Pamtim kad su nas slali u Milano, pamtim te osmehe, pamtim te čašice rakije koje će moći da pomognu protiv ovog virusa, ali mislim da nije vreme za tu vrstu političkog gledanja na stvari. Vlast jeste dokazala svoju neozbiljnost i nesposobnost, ali mislim da je krajnji trenutak da se narod dozove, i da sad preživimo i preguramo ovo, pa ćemo onda da pričamo o nadležnosti i odgovornosti, rekao je u intervjuu za Nova.rs glumac Branislav Trifunović.

Smatra da postoji smisao u svemu što se dešava. Ne prati domaće medije, informiše se putem društvenih mreža dok za pandemiju koronavirusa kaže da je mnogo veća od političke i da smo u zadnjih dvadesetak godina naučili da nijedna vlast nije bila u stanju da spreči bilo koji požar nego je uvek bila tu da nešto gasi.

Kako vi gledate na pandemiju koronavirusa?

Mislim da ima puno groznih stvari koje se dešavaju, ali čini mi se da za sve ovo što nam se dešava mora da postoji neki smisao, neka potreba da se ljudi okrenu nekim bitnijim stvarima. Kao da se priroda malo oporavlja dok ovaj užas traje. Tako da, mislim da i svaki čovek treba da malo misli o svojim prioritetima. Čini mi se da sam i ja počeo mnogo više da razmišljam o svojim prioritetima nego o svemu tome što nas okružuje. Nisam po prirodi preterani optimista, ali mi se zadnjih dana vratio taj neki optimizam u smislu da iz ovoga mora nešto dobro da se izvuče.

Šta ste to tačno primetili, da li su ljudi svesni ozbiljnosti situacije u kojoj se ceo svet nalazi?

Naravno, kao i uvek da, ali u neku ruku i ne. Do pre par dana su svi ovi kafići ovde bili prepuni, ljudi uopšte nisu vodili računa o tome. Ja sam samo mogao da prolazim pored, ako krenem u prodavnicu i da cokćem onako glasno, ali mislim da ovo nije pitanje da se povede računa samo o sebi, nego da smo konačno došli u situaciju da možemo da brinemo o drugima. To je ono najčovečnije što se desilo iz ovog užasa koji nas je napao, a to je to da konačno mislimo o onom drugom.

A da li vi primećujete da ljudi više vode računa o sebi i o drugima, da su solidarniji nego inače, da su se osvestili?

Ja se nadam da jesu, ali je još rano da govorimo o tome. Kad sve ovo prođe, a proći će sigurno, nadam se da ćemo izvući raznorazne pouke. Kao što vidite, ovaj virus ne bira ni nacionalnost ni boju kože, on napada i udara. Evo, jutros se desila grozna stvar u Zagrebu, i nekako nam se te stvari dešavaju, pa se nadam da će neko nešto konačno shvatiti i da ćemo izaći bolji i pametniji iz ovoga.

Šta vam kažu kolege i prijatelji slobodni umetnici, da li se plaše za svoju egzistenciju?

Plaše se, naravno da se plaše. Dosta ljudi se plaši. Ja ovih dana ne gledam naše medije, gledam ove medije u regionu i vidim da su u Hrvatskoj odmah reagovali po pitanju samostalnih umetnika i da su već dodelili pomoć. Ovde se, naravno, kultura ne spominje ali verovatno će to nekad doći na red, ali plaše se, ljudi će sigurno ostati bez posla. Mi ćemo sada ući u taj period, ovo će potrajti sigurno, doći ćemo na taj letnji raspust kada ljudi neće raditi, negde u septembru, oktobru će mnogi ljudi morati da brinu za svoju egzistenciju pa se nadam da će neko od nadležnih i odgovornih to primetiti i reagovati na vreme da bi ti ljudi mogli da žive.

Verujete li u nadležne i odgovorne u Srbiji?

Ja pamtim, pamtim kad su nas slali u Milano, pamtim te osmehe, pamtim te čašice rakije koje će moći da pomognu protiv ovog virusa, ali mislim da nije vreme za tu vrstu političkog gledanja na stvari. Oni jesu dokazali svoju neozbiljnost i nesposobnost, ali mislim da je krajnji trenutak da se narod dozove i da sad preživimo i preguramo ovo pa ćemo onda o tome da pričamo. Ja njih ne slušam, gledam medije u okruženju, tamo govore ljudi koji su specijalisti za takve stvari i verujte mi da samo njih slušam. Deluju mnogo smirenije, mnogo pametnije, mnogo obrazovanije, mnogo obaveštenije od bilo kog političara. U zemljama u regionu nemate političare koji drže vanredne konferencije za štampu, obraćaju se isključivo specijalisti, ljudi koji su specijalizovani za ovakve stvari i verujte mi da samo to i gledam.

Živite u Beogradu, gde se informišete o dešavanjima u Srbiji?

Pa, dobro. Uvek vam izađe nešto na društvenim mrežama i mislim da je meni to dovoljna mera obaveštenja koje mogu da primam. U principu se bavim gledanjem nekih drugih stvari, bavim se čitanjem, gledam neke filmove i serije koje nisam gledao i dosta se bolje osećam.

Ne pratite najnovija obraćanja predstavnika vlasti prilikom kojih građane informišu u vezi sa koronavirusom i donošenjem mera?

Ti isti građani su slati u Milano, tako da… Ja ne mogu da komentarišem i već mesecima ne gledam ta obraćanja, čak i pre ovog užasa. Preporučujem svima zbog sopstvenog zdravlja da to ne gledaju, mislim da će ključne informacije dobiti onlajn, a te monologue od po šest sati i te rasprave sa samim sobom, mislim da to nikome ne donosi dobro i ne preporučujem ljudima da to gledaju. Ništa korisno neće dobiti osim te dve ili tri informacije koje jesu bitne.

Kako su vam roditelji, oni spadaju u kategoriju starijih od 65. godina?

Oni su se organizovali, donose im hranu. Mislim da su čak zvali i lokalni Crveni krst koji im u određenom periodu donosi sve što im treba. Dobro su, pridržavaju se mera, dovoljno su svesni da znaju o čemu se radi i ja ih svakodnevno podsećam na to, ali i oni znaju da moraju da ostanu kod kuće i drago mi je zbog toga što ne moram da ih lovim po njihovom gradu. Ne izlaze iz kuće i to je ono što preporučujem svim ljudima pogotovo starijima od 65. godina i to ima smisla jer ih je puno i preminulo poslednjih meseci u svetu.

Zbog vanrednog stanja, odloženi su i izbori, šta očekujete kad ovo prođe?

Ova pošast je mnogo veća od političke koja nam se dešava i mi smo u zadnjih dvadesetak godina naučili da nijedna vlast nije bila u stanju da spreči bilo koji požar nego je uvek bila tu da nešto gasi. Mislim da je to jedna pouka koju moramo da izvučemo iz svake vlasti pa i ove. Tako da je to na nama, da biramo ljude koji će moći da ponude rešenje za problem, a ne da ponude rešenje kad se problemi pojave. Mislim da je sad stvarno najvažnije da ovo sve prođe, da ljudi ne gledaju TV monologe i te ispovesti u 300 kamera i da se čuvaju, da drže one najbliže i da izaberu svoje prioritete. Došlo je vreme da ljudi konačno mogu da se okrenu ka sebi i da shvate šta im je važno u životu. Jer kad dođe ovakvo vreme, shvatite da to nije ni novac ni bilo šta od tih materijalnih stvari nego da postoji nešto drugo važnije i bitnije.

Jeste uplašeni? U kojoj meri se promenio vaš život?

Promenio se skroz, u svom sam stanu i to je tako. Šta da radim? Mislim da mi je to najbolje rešenje, ne bih ni izlazio da me vi niste zvali. Ovako na sigurnoj razdaljini možemo da pričamo i malo vazduha neće škoditi. Promenio se, naravno da se promenio, apsolutno se promenio, ali šta da radim ja uopšte ne očajavam.

Koja je najveća promena za vas, da li je to nemogućnost slobodnog kretanja?

Ta sloboda kretanja jeste bitna i važna, ali u toj svakodnevnoj žurbi koju su nam poslovi donosili i sve oko nas, smo zaboravljali na one najbliže. Meni je drago, i sad mi je žao što sam sebi dozvoljavao da se danima i danima nisam mogao čuti sa svojim roditeljima zbog svojih obaveza misleći da je sve u redu a sad se to vratilo, mogu njih da zovem da vidim jesu li dobro, da pričamo o nekim stvarima da šaljemo stvari koje nam dižu duh, mislim da su to bitne stvari.

Kako gledate na donete mere u vanrednom stanju?

Iskreno da vam kažem, moramo biti oprezni. Ja se sećam izjave ministra zdravstva koji je rekao da mi imamo vakcinu za sve ovo, evo sad ćemo da je izvadimo. Naravno, to se nije desilo. Sećam se izjave da je Vuhan neki mali ribarski grad u Kini itd. Mislim da oni nisu bili spremni za ovo, da se ne lažemo. Mislim da su ovo sve iznuđeni potezi koji moraju da se urade jer narod mora da se čuva i to stvarno podžavam, ja nemam problem s tim. Imam problem tih najava, dvadesetčetvoročasovnog karantina. Mislim da se ljudima mora sve objasniti, pošto su već izgubili taj prvi udar kad su se ljudi pozivali da popiju rakiju, i da idu u šoping u Milano, da im se mora objasniti koliko je ovo opasno i da se lični kontakt među ljudima smanji. Ne smanji, nego da se ukine apsolutno. Moramo da vodimo računa o tome, pa se nadam da će to ljudi konačno shvatiti i poslušati i da nećemo morati da idemo u neke karantine za koje ne verujem da će išta dobro doneti.