"Vlast najavljuje još veću represiju, a može im se odgovoriti u tri koraka": Autorski tekst Nebojše Vladisavljevića, profesora Fakulteta političkih nauka

Autorski tekst profesora Vladisavljevića prenosimo u celosti

Novu stranicu političke krize vlasti su otvorile masovnim premlaćivanjem mirnih demonstranata posle Vidovdanskog protesta. Do tada je represija bila uglavnom selektivna a vlasti su čekale da se masovni nenasilni protesti izduvaju, baš kao i tokom talasa protesta prethodnih godina. Kada je i četvrti protest u Beogradu u svega nekoliko meseci okupio više od sto hiljada građana, i tako najavio vruće leto, pustili su razularenu policiju na mirne demonstrante, da tuku i hapse koga stignu, uključujući i slučajne prolaznike.

Umesto da zastraši građane i ugasi proteste masovna represija je radikalizovala otpor građana. Visoko decentralizovane mreže studenata, opozicionih stranaka i samoorganizovanih građana, usidrene u akumuliranom nezadovoljstvu despotskom vlašću i ekstremnom korupcijom, reagovale su masovnim paralelnim protestima na desetinama lokacija širom zemlje. Višečasovne blokade ulica, uz izbegavanje kontakta sa policijom, brzu promenu lokacija i improvizovane barikade, zamenile su dotadašnje kratke komemorativne blokade i velike mitinge i šetnje i uspešno parirale pokušajima gušenja protesta silom. Tako se otpor sve represivnijoj vlasti održao i proširio usred leta i godišnjih odmora.

Poslednjih dana svedoci smo nove taktike vlasti koja se ogleda u svima očiglednoj saradnji odreda oklopljene policije i desetina unajmljenih maskiranih huligana i kriminalaca koji rade za SNS u napadima na građane koji mirno protestuju. Cilj tih huligana, koji podsećaju na Tituške, stranačku paravojsku bivšeg ukrajinskog autokrate Janukoviča, jeste provociranje građana da uzvrate nasiljem i tako izazovu policiju da ih tuče i hapsi, kao i da sami delegitimišu višemesečne masovne demokratske i nenasilne proteste pred širom javnošću.

Brojni snimci sa društvenih mreža i nezavisnih televizija govore o masovnoj prekomernoj upotrebi sile protiv demonstranata. Zastrašujuće su slike brutalnog i sadističkog prebijanja mladih ljudi od strane razularenih policajaca, kao i slike uhapšenih studenata i mladih momaka u klečećem položaju, poniženih pod nadzorom policije, koje podsećaju na koncentracione logore. Potresna su svedočenja pretučenih i uhapšenih studentkinja, studenata i drugih građana o zlostavljanju i ekstremnim pretnjama u rukama policije, uključujući i rukovodioce elitnih policijskih snaga.

U svakoj evropskoj zemlji, ministar unutrašnjih poslova i direktor policije pod pritiskom javnosti podneli bi ostavke a počinioci bi bili krivično gonjeni. Ovde su dobili pohvale sa samog vrha vlasti uz oduševljenje i navijanje režimskih medija. A sada se najavljuju i dodatne represivne mere. Iskustvo sa ovom vlašću nam govori da neće prezati od ekstremnih mera, uključujući i one koje bi mogle da izazovu i žrtve među građanima – za koje bi optužili demonstrante.

U takvom miljeu, ključno je pitanje kako efektivno odgovoriti na masovnu represiju. Prvi korak je odustajanje od protesta ispred lokalnih kancelarija vladajuće stranke i privatnih adresa njenih funkcionera. Taj fokus i bes građana, ispoljen kroz demoliranje stranačkih prostorija u nekim gradovima, ne čudi jer je reč o simbolima despotske, korumpirane i zlostavljačke vlasti, a često i o provokacijama maskirane i naoružane naprednjačke paravojske. Ipak, takav fokus i nasilje na marginama protesta nenamerno opravdavaju represiju policije, delegitimišu nenasilni i demokratski otpor i skreću pažnju sa zahteva za raspisivanje vanrednih skupštinskih izbora, kao i obnove demokratskih ustanova i vladavine prava. Primerenije mete nenasilnih protesta su političke i pravosudne ustanove, kao i RTS, jer ukazuju na legitimne ciljeve pobunjenih građana.

Drugi korak je odustajanje od večernjih i noćnih protesta. Takvi protesti su omogućili nastavak otpora usred leta, uprkos visokih temperatura, ali su omogućili policiji i naprednjačkoj paravojsci da pod velom noći, često bez svedoka, sistematski tuku i hapse mirne demonstrante, pa i slučajne prolaznike. Danju je na ulicama mnogo više građana koji mogu svedočiti o represiji i pridružiti se otporu, što bitno otežava posao siledžijama sa značkama i bez njih. Štaviše, protesti i blokade tokom dana, naročito tokom radne nedelje, bitno su efektniji jer zaustavljaju redovne tokove i poslove i čine političku krizu, odsustvo legitimiteta vlasti, kao i vanredne okolnosti očiglednim svim građanima, pa i onima koji podržavaju vlast ili misle da ih sve ovo ne tiče.

Treći i najvažniji korak je dosledno isticanje nenasilja kao jedinog legitimnog i efikasnog oblika otpora autoritarnoj i represivnoj vlasti. Mada je samo mali broj demonstranata odgovoran za nasilje i vandalizam prethodnih dana, naročito demoliranje prostorija vladajuće stranke i uzvraćanje na policijsko i huligansko nasilje, šteta je već učinjena. Maske, zaštitne kacige i rekviziti koji podsećaju na one koje nose naprednjački huligani nisu kompatibilni sa borbom za obnovu demokratije. Tako se olakšava ubacivanje provokatora koji opravdavaju dodatnu represiju policije i ohrabruju se obični građani da uzvrate nasiljem. Mada su građani opravdano ljuti zbog eskalacije represije vlasti i sadističkog zlostavljanja demonstranata, u odlučivanju o daljim koracima treba se rukovoditi isključivo hladnom glavom i zdravim razumom.

Nasilje na marginama protesta prethodnih dana već je načelo masovnost protesta i legitimitet borbe za demokratsku obnovu. Upravo su programsko i praktično opredeljenje za nenasilne oblike borbe za demokratiju i vladavinu prava omogućili masovnu mobilizaciju građana prethodnih meseci i podstakli umrežavanje i zajedničko delovanje različitih grupa, od prosvetnih radnika, studenata, univerzitetskih profesora i poljoprivrednika do advokata, umetnika i opozicionih stranaka. Ovi protesti su po obimu i sadržaju bez presedana u Evropi u poslednjih nekoliko decenija. U otporu nedemokratskom režimu mobilisali su stotine hiljada građana i značajno oborili podršku ličnom režimu – o čemu svedoče i istraživanja javnog mnjenja.

Pored toga, tolerisanje nasilja, makar i na margini protesta, dovodi u pitanje dugoročne ciljeve protesta. Cilj ne sme biti samo smena nedemokratske vlasti već i obnova demokratskih ustanova. A taj cilj može se ostvariti samo demokratskim i nenasilnim sredstvima. Zvanične legitimne mete, dnevni a ne noćni protesti i dosledno opredeljenje za nenasilne oblike delovanja i demokratska sredstva će omogućiti širenje i masovnost protesta, a samim tim i osigurati bezbednost učesnika.

Konačno, vreme je da studenti objave sastav svoje izborne liste. Tako će pojedinci u vrhu liste steći legitimitet da koordiniraju akcije studentskog i građanskog pokreta sa delovanjem opozicionih stranaka u presudnom trenutku eskalacije represije. Alternativa je da studentski plenumi izaberu privremene predstavnike koji će imati mandat da koordiniraju saradnju sa drugim delovima opozicionih snaga. Nije ovde reč o saradnji oko izbornih uslova niti o jednoj ili više kolona opozicionih snaga na sledećim izborima. Reč je o otporu masovnoj represiji i nagoveštajima ekstremnih mera prema građanima koji pružaju otpor despotskoj i sve represivnoj vlasti. A ako vlasti ipak odustanu od eskalacije represije i raspišu izbore, opozicione snage će biti spremne i za taj izazov.