#ZAŠTOŠETAM Nova.rs u Petrovcu na Mlavi: „Ne možete da radite ako niste u SNS, zna se koliko morate da platite za svaki posao“

Šampioni protesta protiv nasilja nisu ni Beograd, ni Novi Sad, niti drugi veliki gradovi. Od njih se to uvek i očekivalo. Mesto koje je apsolutni lider u protestima protiv nasilja je Petrovac na Mlavi, grad od 26.000 stanovnika, u kojem je samo pre 10 godina bilo 35.000 duša. Oni najstariji su preminuli, a oni mladi i sposobni ga napuštaju decenijama. Ipak, poslednjih godina taj trend je ubrzan.

Od poslednjeg popisa Petrovčana ima manje za 10.000. Oni mladi, poletni, neucenjeni otišli su u daleki svet, trbuhom za kruhom. Tamo žive u tuđim stanovima, a u svoje kuće dolaze ponekad, kad završe sve što imaju po svetu.

Ovde, u Petrovcu, ostavili su roditelje, uređene kuće sa lepim fasadama u koje ulažu puno jer se tako „valja“ u ovom kraju. Te kuće uglavnom vrve od ljudi oko praznika i letnjih odmora, a između toga ostaju prazne, hladne i napuštene. Posla nema, plate su niske, a ako hoćete da se zaposlite morate preko stranke. To je jedini put, jer se ovde zna i kome se daje novac za ovakav tip „usluge“.„Najveći problem ovde je kada se mlad je da se zaposlite jer ovde postoji cifra da se zaposlite da uđete u sistem. Primer nam je bolnica, da ne navodim cifru, ali se zna po Petrovcu da ako želite da radite u bolnici u Petrovcu morate da platite određeni iznos. Članska karta itekako znači. Ukoliko niste u SNS, niste simpatizer ili ne planirate da pristupite SNS, onda ne možete da dobijete posao. U poslednje vreme je to prilično prisutno. Ja sam sada u Beogradu, ali kada bih se vratila u Beograda mislim da ne bi bilo posla za mene. Znam školske drugare koji su ušli u SNS da bi mogli da ostanu u Petrovcu. Ili članska karta, ili ništa“, priča za Novu studentkinja Ana Branković.

Kaže da su pritisci nepodnošljivi, a ukoliko želite da ostanete u mestu neukaljani jedina opcija je privatni sektor. Takvu perspektivu vidi za sebe i svog verenika.„Jedino rešenje ako želite ostanete ovde je da radite u privatnom sektoru i to je pitanje da li ćete uspeti. Volela bih da vidim mlade na protestima, jer mislim da ta grupa ljudi, koja je ušla tu čistog srca sa željom da promeni, ona će i da promeni nešto. Volela bi da ti ljudi budu na čelu, opštine, bolnice ili škole. Da se ovde konačno promeni nešto“, priča svoju priču studentkinja Ana.

„Petrovac propada, grad vode ljudi sa kupljenim diplomama koji su vodili kockarnice“Kao i svako drugo mesto koje ima probleme, ni Petrovac nije imun na njih. Iako mnogi napuštaju grad na Mlavi, ostaju oni koji su instinski vezani za prostor na kome su prohodali. Jedan od njih je profesor fizičkog vaspitanja Dragan Stajić, koji kaže da je grad izgubio svoju dušu koju je imao, a da mesto tone sve dublje zbog nestručnog kadra.

U razgovoru za Novu, na obali Mlave pored koje možete da osetite isključivo mir i želju da nikada ne napustite ovo podneblje, napominje da grad vode ljudi sumnjivih biografija koji su ranije vodili računa isključivo o kladionicama i kockarnicama.“Nijednog trenutka mi nije palo na pamet da odem preko, nekako je Petrovac bio moj centar sveta. To je bilo predivno mesto za život, na keju na Mlavi, bogom dano mesto za život, ali on više ne liči na sebe. Ovaj grad je imao svoju reku, korzo, kupanje na Mlavi je bilo je deo porodične tradicije, ljudi su dolazili ovde tokom leta, ali nažalost grad je izgubio svoju dušu. Ja želim da pokušam da dođemo u situaciju da gradu vratimo dušu, da povratimo onu prepoznatljivost. Ovaj grad može da zaliči na onaj u prethodnih 30 godina”, objašnjava Dejan koji je i sportski radnik.Ni njegove prognoze nisu ništa bolje za zaposlenje – kaže da mladi čekaju da se zaposle, ali da nemaju gde. Fabrike su ugašene, ostali su samo kafići, kladionice i frizerski saloni.

“Sve je manje mogućnosti da se mladi zaposle. Na početku grada bila je industrijska zona, nje više nema. I tada su ljudi odlazili u inostranstvo, ali ostavljali su decu ovde. Sada masovno odlaze cele porodice. Radim u školi, svake godine moje kolege se bore da imaju 100 odsto fonda časova jer svake godine ima manje đaka. Jedan od razloga zbog kojih šetam i zbog čega sam se odlučio da se pridružim ekipi hrabrih ljudi da bismo vratili stari sjaj svom mestu. Danas su ovde na ključnim mestima ljudi sa kupljenim diplomama, na direktorskim, najodgovornijim mestima nalaze se ljudi koji su pre 10 godina vodili kladionice i kockarnice, kupili su diplome i danas kroje budžet opštine. Postoje bratske i kumovske veze, tenderi su bez transparentnosti, dele se monopolske pozicije. Određene delatnosti poslove dobijaju samo ljudi koji su bliski i lojalni SNS, za to skupljaju kapilarne glasove, a na dan izbora odvoze i dovoze ljude na glasanje da bi u zamenu za to dobijaju vredne poslove“, iskreno priča o svom mestu Dragan.Put do Petrovca vodi vas kroz neverovatne pejzaže, naročito ukoliko sreće da imate da je sunčano vreme. Put je objektivno kvalitetan, a sa leve i desne strane kolovoza putnik namernik koji krene u Petrovac može da vidi mnogo toga: lubenice duplo jeftinije nego u Beogradu, brižljivo obrađene njive, „zategnuta“ polja i kuće koje su kao u izlogu. Svaka ima fasadu, „toplih“ boja, sređeno dvorište i okresano granje. Sve kuće su revonirane, takve ne možete baš često da sretnete u Banatu, na istoku Srbije ili na primer, u Nedeljicama.

Ipak, na prvi pogled drugačiji život samo je jedna velika maska. To za Novu priča ekonomista u penziji Dobrica Mijatović. Od skora je u penziji, kaže da se privikava na dane bez posla. Odmah smo ga pitali za fasade i lepe kuće, na šta se nasmejao i rekao da je fasada samo fasada, maska i ništa drugo.„To zamagljuje celu situaciju. Petrovac je pre 30 godina oko 4.000 zaposlenih ljudi, ali sada imate 800 ljudi otprilike. Tu uređenost koju ste videli na putu do Petrovca, izvor toga su ljudi koji rade u inostranstvu. Ovde je 40 odsto radno sposobnog stanovništva zaposleno u inostranstvu. Na poslednjem popisu smo imali 26.000 stanovnika, a pre 10 godina nas je bilo oko 35.000. Broj ljudi koji ovde žive u stalnom je padu, mladi ljudi koji se rađaju tamo, tamo i ostaju. Ne vraćaju se. Sve te divne fasade su laž, ulazni kapital je iz inostranstva. To prosto nije tačna slika. Vi imate utisak da ovde ima ljudi, ali to će potrajati još 15 dana. Onda će posle toga ovde biti pusto sve. Nema ljudi. Devedeset odsto ljudi ovde je zaposleno na minimalcu. Ovde se životari, kad pitate ljude kako žive, oni vam kažu preživljavamo, životarimo. Takva je naša priča ovde, nije baš najbolje“, priča Dobrica u lokalnom parku koji bi trebalo uskoro delimično da promeni izgled jer se planira betoniranje.On kaže da je vlast odnarođena, da ona ne želi da pogleda istini u oči. A ta istina najbolje se vidi u praznim novčanicima i frižiderima. Zbog istine i Dobrica šeta u borbi protiv nasilja.„Petrovac je mala sredina, imali smo rezerve da li će nam se ljudi javiti ljudi da žele da protestuju, ali ljudi su razumeli da sami mogu da menjaju sitauciju u kojoj se nalaze. Ovo nije sistem, već je nešto što je napravljeno za vlast i ljude bliske vlastima. Ovde centar grada liči na nešto što je dobro i uredno, ali ako izađete izvan toga, videćete neuređene ulice, ali vlast to ne zanima. Njima su prioriteti nešto drugo. Svakoga dana imate sudaranja sa administracijom, u zdravstvu i to je vid nasilja i to traje. I to je nasilje, vi ne morate da identifikujete nasilje sa fizičkim. Vlast je odrođena od naroda, ti ljudi nas prosto ne vide“, objašnjava Dobrica.

U razgovoru sa ljudima nismo mogli da se otrgnemo utisku da je vodeći i glavni problem u Petrovcu političko nasilje. Vlast se ušunjala u svaki kutak građana, ne možete ni posao da dobijete ukoliko niste u dobrim odnosima sa lokalnim moćnicima. Pritisci su na sve strane, zbog čega je protest protiv nasilja krik građana za pravednijom srediniom.„Petrovac mora da se oslobodi političkog nasilja, da se ne ponovi vlast koja je u sukobu sa moralom. Ovde je mnogo teže imati svoj stav, svi smo povezani, radna mesta možete prebrojati na prste jedne ruke. Meni su više puta rekli kao direktorki škole da im ne trebaju pametni nego poslušni. Ne možete da odradite jedan najobičniji tender za stolariju, a da ne pitate tadašnjeg poslanika ili nekoga iz lokalne samouprave koji to mora da vam odobri. Ovde svako ima svoj resor, školu, vi se obraćate toj osobi i dobijate informaciju da li možete da radite bilo šta. Njima je samo bitno čiji ste. Meni je ponuđeno ovako i rečeno sledeće: ‘Ti možeš da šetaš ulicom, staviš naočare, ti si direktor škole, ne moraš ništa da radiš, ali moraš nas da slušaš. Eto, tako se to radi u Petrovcu.“, priča Violeta za Novu.

Onda nam je otkrila i sa kakvim se posledicama suočavala u svojoj borbi. Tu borbu je izgubila jer nije više direktorka, ali je nastavila da bude učiteljica. Kako nam kaže, to je bitno jer svoj posao voli i ispunjava je.„Pozove vas neko iz lokalne samouprave i kaže vam da ćete trpeti posledice. Najstrašnije je da čovek sebe učini crvom, niko to ne može da vam uradi. Pretiće vam, meni su pretili. Stradaće vam malo vaša imovina, naći ćete se u sitauciji da svašta o sebi čujete. Vi ćete nailaziti na ljude koji će vas izbegavati, jer će oni imati posledice ako vas vide sa njima. Kažu ti da jednostavno moraju da vas izbegavaju. Postalo je prihvatljivo da dobijete uslugu koju ćete dobiti preko nekoga, jednostavno sve ide preko te veze. Ja sam premeštena na drugo radno mesto, nisam više bila direktorka posle silnih pritisaka. Teško je bilo moram da kažem. Dobijala sam pretnje telefonski, redovno sam ih prijavljivala, čak su mi i crvenom farbom polili automobil čemu je prisustvovao i moj sin. Takve stvari se ne zaboravljaju i volela bih da se to nikome ne desi“, poručuje, uz uzmeh učiteljica Violeta.Tekstove i iz drugih gradova koji šetaju protiv nasilja možete da pročitate u serijalu na Nova.rs #ZAŠTOŠETAM.