Mir sa Iranom na vidiku? Trampu se žuri, spreman je da popusti i pomeri „crvene linije“

Američki predsednik je primirje nazvao „istorijskim“, a paralelno sa tim otvorio je vrata novim direktnim pregovorima sa Teheranom, koji bi mogli početi već tokom vikenda. Poziv izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahuu i predsedniku Libana Džozefu Aunu da dođu u Vašington dodatno potvrđuje da Bela kuća pokušava da stabilizuje širi region i stvori uslove za dogovor sa Iranom.

Međutim, Teheran ovaj razvoj događaja vidi drugačije. Iran je pozdravio primirje, ali ga je predstavio kao sopstvenu pobedu, tvrdeći da je rezultat „otpora“ Hezbolaha. Portparol Ministarstva spoljnih poslova istakao je da je Iran od početka zagovarao regionalno primirje, dok je predsednik parlamenta Mohamed Baker Galibaf poručio da je sporazum „rezultat nepokolebljivosti Hezbolaha i jedinstva Osovine otpora“. Državni mediji čak tvrde da su Iran i njegovi saveznici „primorali“ SAD i Izrael na prekid vatre.

Takva interpretacija jasno pokazuje da Iran želi da iz pregovora izađe kao pobednik, što dodatno otežava postizanje konačnog sporazuma sa Vašingtonom.

Uprkos tome, Tramp sve otvorenije pokazuje spremnost na ustupke. Iako je ranije tvrdio da „drži sve karte u rukama“, diplomatski izvori iz Zaliva navode da američki predsednik „očajnički želi da se rat završi“ i da je spreman na više kompromisa nego ranije.

Ključna tačka sporenja ostaje nuklearni program Irana. Sjedinjene Države traže da Teheran obustavi obogaćivanje uranijuma na 20 godina, dok Iran nudi najviše pet. Vašington takođe insistira na predaji zaliha delimično obogaćenog uranijuma, što iranske vlasti zasad odbijaju. Ipak, Tramp tvrdi da su Iranci sada spremni na poteze koje ranije nisu razmatrali.

I pored diplomatskih signala, realnost na terenu ostaje složena. Iran je pokazao da može da izdrži vojni i ekonomski pritisak, uključujući američku blokadu i bombardovanje, dok istovremeno zadržava snažan uticaj na globalno tržište energenata. Ograničavanje saobraćaja kroz Ormuski moreuz već je izazvalo rast cena nafte i zabrinutost širom sveta.

Stručnjaci upozoravaju da bi produžena kriza mogla imati ozbiljne posledice. Evropa ima zalihe avionskog goriva za svega nekoliko nedelja, dok bi dugotrajan poremećaj snabdevanja mogao dovesti do globalne recesije. U takvim okolnostima, pritisak na Trampa da brzo pronađe rešenje dodatno raste.

Istovremeno, vojni angažman SAD postaje sve skuplji i politički rizičniji. Produžavanje sukoba iscrpljuje resurse i slabi sposobnost Vašingtona da odgovori na druge globalne izazove, pre svega u odnosima sa Kinom. Zbog toga mnogi analitičari veruju da je Bela kuća spremna da redefiniše svoje „crvene linije“.

Tramp i dalje insistira da Iran ne sme da razvije nuklearno oružje, ali je ostavio prostor za potencijalne ustupke kada je reč o civilnom nuklearnom programu. Takav zaokret mogao bi biti ključ za postizanje sporazuma – ali i razlog za političke kontroverze u SAD.

Ipak, Iran ne pokazuje žurbu. Teheran procenjuje da vreme radi u njegovu korist: što duže traje kriza u Ormuskom moreuzu, to su veći pritisci na Zapad. Uz to, činjenica da primirje u Libanu predstavlja kao svoju pobedu dodatno jača njegovu pregovaračku poziciju.

Zbog toga pregovori sve više liče na nadmudrivanje u kojem obe strane testiraju izdržljivost protivnika. Dok SAD pokušavaju da pojačaju pritisak, Iran pokazuje da može da destabilizuje globalno tržište i time utiče na političke odluke u Vašingtonu i evropskim prestonicama.

Sve to dovodi do ključnog pitanja – da li je kraj rata zaista blizu ili je reč samo o privremenom zatišju? Primirje između Izraela i Libana može biti prvi korak ka širem miru, ali i samo taktički potez u dugoj geopolitičkoj igri.