Na kraju će istorija ponovo svrstati Amerikance i Ruse na istu stranu. Dobra neprijateljstva se čuvaju više od prijateljstava jer su ona za razliku od ovih drugih uvek iskrena. Rusi i Amerikanci su već jednom, u najmračnijem momentu istorije, stali jedni uz druge, izašli kao pobednici i vratili se da budu neprijatelji.
PROČITAJTE JOŠ:
Nijedan Rus vam neće priznati, ali Crvena Armija nikada ne bi zaustavila Vermaht i umarširala u Berlin da nije bila opremljena, obučena, naoružana i bukvalno nahranjena od Amerikanaca. Američki predsednik Ruzvelt je mnogo pre napada Japanaca na Honolulu shvatio važnost Rusije za ishod rata i nije žalio novca i logističke podrške Rusima za pobedu nad nacističkom Nemačkom.
U Beloj kući su već 1941. godine imali jasnu sliku da njihov spas zavisi od očuvanja SSSR-a. Da je Hitlerova Nemačka uspela da okupira Rusiju i da nakelemi germansku organizovanost, disciplinu i industriju na ruska prirodna bogatstva i ljudske resurse, čitav evroazijski kontinent bi bio pod nogama Berlina a Amerika bi bila sabijena bukvalno između Atlantika i Pacifika, osuđena na izolaciju.
Velike sile imaju duga pamćenja, proslavljaju pobede ali još više pamte poraze i koriste dragoceno iskustvo za budućnost. Jednostavno, parafrazirajući Dostojevskog, da Rusija ne postoji Amerika bi morala da je izmisli.
Savez Moskve i Pekinga je efimeran, neprirodan, faustovski, baš kao što je bio između Staljinovog SSSR-a i Hitlerove Nemačke. U momentu neizbežnog sukoba između Vašingtona i Pekinga, Kremlj će se naći na pravoj strani istoriji pod uslovom da u Beloj kući prođe doktrina “zadržavanja” (conteinment) Džorža Fostera Kenan a ne “rollback” Džona Fostera Dalesa.
Američki lideri bi trebalo da slede primer predsednika Dvajta Ajzenhauera koji je Dalesa postavio za državnog sekretara, ali je primenjivao Kenanovu doktrinu prema SSSR-u, potvrđujući ispravnost vrcave dosetke oca moderne diplomatije Talerana da je jezik dat ljudima da sakriju svoje misli i namere.
Kreatori američke politike u poslednjih 30 godina su zaboravili prvo naravučenije sveobuhvatnog “brejnstorminga” koje je Ajk Ajzenhaur organizovao pre nego što je kreirana strategija za vođenje Hladnog rata protiv SSSR-a, nazvana Projekat Solarium: “Jedina gora stvar od poraza u globalnom ratu je pobeda, jer posle sledećeg globalnog rata, a on će biti neizbežan, neće biti više individualnih sloboda”.
SAD opijene serijom trijumfa između 1989. i 1992. godine – rušenje Berlinskog zida, ujedinjenje Nemačke pod američkim patronatom, raspuštanje Varšvaskog pakta i na kraju raspad SSSR-a – nisu shvatile da su izgubile najboljeg mogućeg neprijatelja, kojeg je bolje bilo gajiti nego poraziti. Tako su sebi zakomplikovali dramatično poziciju i doveli u pitanje svoju planetarnu hegemoniju.
Uljuljkana svojim uspehom i moći, Amerika je napravila seriju grešaka: bombardovanje Srbije, impulsivan odgovor na 11. septembar 2001. godine, nepromišljena dozvola za prijem Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju i na kraju finansijska kriza rođena na Vol Stritu 2008. godine koja je za komunistički režim u Pekingu bila signal da je počelo “urušavanje” američke dominacije.
Vašington plaća veliku cenu generacije diplomata i političara odnegovanih u rusofobnom duhu Zbignjeva Bžežinskog čija je maksima bila da Rusija, bez Ukrajine, prestaje da bude evroazijska imperija. To objašnjava zašto je Obamina administracija, krcata učenicima Bžežinskog, gurnula Ukrajinu 2014. godinu u ugao iz koga nema izlaska.
Osnovna greška doktrine Bžežinskog se nalazi u pretpostavci da bi gubitak Ukrajine neizbežno vodio u konfrontaciju Rusije sa Kinom. U realnosti se dogodilo upravo suprotno. Ukrajina i širenje NATO-a duž ruskih grancia su primer da Amerikanci, uz par izuzetaka, nisu imali velike geopolitičke stratege.
Ulje na vatru je dodao Barak Obama oholim javnim deklasiranjem Rusije na regionalnu silu, bez prava da sedi za stolom planetarnih država lidera. Obama, kao i njegovi saradnici, su prevideli činjenicu da Rusi nikada neće naučiti da žive u liberalnoj i demorkatskoj državi, ali će sebe, dok postoje, doživaljavati kao podanike velike sile. Najveći ruski strah je da drugi više nemaju strah od njih.
Iskusne diplomate i političari u zapadnom svetu znaju da je teorija istočnoevropskih lidera i lobista, pre svega poljskih, o maloj evropskoj libearldemokratskoj Rusiji bajka za naivne i rusofobe. Rusija je njena veličina, ako nje nema, nema ni Rusije.
Bžežinski je bio u pravu, Rusija bez Ukrajine nije imperija, kao što nije ni bez Kavkaza. To objašnjava, između ostalog, zašto je Rusija intervenisala u Gruziji, zauzela Krim i napravila zaleđen sukob u Donbasu. Naravno, Južna Osetija, Abhazija i Donjeck i Lugansk su polisa osiguranja da Ukrajina i Gruzija neće ući u NATO.
U Vašingtonu su dozvolili da im englesko-poljsko-pribaltički savez zamagli pogled njihovom rusofobijom, odnosono da nije Rusija neprijatelj sa kojim se treba obračunati već Kina. Nijedan vladar u Kremlju, od Staljina do Putina, nije planirao invaziju na Evropu sve dok je pod američkim kišobranom.
Netaktičnom politikom prema Moskvi, Amerikanci su uz input istočnoevrospkih članica NATO bukvalno gurnuli Kremlj u zagrljaj Pekinga. Na taj način je omogućeno Kini da izađe iz izolacije, bar privremeno. Dovoljno je pogledati kartu i shvatiti da bi nekadašnja Centralna Imperija bila u obruču, od Japana, Južne Koreje i Tajvana na zapadu, Vijetnama i Tajlanda na jugoistoku, Indija na jugu, i Rusija na severu i istoku sa svojim satelitima.
Izgleda da je Bajedenova administracija, sudeći po zaključcima poslednjeg samita Severnoatlantske alijanse u kojima je izostavljano pominjenje članstva Ukrajine u NATO i popuštanjem oko Severnog toka 2, shvatila da je bila koncentrisana na pogrešnog neprijatelja.
Slabiti i razbijati Rusiju znači raditi u korist svoje štete jer je svima jasno ko bi ispunio prostor koji bi ostao upražnjen sa krahom ruske imperije. Za razliku od Ajzenhauera koji nije znao šta bi Amerika radila sa tim ogromnim prostranstvom, u Pekingu nemaju dilemu i ne bi bilo iznenađenje da u Džongananhaju već spremaju plan kako da dođu na granice Starog kontinenta.
A bez Evrope bi, kako je to Henri Kisindžer konstatovao jednom prilikom, Amerika postala ostrvo daleko od obala Evroazije, osuđena na drugorazredni status u izolaciji koji se nikako ne uklapa u njenu narav. Zato je savez Amerikanaca sa Rusima neizbežan ako hoće sutra da pobede Kineze kao što su juče naciste.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar