Antagonizmi u globalnim, regionalnim i međudržavnim odnosima eskaliraju i dovode do toga da se previše novca troši na izazivanje nasilja i održavanje tenzija, a premalo na izgradnju mira i stabilnosti. Motivi i uzroci su različiti. Usložavanje bezbednosnih okolnosti, a naročito invazija Rusije na Ukrajinu, žarišta i oružani sukobi na Bliskom istoku, te zategnutost odnosa između Ruske Federacije i zemalja članica NATO saveza, dovele su do toga da su mnoge države, uključujući i balkanske, u protekle 3-4 godine, povećale izdvajanja i izdatke za oružane snage. Ceneći po tome, građani i na ovim prostorima nisu lišeni strepnje od novih konflikata.
Autorski tekst Petra Radojčića, generala-potpukovnika u penziji
Male zemlje, kao što je Srbija, nisu nezavisne, niti imaju uticaja na globalnu situaciju i svetski poredak. One mogu da uzrokuju konflikt i započnu rat, ali ishod, uvek, bude onakav kakav žele velike sile. U to smo se uverili kroz istoriju, a uveravamo se i danas. Vreme je da se vlast i građani Srbije preispitaju – može li se u 21. veku opstati bez saveznika i međunarodnih bezbednosnih integracija.
Opredeljenje za opciju “možemo sami” ima svoju cenu, a ne garantuje izbegavanje oružanih sukoba i zaštitu nacionalnih interesa. Tu cenu retko plaćaju oni koji vode politiku po “volji naroda”. Vojska Srbije (VS) opremljena je, pretežno, borbenim sredstvima sovjetske proizvodnje.
U sklopu modernizacije i popune, proteklih nekoliko godina uložena su značajna sredstva za nabavku proizvoda domaće namenske industrije i uvoz novog, ali i korišćenog, naoružanja i vojne opreme (NVO) raznih dobavljača sa Istoka i sa Zapada. Težišno su opremani sastavi vida Ratno vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana (RV i PVO). Nije tajna šta se i koliko remontovalo i kupilo, ali cene i izvori finansiranja, neretko, jesu!
Još neko vreme biće tajna i kolika je lična korist pojedinih državnih funkcionera od “strogo poverljivih” nabavki. Prema izveštaju Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira, Srbija je, u periodu 2019. – 2023. godina, u odnosu na razdoblje 2014.-2018. god., povećala uvoz naoružanja za 584 odsto. ‘Istraživanje’ je vršila i ekipa emisije RTS „Dozvolite“(?).
Rezultati su pokazali da je vlast, od 2014. do 2023. godine, utrostručila vojni budžet, izdvojivši za modernizaciju oružanih snaga 2,87 milijardi dolara. Uočljivo je da su prikazivane vrednosti rashoda bile veće od prvobitno planiranih u budžetu. Predviđajući da će potencijalni sukobi, pored postojećih, uzrokovati mnoge nove (energetske, bezbednosne,…) probleme, predsednik Srbije je, početkom 2024., najavio da će se ove godine, znatno, više ulagati u vojnu opremu.
Koliko više, u odnosu na budžetom planiranih 360 miliona evra, ne zna se – ni približno. Pripremljeni su dodatni “paketi” sa po 150 i 400 miliona evra, ali to nije konačan iznos, obzirom da se “planira” nabavka više od 200 borbenih oklopnih vozila, još PVO i radarskih sistema, telekomunikacione opreme, dronova,…, ali i modernizacija tenkova (za koje, uzgred rečeno, nema dovoljno posada).
Tokom posete Parizu, “vrhovni komandant” upoznao je domaću i svetsku javnost, poredostalog, da sledi kupovina 12 novih francuskih borbenih aviona generacije 4++ “Rafal” čija je vrednost, oko, tri milijarde evra. Na cenu, izvesno je, neće uticati konkuretnost javne nabavke, a šta u nju ulazi saznaće se – valjda. Bez sumnje, radi se o sofisticiranim, ali i skupim sredstvima. Njihovom nabavkom, Srbija bi postala osmi inostrani korisnik ovog tipa vazduhoplova i drugi naručilac varijante F4 (posle UAE). To je spoljnopolitički interes države čiji je javni dug premašio 36 milijardi evra?
PROČITAJTE JOŠ:
Finansijski aspekt potisnulo je dobro raspoloženje donosioca političke odluke. Nije krio ushićenje prilikom saopštenja da Srbija uzima najbolje i da novca ima – skoro četiri milijarde evra je na računu! Vredna pomena je njegova (pr)ocena da ćemo, po pitanju ratnog vazduhoplovstva, posle Rumunije i Mađarske, biti najznačajnija sila u regionu (tenkovska već jesmo).
Čemu poređenje sa članicama NATO alijanse? Pri tom, ignoriše se činjenica da zemlja nije spremna za prijem tako savremenih aviona sa visokom cenom eksploatacije. Naime, nepovoljna je kvantitativna i kvalitativna popuna pilotima i osobljem vazduhoplovnotehničke službe, a postojećim načinom i dinamikom školovanja, usavršavanja i trenaža, do isporuke francuskih aviona, nije moguće obezbediti dovoljan i obučen kadar. Nužno je i prilagođavanje postojeće infrastrukture, a ono iziskuje i vreme i novac.
Vredno pomena je da raspoloživi avioni MIG-29 mogu biti u upotrebi do 2035.-2037. godine. Može li se, do tada, osigurati operativna sposobnost ‘Rafala’? Kolika će biti njihova iskorišćenost? Zavisi i od ulaganja u ljudske resurse.
Više je nego očigledno da Srbija, u odnosu na ekonomsku snagu zemlje, izdvaja više novca za odbranu od vojnog ugrožavanja nego većina evropskih članica NATO. Dok kupuje najbolje i najskuplje borbene avione, čija je cena veća od decenijskih troškova za opremanje NVO (period 2014.- 2023.g.), rumunskim nebom patroliraju polovni avioni F-16 (pored raspoloživih, 2022.g., sa Norveškom je ugovorena nabavka 32 modernizovana aparata, sa rezervnim motorima i logističkom podrškom, za 388 miliona evra).
Mađarska, već dve decenije, iznajmljuje 14 višenamenskih borbenih aviona ‘Gripen’, po ceni od 130 miliona dolara godišnje. Hrvatska je 12 polovnih ‘Rafala’ (ne starijih od 10 godina), sa simulatorom leta, osnovnim paketom naoružanja i rezervnim delovima platila nešto manje od milijardu evra. Cena obuhvata garanciju od 12 meseci i obuku pilota.
Još uvek (formalni) kandidat za EU, teži da ima jednu od najvećih i najopremljenijih armija na Zapadnom Balkanu, pa i šire, obzirom da se upoređuje sa susedima koji su deo južnog krila NATO, ali i nadmeće sa Hrvatskom, za koju “vrhovni komandant” smatra da nije ozbiljna pretnja Srbiji. Ipak, naglašava da, zbog specifičnost pozicije naše (vojno neutralne) zemlje i okruženja koje ne gleda blagonaklono na nas, VS mora biti dvostruko jača nego sada, kako razni patuljci(?) ne bi umislili da, ponovo, mogu da joj otimaju teritoriju.
Procenu sa kakvim se izazovima suočavamo; ko nas, čime i kako ugrožava; možemo li sami da sačuvamo zemlju, resurse, građane,…, ne saopštava, ali uverava nas u svrsishodnost još većih ulaganja u nacionalnu sigurnost i potrebu da se, u današnjem svetu, rade razne stvari(?). Pretpostavimo da se iste odnose i na zaobilaženje zakonima propisanih procedura, zarad izvlačenja novca iz državne kase. U mnogim zemljama kapitalne investicije, u koje spadaju i izdaci za naoružanje, neretko su “paravan” za neregularno sticanje (pretežno) materijalne koristi. Srbija, svakako, nije izuzetak.
Nadmetanje, zarad sticanja vojne premoći, je i trka za profitom koji se ostvaruje direktnim ugovaranjem poslova velike vrednosti. Stavke ugovora od nacionalnog značaja, uglavnom, javnosti nisu do kraja poznate, te se nameću pitanja – Da li je korist za državu i građane onakva kakvom je država predstavlja? Zar, zaista, nema prečih potreba?
Značaj unapređenja odbrambenih kapaciteta Republike Srbije (RS) nije sporan, ali način jeste! Pre svega, sporno je to što se izazovi, rizici i pretnje bezbednosti “identifikuju” na osnovu ličnog utiska jednog čoveka (ma ko on bio), a ne strategijsko-doktrinarnih dokumenta koji, pored ostalog, treba da ukažu šta, u postojećim okolnostima, osigurava opstanak države i kvalitet života njenih građana.
Upitno je i što se kasni sa izradom novih i odstupa od postojećih (zakonom propisanih) dokumenata planiranja razvoja sistema odbrane RS, kojima se utvrđuju dugoročni i srednjoročni ciljevi, prioriteti, sadržaji i dinamika razvoja sistema odbrane, finansiranje i druga pitanja od značaja za funkcionisanje i razvoj istog. Sporno je i zapostavljanje investiranja u organizacionu,
kadrovsku i materijalnu konsolidaciju civilne odbrane i civilne zaštite, bez kojih nije sprovodiv koncept totalne odbrane Republike Srbije.
Netransparentno i (neretko) nesvrsishodno trošenje budžetskih sredstava na opremanje VS i razvoj odbrambene industrije (koju je, uzgred rečeno, dotukla korupcija) “maskira” se populističkim izjavama predsednika države, poput – “Vojska Srbije je garant mira i stabilnosti”, “Srbije nebi bilo bez jake vojske”, “Srbija nema cenu i njenu slobodu ćemo sačuvati” i sličnim. Iste nemaju uporište, ali imaju svrhu. Etiketiranjem i demonizovanjem neistomišljenika, ukazivanjem na (neidentifikovane neprijatelje i iznalaženjem “rešenja” kada je teško, populistički vođa dopire do “biračkog tela” koje, pretežno, ne zna šta se, čime i na koji način brani.
Promoter (i uživaoc) “zlatnog” doba u Srbiji ima velike planove za “skok u budućnost” (bez tendera, naravno) ali, iz njemu znanih razloga, ponovo priprema VS (ne sistem odbrane) za teške dane. Svesno zanemaruje obaveze prema EU i uticajnim međunarodnim faktorima kojima nije u interesu stvaranje i razbuktavanje novog žarišta u sred Evrope. Ako do toga (ipak) dođe Srbija će, opet, biti žrtva sopstvenog nemara i nečijeg namirivanja, a ona se ne meri samo finansijskim efektima.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare