Od SRJ do samostalne države: Put Crne Gore ka referendumu

Prvi referendum o državno-pravnom statusu održan je 1. marta 1992. godine. Referendumsko pitanje glasilo je: „Da li ste za to da Crna Gora, kao suverena republika, nastavi da živi u zajedničkoj državi – Jugoslaviji, potpuno ravnopravno sa drugim republikama koje to budu želele?“

Na referendumu, na kojem je izlaznost bila 66 odsto, čak 266.273 građana, odnosno 96,8 odsto izašlih birača, podržalo je opciju da Crna Gora ostane deo Jugoslavije. Protiv je bilo oko četiri odsto građana.

Referendum iz 1992. godine bojkotovao je deo albanske nacionalne zajednice, kao i deo opozicionih stranaka, među kojima je bio i Liberalni savez Crne Gore, koji se zalagao za nezavisnost države. Liberalni savez je nestao sa političke scene 2005. godine, neposredno pred referendum, iako je bio začetnik ideje o obnovi državne nezavisnosti.

Najveća politička snaga tog vremena, Demokratska partija socijalista (DPS), 1992. godine zalagala se za ostanak u zajedničkoj državi sa Srbijom.

Rezultat referenduma doveo je do formiranja Savezne Republike Jugoslavije 27. aprila 1992. godine. Tog dana je na sednici Savezne skupštine u Beogradu usvojen Ustav SRJ, čime su Srbija i Crna Gora formalno formirale novu zajedničku državu nakon raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Ustavom su definisani osnovni principi federacije i odnosi između njenih članica.

SRJ je postojala do 4. februara 2003. godine, kada je njena struktura promenjena i kada je transformisana u državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.

Ustavna povelja i stvaranje SCG

Dve godine nakon pada sa vlasti nekadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, Crna Gora i Srbija potpisale su Beogradski sporazum, kojim je savezna država transformisana u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Sporazum je potpisan 14. marta 2002, a Savezna skupština usvojila ga je krajem aprila iste godine.

Krajem marta 2002. tadašnji predsednik Crne Gore Milo Đukanović izjavio je u parlamentu, nakon potpisivanja Beogradskog sporazuma, da nije prekršen Ustav Crne Gore niti joj je uskraćeno pravo na državnu samostalnost.

Komentarišući tvrdnje da je potpisivanjem sporazuma Crnoj Gori uskraćeno pravo na nezavisnost, Đukanović je objasnio da je „međunarodna zajednica u tom trenutku bila protiv referenduma, da je Srbija bila protiv nezavisnosti Crne Gore, ali i da unutar same Crne Gore nije postojala ubedljiva većina za izglasavanje nezavisnosti“.

Zbog toga mu je, kako je tada rekao, prihvatljivija bila opcija da se referendum odloži za tri godine, kako bi Crna Gora u međuvremenu uskladila svoj sistem sa standardima Evropske unije i normalizovala odnose sa Srbijom, čime bi stekla razumevanje i saglasnost za osamostaljenje.

Poslanici Savezne skupštine su 4. februara 2003. usvojili i proglasili Ustavnu povelju, kojom je članicama državne zajednice omogućeno da nakon tri godine raspišu referendum o državnom statusu, što je zvanična Podgorica kasnije i učinila.

Državna zajednica imala je svega pet ministarstava: Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, Ministarstvo privrede i unutrašnje trgovine, Ministarstvo nacionalnih i etničkih zajednica i Ministarstvo odbrane.

Iz Crne Gore za ministre su izabrani Amir Nurković, koji je vodio resor unutrašnje trgovine, i Branko Lukovac, zadužen za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Visoki predstavnik Evropske unije Havijer Solana izrazio je tada „istinsko zadovoljstvo“ zbog usvajanja Ustavne povelje i poručio da institucije nove državne zajednice, kao i vlade Srbije i Crne Gore, treba da obezbede da ona funkcioniše i da obećanje o evropskim integracijama postane stvarnost.

Dotadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica smenjen je, a za predsednika državne zajednice Srbije i Crne Gore izabran je visoki funkcioner DPS-a Svetozar Marović.

Državna zajednica SCG postojala je do 21. maja 2006. godine, kada je Crna Gora na referendumu obnovila državnu nezavisnost.

Referendum 2006. godine

Crna Gora ovog 21. maja obeležava 20 godina od referenduma na kojem je, posle gotovo devet decenija, obnovila državnu samostalnost. Na referendumu je glasalo 419.240 građana, odnosno 86,5 odsto ukupnog biračkog tela.

Nezavisnost je podržao 230.661 građanin, odnosno 55,5 odsto izašlih birača, dok je za ostanak u zajedničkoj državi sa Srbijom glasalo 185.002 građana ili 44,5 odsto.

Skupština Crne Gore prethodno je usvojila Zakon o referendumu, dogovoren uz preporuku Evropske unije i posredovanje specijalnog izaslanika Havijera Solane, Miroslava Lajčaka. Za uspeh referenduma bilo je potrebno da opciju nezavisnosti podrži najmanje 55 odsto izašlih birača.

Referendumsko pitanje glasilo je:
„Želite li da Republika Crna Gora bude nezavisna država sa punim međunarodno-pravnim subjektivitetom?“

Referendumu su prethodili brojni burni događaji tokom devedesetih godina. Početkom tog perioda ideju samostalne Crne Gore podržavala je manjina stanovništva, uglavnom birači Liberalnog saveza i Socijaldemokratske partije. Međutim, krajem devedesetih dolazi do razlaza unutar tada jedinstvenog DPS-a, nakon čega ta stranka, predvođena Milom Đukanovićem, prekida političko savezništvo sa Slobodanom Miloševićem.

Skupština Crne Gore je 2. marta, na predlog predsednika Filipa Vujanovića, donela odluku da referendum bude održan 21. maja. Za predsednika Republičke referendumske komisije izabran je Slovak František Lipka.

Pravo glasa imali su svi građani sa biračkim pravom, a prema podacima komisije, pravo izjašnjavanja imalo je oko 484.700 građana.

Tokom referendumske kampanje formirana su dva politička bloka — blok za nezavisnost, koji je predvodio DPS, i unionistički blok, koji se zalagao za očuvanje zajedničke države sa Srbijom, predvođen Socijalističkom narodnom partijom (SNP).

Lider bloka za nezavisnost bio je tadašnji premijer i predsednik DPS-a Milo Đukanović. Sporazum o zajedničkom nastupu u kampanji potpisali su 23. marta 2006. predstavnici deset parlamentarnih i vanparlamentarnih stranaka i Pokreta za nezavisnost, čime je zvanično formiran suverenistički blok.

Đukanović je tokom kampanje isticao potrebu obnove državne samostalnosti i evropskih integracija. Njegov blok naglašavao je pravo Crne Gore na samostalno odlučivanje i jačanje međunarodnog položaja države.

Sa druge strane, unionistički blok predvodio je tadašnji predsednik SNP-a Predrag Bulatović.

SNP, Narodna stranka, Demokratska srpska stranka i Srpska narodna stranka izabrale su Bulatovića za koordinatora zajedničkih aktivnosti.

„Nastupaćemo jedinstveno i koordinisano, jer uprkos programskim razlikama imamo isti cilj — da Srbija i Crna Gora ravnopravno žive u zajednici“, poručio je Bulatović.

Unionistički blok isticao je istorijske, ekonomske i kulturne veze između Crne Gore i Srbije kao ključni argument za očuvanje zajedničke države.