavanje sa sopstvenom ružnom prošlošću uvek je spor i mukotrpan proces. Pogledajte samo koliko je pojedinim evropskim državama bilo potrebno da raskrste sa sopstvenom istorijom kolonijalizma ili fašizma i kako, nažalost, mnoge moje i vaše komšije i sunarodnici reaguju kada im se pomenu zločini koji su u naše ime počinjeni na prostorima bivše Jugoslavije tokom sukoba devedesetih godina. Borba za istorijsku pravdu uvek je teška i često neprijatna, ali bez te pobede u toj borbi nema suštinskog pomirenja među zajednicama i narodima niti dugoročne stabilnosti, bez obzira na to da li govorimo o Americi ili Balkanu.

Od ukidanja robovlasništva prošlo je 250 godina, a od "odvojeni, ali jednaki" svega 60. Može li zemlja u čijem je korenu aparthejd i robolasništvo - na tome je podignuta, čak su i autori Deklaracije nezavisnosti i kasnije ustava bili robovlasnici - ikada da iskoreni rasno motivisano nasilje? Može li se u američkoj svesti preokrenuti postavka da ljudi imaju sva prava, ali da Afroamerikanci nisu ljudi? Siguran sam da može. Robovlasništvo i rasna segregacija, baš kao i mnoge druge forme nejednakosti, predstavljaju ružan i anahron relikt prošlosti koji ljudska civilizacija mora i može da prevaziđe. Pozitivna promena je moguća i uvek dolazi kroz promenu svesti, a zatim i masovnu mobilizaciju – mada su često koraci kojim društva napreduju naizgled mali. Setimo se samo da žene u mnogim zemljama nisu imale pravo glasa do polovine 20. veka, a do pre nekoliko godina nisu smele da voze u Saudijskoj Arabiji ili idu na sportske manifestacije u Iranu. Ljudska prava od rasnih, preko polnih pa sve do prava seksualnih manjina i danas se brutalno gaze u mnogim zemljama sveta. Sve to nije razlog da odustanemo u borbi za prevazilaženje razlika i ravnopravnost. Korak po korak.Mislite li da se haosom u Americi sada naslađuju oni kojima su Sjedinjene Države "izvozile" slobodu i demokratiju?Greše. Masovni nenasilni protesti obično su simptom da je demokratija živa u nekoj zajednici. Treba žaliti ona društva u kojima vladaju apatija i mirenje sa nepravdom.Jeste li primetili da se na protestima pojavila i crna pesnica, simbol Otpora? Stisnuta (crna) pesnica je autenticni simbol američkog pokreta za građanska prava od sredine šezdesetih godina ovog veka. Dovoljno je samo podsetiti se jedne od najupečatljivijih fotografija iz oktobra 1968. godine kada su dvojica afroameričkih šampiona Tomi Smit i Džon Karlos podigli stisnute pesnice u crnim rukavicama na olimpijskom podijumu prilikom dodele medalja na olimpijadi u Meksiko sitiju. Savremeni pokret Black Lives Matter koji je jedan od glavnih organizatora antirasističkih protesta u prethodnoj deceniji, “nasledio” je taj simbol. E sad, mi u Srbiji volimo da mislimo da sve počinje od nas, ali bez obzira na to što je OTPOR-ova pesnica inspirisala mnoge omladinske pokrete u svetu na početku 21. veka, upotreba ovog simbola na aktuelnim američkim protestima ima pola veka dugu lokalnu tradiciju i nema veze sa Srbijom.

Imate li ideju kako će se situacija razvijati u narednim nedeljima i mesecima? Vidite li mogući ishod protesta i šta vam se čini najverovatnijim scenariom?Nauka nas uči da efekat pokreta na drustvo mozemo da merimo na jedan od tri načina: promenom narativa i javnog mnjenja, institucionalnim i eventualnim političkim promenana koje su posledica društvenih pokreta, i inovacijama koje mogu da utiču na buduće proteste.Što se tiče promene narativa, on je vidljiv i jasan; ne samo u SAD, nego i u ostatku sveta  borba protiv rasizma postaje jedna od gorućih tema, i proizvodi efekat nalik onom koji su prošlogodišnji globalni ekološki protesti imali na način na koji doživljavamo klimatske promene.Izvesno je i da će doći do izmene zakona i propisa koji se odnose na rasnu netrpeljivost i procedura koje se odnose na policiju. Taj proces je već počeo u preko dvadest američkih gradova, a videćemo da li će Kongres i Senat uspeti da se dogovore o promenama na nacionalnom nivou.Meni je kao nekom ko proučava pokrete ipak najfascinantnije to što su ovi protesti dokazali moć društvenih mreža i građanskog novinarstva. Sve je počelo snimkom brutalnog ubistva obespravljenog pojedinca koji je mobilnim telefononom napravila tinejdžerka i on je postao “viralan”. Drugi revolucionarni aspekt koji takođe uključuje mreže je i taktička inovacija koja će verovatno promeniti način na koji pokreti mogu da sakupljaju novac – postoji čitav klub izuzetno uticajnih jutjubera koji su pozvali milione svojih pratilaca da pregledima video poruka koje se odnose na protest preko Jutjuba “zarade” stotine hiljada dolara. Novac je onda doniran organizacijama koje se bore protiv rasizma i organizatorima protesta. Očekujte da ovaj vid fundraisinga postane važan alat društvenih pokreta u budućnosti.