Zrenjanin, grad u kome postoji fabrika vode, a vode nema. Mesto u kome građani žive na najplodnijoj zemlji, a ista se poklanja Linglongu koji truje ljude, zagađuje i zemlju i vazduh. Nekadašnemanji Bečkerek ili Petrovgrad, grad koji prema rečima svojih građana bije 100 bitaka, od maja je krenuo u još jednu. U pitanju je borba protiv nasilja. Već 10 nedelja za redom Zrenjaninci se skupljaju na istom mestu, koje zovu mestom slobode. Traže da im se ispuni nekoliko zahteva. A ne traže puno, samo ono osnovno: čistu vodu, vazduh i zemlju.
Nema previše gradova tu sreću da bude podjednako udaljen od Beograda i Novog Sada, dva najveća mesta koja nude sigurniju perpektivu i lagodniji život. Zrenjanin je tu sreću imao. Na razmeđi Beograda i Novog Sada, na Begeju je ušuškan grad koji godinama, nažalost polako vene. Sami njegovi stanovnici, kojih je za 15.000 manje nego pre 10 godina, kažu da im je oduzeto sve: zemlja, vazduh, voda.
Vodu su im uzeli pre 20 godina. Toliko nemaju fabriku za preradu vode. Zato ona ima boju, miris i ukus. Baš sve ono što ne bi trebalo da ima. Na to su se Zrenjaninci navikli, iako nisu prestali da se bore.
Bez vazduha i zemlje su ostali nedavno, dolaskom Linlonga, velike kineske fabrike za proizvodnju guma. Linglong se gradi, zagađuje sve oko sebe, a izgrađen je na mestu plodne ravnice, mestu koje prvo ugledate čim prođete tablu na kojoj piše Zrenjanin.
Umesto ravnice sada je tu glomazna fabrika, mesto loših priča i još rđavije sudbine.
Fabrika koja vijetnamske radnike drži u neljudskim uslovima, iste one radnike kojima oduzimaju pasoše sa kojima su iz daleke Azije stigli „trbuhom za kruhom“.
I zaista, ukoliko porazgovarate sa bilo kojim meštaninom grada na Begeju, baš kao što smo mi uradili, čućete za dva ključna problema: voda i Linglong. Sa takvim izazovima Zrenjaninci su dočekali fatalni početak maja, kada su se desili nezapamćeni zločini u Srbiji.
Kako kažu, nisu časili ni časa, već su zasukli rukave i odlučili da krenu u protestnu šetnju.
I šetaju svake nedelje od tada. Ukupno 10 puta su stavili do znanja da je dosta nasilja, da je vreme za promene i da imaju nameru da istraju u svojim zahtevima.
Jedan od njih nam je jasno i glasno rekao: „Ovo je poslednji trzaj jednog grada. Da vidimo koliko nas ima i na koga možemo da računamo“.
Upravo na taj način za Novu govori jedan od najpoznatijih aktivista iz Zrenjanina, Branislav Guta Grubački. Dugo je vodio „Zeleno zvono“ u gradu na Begeju, a onda je počeo sa Novim optimizmom. Kaže da mu i dalje stoji u ličnoj karti da je Guta iz Zrenjanina, da je to deo njegovog identiteta i da se uvek vraća svom gradu iz kojeg je otišao pre sedam godina. 
Branislav Guta Grubački Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs„Zrenjanin je u slobodnom padu, napadnut je sa svih straha – vazduh, zemlja, voda, identitet odnosno ime. Napadnut je demografski, izgubio je 15.000 ljudi između dva popisa. Zrenjanin nije najgori grad, nije grad koji nema šta da ponudi i gde bi se videlo bilo šta, ali u odnosu na potencijale koje ima, u ozbiljnom smo padu. Imunitet Zrenjinina je opao, nismo imali kapaciteta da se odbranimo. Napadnut je po 100 nekih osnova, a ovi protesti su poslednji trzaj da vidimo ima li živih u ovom gradu. Pre sedam godina kada sam odlazio, već tada su pokazatelji govorili sve negativne karakteristike o poziicji grada Zrenjanina. Sedam godina kasnije je samo lošije. Hajde da vidimo ko je živ, ko mrtav i na koga možemo da računamo u ovom gradu“, priča Guta za Novu.
Iako i sam kaže da govori drugačije od svojih sugrađana i da je veoma oprezan sa optimističnim procenama oko zahteva protesta, Grubački nema dilemu da je Zrenjanin položio test izdržljivost sa protestima.
„Imamo razlog da budemo primećeni, mi smo deo opšteg talasa i protesta. Pokazali smo neku vrstu kondicije, osetili smo trenutak da treba da organizujemo proteste posle onih u Beogradu. Čistim srcem i punim kapacitetom sam pomogao oko organizacije protesta jer sam ja Guta iz Zrenjanina, meni i dalje stoji u ličnoj karti da sam odavde. To je moj grad“, kaže Guta za Novu.
Da nije lako organizovati proteste i boriti se na lokalu potvrđuju i drugi Zrenjaninci. Pritisaka je mnogo, građani se svakodneno suočavaju sa izazovima lokalnih funkcionera, ali borba traje. Jednu od takvih vodi i Sonja Pernat, uzbunjivačica koja je u sporu sa firmom zbog afera koje je otkrivala. Nakon toga, ušla je u Stranku slobode i pravde i počela je da deluje protiv nepravde koja nije samo lokalna.
Kako kaže za Novu, u Zrenjaninu je sada već stasala jedna generacija mladih ljudi koji ne pamte čistu pijaću vodu.
Pročitajte još:
„Raduje me da ima slobode u Zrenjaninu, jer da je nema mi ne bismo bili 10. put na protestu. Ovde se nalazimo u jednoj slobodnoj zoni, ljudi su došli i osetili pripadnost, oslobodili se straha i u fizičkom smisl. Spoznali su da dubinu problema i trauma koje je društvo doživelo. Ovo nasilje se generiše mnogo ranije od 3. i 4. maja, nasilje je u svakoj pori društva. Ljudi su shvatili da nisu oni ti koji treba da se boje, nego oni koji generišu to zlo i nasilje treba da se boje. Doći će trenutak kada će ta sloboda biti opipljiva. Institucije nemamo, ali imamo nas. To su ljudi prepoznali. Svi znate da deca koja su sada punoletna, nikada se nisu okupala u zdravoj pijaćoj vodi, mi novoređene bebe polivamo arsenom, to je isto nasilje. Mi nećemo stati, borićemo se, svakog petka ovde počinje ta hrabrost. Država mora da štiti građane, a ne da bude njena batin“, priča naša sagovornica.
Tvrdi da je uz sve priske krenula jedna ofanziva građana koja neće stati dok se grad ne oslobodi u potpunosti.
„Mi smo postali jedna porodica koja se bori da Zrenjanin postane bolje mesto za život. Svako treba da shvati da se od rada živi, a ne umire. Postoji ofanziva hrabrih ljudi koja će neće stati dok ne oslobodi ovaj grad da ovaj grad ponovo postane svetionik Banata kao što je bio. Imali smo sve, sada je to pluskvamperfekat, ali ne odustajemo. Ova borba će biti samo naša i ta pobeda će biti najslađa“, priča i dodaje:
„Mi imamo najplodniju zemlju, a nema hranu na njoj. Imamo fabriku vode, a nemamo vodu, imamo most, ali nemamo reku ispod mosta. Ali sve to može da se ispravi jer postoji ofanziva hrabrih ljudi koji neće stati dok se to ne desi. Drugu državu nemam, imam troje dece, hoću da moja deca žive i rastu u jednom lepom gradu u prelepoj Srbiji i neću stati dok se to ne desi. Svako ima pravo na dostojanstven i civilizovan život, a mi ležemo sa strahom i ustajemo sa neizvesnošću“, poručuje Pernat.
Nije u Zrenjaninu sve tako ni crno, naprotiv. Oduvek je bio grad kulture, divnih zgrada, mirnih i kulturnih ljudi. To je slika bivšeg Bečkereka koju ne može da pokvari ni to što ima vodu sa bojom, ukusom i mirisom. Živopisne zgrade, austrougarski pedantni stil gradnje, vedre boje i kultura koja hrani Zrenjanince ne mogu da odu u drugi plan uz sve trenutne probleme.
Jedan od takvih čuvara kulture je i Miljan Vuković, glumac lokalnog pozorišta „Toša Jovanović“ koji se prema sopstvenim rečima, ne bavi samo glumom i pozorišnim premijerama. Naprotiv, dok vozi svoj bicikl razgovara sa nama i kaže da je glumac, upravnik zgrade, lokalni aktivista i čovek koji šeta jer želi promene.
„Osećam da je došlo vreme za promene. Osećam da je ljudima dosta bahatosti, straha, opijenosti vlašću nekih. Mislim da je vreme, a na nama je da ga ubrzamo. Ni za zemlju, ni za ovu naciju nema previše vremena i izbora sem da konačno počnemo da živimo normalno. Mi ljudi koji idemo na proteste godinama povodom vode, Linglonga i drugih stvari u Zrenjaninu, mi se jako dobro poznajemo. Na neki način smo postali i porodica“, priča Vuković za naš portal.
S obzirom na to da je predstavnik esnafa koji je vlast najčešće targetirala od početka maja, Miljana smo pitali kako se oseća dok ga vređaju, teraju iz zemlje, svog grada. Njegov odgovor je bio jasan – to je za njega orden.
„Osetio sam se kao šljam, protivnik sistema, rušilac države, kao izdajnik… Naravno da ne (smeh). Nisam ništa drugo ni očekivao. Mi glumci ne slušamo nikoga, izuzev reditelja, a ponekad ni njih. Osećam se kao čovek koji treba da radi svoj posao, naravno da me nisu pogodile njihove reči. Da bi te nešto uvredilo mora neko da ti kaže. Ako te neko od takvih ljudi uvredi, onda to nekada može i da se nosi kao orden“, poručuje glumac.
„Nebo se otvorilo, pada kiša, lije, a ljudi šetaju – iz kolone niko nije izašao!“
Svaki od 10 protesta u Zrenjaninu bio je drugačiji od prethodnog. Smanjivali su se govornici, menjale rute, kao i vremenske prilike. Učesnici protesta kažu da su smenjivali kiša, vetar, sunce, ali da ih to ništa nije sputavalo. Čak ni jaka kiša koja je padala u nekoliko navrata. Toliko jaka da je „lilo kao iz kabla“, gde su nastale i neke od anegdota sa ovih protesta. Jednu takvu ispričao je Miljan Čičić iz Pokreta ujedinjenih fantoma (PUF), koji je ispričao kako je izgledalo kada se „nego otvorilo“.
„Na našim protestima je tri ili četiri puta padala strahovita kiša, kao kante vode kada neko proliva po ljudima. I povrh svega okupio se značajan broj ljudi koji su šetali. Sve vreme kiša pada, mi idemo u koloni i svi komentarišemo: ‘Pa je l nama nešto fali da šetamo po ovakvoj kiši, jesmo li poludeli?‘ Šalimo se naravno, ali ne možete da se ne zapitate koja je to bila želja za promenama, kad ne može ni kiša ni vetar, ništa da te omete kada postaviš neki pravac kojim se ide“, kaže Čičić, koji nema dilemu da se ljudi oslobađaju straha.
Svoja iskustva sa protesta podelila je o doktorantkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i članica LSV-a Bojana Begović, koja kaže da nikada ranije nije doživela takvu kišu na nekom događaju.
„Dva puta smo tako pokisli, u životu nisam doživela takvu kišu i morala sam odmah da bacim stvari kad asam došla iz šetnje. Svi smo šetali, niko nije izašao iz kolone, svi su šetali. U ljudi je nešto puklo, oslobodili su se straha. Oslobodili su se straha, prelomili, shvatila sam to u tom momentu da više nema straha. Shvatila sam u tim prvim nedeljama, shvatila sam da je stiglo ono što je nedostajalo. Falio je osećaj kod ljudi, da imaju moć, da se oni pitaju, da ne moraju da žive u gradu kojim loše upravlja bahata vlast. Taj broj ljudi koji je došao govori mi da su protesti početak promena u Zrenjaninu. Mislim da je to proces u kom nema nazad, vidim da je rešenost da se istraje. Nema nazad“, zaključuje Begović.
Zrenjanin je, ipak, pun optimizma. Borba za vodu, vazduh i zemlju se nastavlja, u šta smo se i sami uverili.
Nadamo se da ćemo sledeći put ovde zateći građane koji će pohvaliti da imaju, ako ništa drugo bar čistu vodu. To će za početak biti dovoljno.
Bonus video: Protest u Zrenjaninu