Proteklih nekoliko meseci, a i ovih dana, uviđamo da u Srbiji, na ‘pragu’ trinaeste godine dominacije Srpske napredne stranke, “ničeg novog nema – sve po starom ide”. Politički diskurs, svakim danom, postaje sve toksičniji. Nerealno sagledavajući učinke svoje vladavine, vlastodršci ne biraju sredstva da (posle decembarskih, a i predstojećih izbora) ojačaju svoje pozicije i stave celo društvo pod kontrolu, nastojeći da obesmisle dijalog, zalaganje za malo nade i izbavljenje iz bukagija poremećenog sistema vrednosti. Decenijski štetni efekti (ne)činjenja, targetiranja oponenata, retorika koja antagonizuje građane, podizanje tenzija, “ratne igre”,… mogu dovesti do eskalacije nezadovoljstva onih koji ne prihvataju kršenje Ustava, dalju degradaciju institucija, netransparentnost upravljanja javnim resursima, izostanak pravnih ograničenja i kreiranje paralelne – „ružičaste“ stvarnosti.
Autorski tekst Petra Radojčića, generala-potpukovnika u penziji
Odgovorna vlast u državi iz koje mladi i srednjovečni (stručni) ljudi odlaze, a stariji se pitaju zašto nisu (kada su mogli), zauvek, otišli iz zemlje gde im je sve postalo strano, pa i sopstveni životi, imala bi razloga da se preispita. No, u ‘demontiranoj’ Srbiji to nije slučaj – vladajaća ‘elita’ posvećena je jedino sopstvenim, ne i interesima građana. Doduše, odgovornost za ono što nam se dešava i kroz šta prolazimo ne snosi samo vlast, već i deo tih istih građana kojima nedostaje odlučnost za promene koje bi dovele do toga da se za važne položaje izaberu ljudi koji, pored kvalifikacija, imaju kontrolu nad sopstvenom pohlepom i ambicijom, ali i iskreno htenje da se pronađe izlaz iz aktuelne situacije.
Da nije lako optimistično promišljati o budućnosti države u kojoj se krši (Ustavom zagarantovano) načelo podele vlasti i gde je politička scena pretvorena u arenu, uverava nas i poslanička većina u novom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, na čelu sa donedavnom predsednicom Vlade. Sada već predsedavajuća najvišeg predstavničkog tela i nosioca ustavotvorne i zakonodavne vlasti, prema sopstvenom priznanju, autoritet nije zaslužila – ‘dao’ joj je “šef” kojem je, bespogovorno, prepustila (ne i jedina) svoje ingerencije. Manjak kapaciteta nadomešćuje, a ukazano poverenje i dodelu funkcija opravdava lojalnošću, osornim nastupima, izvrtanjem činjenica i drugim posebnostima naprednjačkog korpusa.
Reprezenti vladajuće koalicije ne odustaju od već ustaljenog pristupa ophođenja sa onima koji imaju drugačiju vrednosnu orijentaciju. Umesto atmosfere pristojnosti, kompromisa i tolerancije različitih mišljenja i stavova, neretko emotivnim ispadima, podstiču stare razlike i nove podele, olako iskazujući (neprimerenim rečima) uvredljive kvalifikacije i komentare. Takvo i toliko kršenje kodeksa ponašanja i eksponiranje negativne energije posledica je nepotpunih demokratskih promena, a kontinuirano obesmišljavanje parlamentarne demokratije ukazuje da srljamo u situaciju koja je neodrživa.
Pročitajte još
Nakon trodnevne burne rasprave, izbor predsednice Narodne skupštine je korak bliže imenovanju nove Vlade. To je kašnjenje u odnosu na, u januaru, izraženu nadu(?) predsednika Republike Srbije da će ista biti formirana do 15. marta. No, čemu žurba. Broj resora i kadrovske promene u Vladi su nebitni, jer nemaju nikakav (suštinski) značaj za funkcionisanje organa državne uprave, velikih tehničkih sistema i javnih preduzeća. U to smo se uverili 2022. godine, kada je Srbija bila šest i po meseci bez nosioca izvršne vlasti. Odgovori na spoljnopolitičke, unutarpolitičke, bezbednosne, ekonomske, demografske, socijalne,… izazove i ‘rešenja’ problema (od raspleta kosovskog ‘čvora’, preko projekta ‘Jadar’, do opstanka na evropskom putu) stižu sa druge adrese.
Formalna, ne i suštinska, podela vlasti politički sistem čini nedemokratskim. I u Srbiji, kao i u nekim drugim (vlasti bliskim) državama, u kojima su uzurpirane sve poluge moći, ona služi za predstavljanje autokratskog poretka kao demokratskog. Nazadovanje u sprovođenju reformi i političku represiju (oličenu i u raspisivanju izbora, izbornim uslovima, sprovođenju izbora,…) uviđa svako ko, iole nepristrasno, sagledava okolnosti u kojima se država i društvo nalaze. Ovakvo stanje nije održivo, jer vlast otuđenu od naroda svrgava sam narod, pre ili kasnije.
Konsolidacija političke orijentacije i izlazak iz grupacije hibridnih režima podrazumeva promenu metoda vladavine, što je od vitalnog značaja za oporavak zemlje i potonji njen napredak. No, stečena iskustva, nedavna i aktuelna dešavanja izazivaju sumnju u pogledu prosperiteta, jer obnovitelji ne mogu biti oni koji nisu reformisali sebe. To se očekuje od kopetentnih ljudi koji percipiraju ključne probleme i imaju viziju, volju i iskrenu nameru da od Srbije stvore bolje mesto za život. Njih, treba verovati, ima i među članovima stranaka koje čine parlamentarnu većinu.
Zarad opšteg dobra, nužno je shvatiti da nam vreme nije saveznik, da je izgubljen svaki dan koji se koristi za isticanje sopstvenih važnosti i razlika. Pred svima, koji misle da može i treba bolje, nalaze se važni zadaci, velike obaveze i uporan rad. Zajednički planovi i akcije su nužnost i ne smemo dozvoliti da se pogubimo u bespuću politike. Izazovi su veliki i od nacionalnog je značaja, ne samo stranačkog, da izađemo iz konflikta! Ko to ne shvata, ne razume gde i kako živimo i kuda klizimo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare