Erdoganova riskantna igra u Siriji kojom je ponizio Putina: Odigrao je ključnu ulogu u ofanzivi u Alepu

Pad Alepa, drugog po veličini grada u Siriji, koji je osvojila koalicija na čelu s Hajat Tahrir al-Šamom (HTS) — grupom koja se odvojila od Al Kaide — predstavlja poniženje ne samo za Asada, već i za njegove saveznike Iran, a donekle i Rusiju na čelu sa Vladimirom Putinom.

U 2016. godini, šiitske milicije pod iranskom komandom, uz pomoć razarajućih ruskih bombardovanja, pomogle su Asadu da preuzme Alep od pobunjenika koji su kontrolisali polovinu grada četiri godine. Alep je tada trebalo da ostane siguran u rukama režima. Međutim, prošle nedelje, grad je pao za samo 72 sata, ponovo rasplamsavajući građanski rat koji je započeo Asadovim brutalnim gušenjem prodemokratskih protesta.

Po dolasku u Damask na hitne razgovore, Aragči je optužio Izrael za "zaveru destabilizacije regiona". Iako je Izrael izveo vazdušne napade koji su možda marginalno pomogli pobunjenicima, pad Alepa mnogo više ima veze sa stanjem Asadove vojske nego sa izraelskom politikom.

Bivši američki diplomata Alberto M. Fernandez izjavio je da je "Sirijska arapska armija prazna ljuštura, daleko slabija nego što broj vojnika i oružja sugerišu". Sirijska ekonomija je u kolapsu, a oficiri prihvataju mito kako bi vojnicima omogućili duže odsustvo. Neki delovi vojske su se raspali nakon što su izgubili svoje oficire.

Nije moglo bez Erdogana

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan odigrao je ključnu ulogu u ovoj ofanzivi.

Ankara je dugo pokušavala da izvrši pritisak na Asada kako bi prihvatio pomirenje i političko rešenje sukoba. Erdogan, suočen sa pritiskom zbog 4,7 miliona sirijskih izbeglica u Turskoj, želi povratak tih ljudi, ali i ograničavanje autonomije sirijskih Kurda, koje podržava SAD.

On je pokušao da se predstavi kao neutralni posmatrač trenutnih dešavanja u Siriji, izjavivši u ponedeljak: „Pomno pratimo događaje. Već dugo upozoravamo da spirala nasilja na Bliskom istoku može pogoditi i Siriju. Nedavni događaji su potvrdili da je Turska bila u pravu.“

Međutim, malo je onih koji veruju da je ofanziva na Alep mogla biti sprovedena bez znanja i odobrenja Ankare. Prema Hadi al Bahri, lideru sirijske opozicione grupe priznate na međunarodnom nivou, pripreme za napad na Alep počele su još prošle godine. U tim pripremama učestvovala je grupa HTS, kao i više od deset milicija koje čine turski sponzorski Sirijski nacionalni front, čiji su ciljevi uglavnom usmereni protiv Kurda u Siriji.

Dok je Moskva preokupirana ratom u Ukrajini, ruski avioni su izveli samo ograničene napade u podršci Asadu, što nagoveštava da je Kremlj bio svestan ofanzive i nije se protivio povećanju pritiska na Asada.

Aragči je brzo otputovao u Ankaru na sastanak sa turskim ministrom spoljnih poslova Hakanom Fidanom, gde su se dogovorili o novim pregovorima između Turske, Irana i Rusije. Fidan je naglasio da Asad mora pomiriti odnose sa sirijskom opozicijom, dok Moskva vidi u pomirenju priliku za otvaranje Sirije za trgovinu i očuvanje svojih strateških baza.

Ofanziva je promenila dinamiku u Siriji, ali dalji tok situacije zavisi od Erdogana i HTS-a. Ako se islamisti fokusiraju na konsolidaciju vlasti u Alepu, Erdogan može da kontroliše situaciju. Međutim, ukoliko ofanziva eskalira južno od Hame, posledice bi mogle biti van njegovog uticaja, a Asadov režim bi se mogao naći u još većem haosu.