Prošlo je 11-12 godina od večeri u kojoj sam, sa još par kolega, imao priliku da neformalno razgovaram u Briselu sa tadašnjim šefom francuske diplomatije Bernarom Kušnerom. Jedan od osnivača organizacije "Lekari bez granica" nam je objašnjavao kako je moguće da on, "socijalista", postane ministar spoljnih poslova "degolovca" Nikole Sarkozija. “Francuska je zemlje u kojoj su politička elita i politička kultura levičarske, ali je Francuska suštinski zemlja desnice”, precizirao je Kušner.
PROČITAJTE JOŠ:
Danas, godinu dana pre predsedničkih izbora u Francuskoj, jedna stvar je sigurna: bitka za Jelisejsku palatu će se voditi od centra ka desnici, sa socijalistima i radikalnom levicom svedenim na ulogu ikebane. Štaviše, prvi put u istoriji Pete republike, kandidat tvrde desnice, odnosno kandidatkinja, Marin Le Pen ima realne šanse da postane prva žena predsednik Francuske. Istorija pamti žene koje su vladale Francuskom, dve Italijanke, dve De Medičijeve, Katarina i Marija, baka Luja XIV kralja Sunca, ali ulazak Le Penove u Jelisejsku palatu bi bio događaj bez presedana.
Popularnost Emanuela Makrona je u padu, ali ne tako dramatično kao što je to bio slučaj sa njegova dva prethodnika, Nikolom Sarkozijem i Fransoa Olandom, na godinu dana od izbornog sastanka. Makron još uvek može da preokrene situaciju i zaradi drugi mandat. U tom smislu će regionalni izbori u junu biti veoma važna provera, praktično poslednja pred predsedničku trku.
Nema sumnje da nijedan kandidat neće biti ni blizu natpolovičnoj većini u prvom krugu. Favoriti za ulazak u drugu rundu su Makron i Le Pen, dok su potencijalna iznenađanja bivši republikanac i degolista Ksavijer Bertran predsednik regiona O de Frans i bivši premijer “degolista” Eduar Filip, pod uslovom da odluči da se kandiduje. Ozbiljan kandidat republikanaca bi mogao da bude Mišel Barnije, glavni pregovarač EU za Bregzit, ali on još uvek taktizira sa kandidaturom. Gradonačelnica Pariza, socijlistkinja, An Idalgo i Žan Lik Melanšon predvodnik radikalne levice plutaju na oko deset odsto podrške u biračkom telu i nemaju nikakve šanse da prođu trijažu prvog kruga.
Ćerka Žan Mari Le Pena ne vodi kampanju da bi ušla u drugi krug predsedničkih izbora, kao 2017. godine, već da bi postala šef države. Na poslednjem pojavljivanju na televiziji Marin nije ostavila mnogo prostora za interpretacije: “Ja mislim da mogu da pobedim, i moja je odgovornost da uverim Francuze da sa mnom nema rizika. O meni su slušali mnogo iskrivljenih i karikaturalnih laži, ali imam godinu dana da ih uverim u moj projekat koji nije samo realan već vraća smisao politici. Ako pobedim formiraću vladu nacionalnog jedinstva”.
Od kada je preuzela dizgine Nacionalnog fronta, od oca Žan-Marija, pre deset godina, Marin je očistila stranku od usijanih i obrijanih glava, promenila ime stranci u Nacionalni savez, promenila kompletno narativ, izbrisala antisemitski rečnik, homofobne stavove, napustila je kampanju protiv abortusa i izbacila svog oca iz stranke. Iz poraza na prošlim predsedničkim izborima je izvukla pouke i stavila je ad akta antievropsku retoriku: ne zalaže se više za izlazak Francuske iz evrozone a kamoli iz EU i vodi računa da ne kaže ništa što bi moglo da zapara uši prosečnom francuskom građaninu.
Dok se stari Le Pen obraćao razočaranim nacionalistima koji nisu mogli da oproste De Golu što je dozvolio Alžiru da se otcepi od metropole, antisemitima, rojalistima, Petenovim nostalgičarima i ultrakonzervativnim katolicima, Marin je prigrlila sa obe ruke degolovske principe i postulate republikanskog ustrojstva, pre svega sekularizam. Uz to se fokusirala se na borbu protiv islamizacije Pete republike, na prava radnika i gubitnika globalizacije.
Nije slučajno da je Le Penova preuzela gotovo u potpunosti radničku klasu i mlade levičarskim partijama. Poslednje istraživanje koje je objavio “Le Monde” početkom aprila je pokazalo da je Le Penova prvi put izbila na prvo mesto popularnosti među Francuzima između 25 i 34 godine. Još frapantniji podatak je objavio nedeljnik “Le Point” po kojem je Marin Le Pen za francuske građane uvervljivija od predsednika Emanuela Makrona kao zaštitnica republikanskih vrednosti i laičkog ustrojstva države.
Sa novom političkom ideologijom, retorikom i imenom partije Le Penova je uspela za manje od godinu dana da smanji sa 74 na 65 odsto građana koji njenu partiju vide kao ekstremnu desnicu dok je broj Francuza koji u Nacionalnom savezu vide pretnju za demokratiju sišao sa 61 na 53 odsto. Istovremeno je broj građana koji smatraju da je Nacionalni savez sposoban da vodi zemlju porastao sa 36 na 40 odsto.
Kad se imaju svi prethodni brojevi na umu onda ne iznenađuje što poslednje projekcije pokazuju da bi u drugom krugu predsedničkih izbora Makron pobedio sa tesnom većinom 52-53 odsto prema 47-48 odsto. Pre 19 godina, Žan Mari Le Pen je osvojio malo više od 17 odsto glasova u drugom krugu protiv Žaka Širaka. Marin je udvostručila rezultat oca pre četiri godine, ali je opet dobila duplo manje glasova od Makrona, a sada mu je prišla na par procenata razlike.
Le Penova je odustala od “Fregzita”, ali se u njenoj političkoj strategiji prepoznaje dosta elemenata iz kampanje Borisa Džonsona, odnosno bivšeg gurua britanskog premijera Dominika Kamingsa, zvanog Raspućin. Liderka Nacionalnog saveza se predstavlja kao nova Jovanka Orelanka u borbi protiv globalizacije, kao zaštitnica životne okoline, malih varoši i sela, radničke i srednje klase i vođa koji želi da okupi sve snage u ime zelene, mirne i tradicionalne Francuske.
Niko nije bolje opisao transformaciju Nacionalnog fronta u Nacionalni savez od Žan-Mari Le Pena: “Ja sam čovek iz naroda. Potičem iz porodica seljaka i mornara. Bio sam oficir u padobranskom puku. Moj život je bio u najmanju ruku permanentna muška borba. Moja ćerka, šta god ona mislila, je jedna mala buržujka koja je odrasla, za razliku od mene, u blagostanju i bogatstvu. Zato su mene u pariskim elitnim krugovima videli kao neotesanog i smatrali me nepoželjnim a moju kćerku prihvataju jer je ona išla u iste škole kao i njihova deca i usvojila je njihove manire, uključujući i da se pretvara kao oni”.
U svim ključnim sektorima, od pitanja islamizacije, bezbednosti, energetske, tehnološke i sanitarne nezavisnosti do ekologije i spoljne politike odnosno linije Pariz-Berlin- Moskva, između centrista predsednika Makrona, republikanske desnice i Le Penovog Nacionalnog saveza ne postoje vidljive razlike. Jednostavno, Makron i “degolisti” su se pomerili u desno a Le Penova se približila centru.
Jedina ključna razlika između aktuenog predsednika Pete republike i liderke opozicije ostaje EU i tumačenje suverenizma. Makronova ideja je da ojača uticaj Francuske u EU i da preko Unije, kao amplifikatora, realizuje nacionalne ciljeve jer shvata da je evropski suverenizam mnogo korisniji za Francusku. Le Penova, i pored svih promena, ne uspeva da izađe iz dimenzije nacionalnog suvereniteta. I dalje veruje da je moguće regulisati globalizaciju, kontrolisati granice i zaštiti građane upotrebom instrumenata nacionalne suverene države.
Francuska je u 21. veku imala predsednike desničare degoliste (Sarkozi i Širak), levičara socijalistu (Oland), liberala centristu (Makron). Pre dve decenije jedan Le Pen predsednik Francuske bi bio skandal od koga se velikoj većini ježila koža na samu pomisao. Pre četiri godine jedna Le Pen na čelu Petu republike bila bi veliko neprijatno iznenađenje. Sledeće godine, Le Pen prva žena šef države je eksperiment od koga sve manji broj Francuza zazire, štaviše dobar deo bi želeo da vidi “malu buržujku” u Jelisejksoj palati. “O tempora, o mores”, rekao bi neki francuski Ciceron našeg doba.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar