"Opozicija bi sa studentima, sindikatima, NVO i javnim ličnostima osvojila većinu glasova"

Dodao je da kada bi opozicija mogla da kopira ili da se ugleda na studente, onda bi ishod nekih budućih izbora bio drukčiji.

“Opozicija bi zajedno sa studentima, sindikatima, nevladinim organizacijama i javnim ličnostima osvojila većinu glasova. Da li je to izvodnljivo, drugo je pitanje i odgovor je u rukama i glavama opozicije”, kaže on za Demostat.

Potvrđuje da je nekada kritička javnost, delom zbog režimske propagande, previše stroga prema opoziciji kojoj nije lako. Ali, dodaje, nije lako ni biti političar a držati se manira i morala jednog kapitaliste, jer je u ovoj politici sve kapitalizam, sve je zasnovano na ideji profita. U borbi za politički profit, sadašnjim političarima nijedno sredstvo u današnjem svetu nije strano bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji. A da li je to moralno ili ne, zavisi od toga ko ocenjuje šta je moralno a šta nije, šta je legitimno a šta je legalno.

Na pitanje voditelja da li mi već živimo u nekoj vrsti rudimentarnog, taborskog dvopartizma, jer pokret “za narod i državu” već dugo nastaje a formira ga predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dok je neizvesno može li drugi pol da napravi neku vrstu frontovske organizacije koja bi parirala ovoj u nastajanju, Mihailović kaže da se kod nas uvek govori o dve strane, dva pola, dva fronta.

"Zaboravlja se da između te utakmice u kojoj su na terenu sukobljeni vlast i opozicija, imamo i treću stranu, gledaoce. Stalno se zaboravljaju a u stvari se sve političke bitke vode da bi se gledaoci privukli. Tu treću stranu ne možemo zanemariti. Ona je najraznovrsnija. To su ljudi koji se ne bave politikom, neće da se mešaju, ne vide nikakav interes u politici i misle da je sve to izvan njih. Drugu grupu čine ljudi razočarani sadašnjom politikom, strankama, koji su digli ruke od politike. I treća grupa koja je najbrojnija, su oni neodlučni koji ne znaju za koga bi glasali na izborima, ne znaju koga da vole a koga da mrze, jer često se naši razgovori o opredeljenju svode na navijanje, jedne volimo a druge mrzimo", kaže Mihailović.

Šta Srbi misle kad isto misle

Objašnjava da se u istraživanju Crte može videti ko ima više uspeha u animiranju neopredeljenih. Obavljeno je na velikom uzorku od 2.000 ljudi i to putem terenskog istraživanja a pokazuje da prednost imaju studenti i građani koji su im se priključili. Oni nadmašuju broj onih koji su uz Vučića, uz vlast i partije na vlasti. Pitanje je samo dugotrajnosti tog opredeljenja, da li će opstati ili će početi lagano da nestaje. Do sličnih rezultata došlo je istraživanje iz 1999. godine koje je Mihailović sproveo u okviru Centra za proučavanje alternativa i uz pomoć UGS “Nezavisnost”. Tada se kao neka vrsta frontovske organizacije opozicije udružila protiv Miloševićevog režima.

"Došli smo do podatka da je većinsko opredeljenje građana za opoziciju, prelazilo je 50 odsto ali ne mnogo, za dva do tri procenta preko. Građani su se izjašnjavali za opciju da pobedu na izborima može da odnese jedan front koji objedinjuje političke stranke, sindikate, nevladine organizacije, javne ličnosti i da samo takva opcija može da dovede do boljeg rezultata. Treba reći da je i samostalan izlazak DOS-a na izbore, kao jedna od opcija, bez ovog fronta imao manje pristalica nego široko postavljeni front. Istraživanja koja su rađena u poslednjih pet-šest godina, takođe pokazuju da opcija objedinjavanja opozicije ima prednost u odnosu na sva druga rešenja ali ostalo je neistraženo na čemu se zasniva to jedinstvo. Nismo precizno utvrdili da li se odnosi na ono famozno kad svi Srbi misle isto, ili na dnevno-aktuelno jedinstvo vezano za izbore ili neki drugi politički problem. Verovatno bi u nekom novom istraživanju to bilo definisano, pa bi se taj narodni front bavio samo sa dva-tri pitanja dok bi ostala koja su politički važna bila ostavljena za rad nakon dobijanja izbora", nastavlja Mihailović.

Personalizacija politike, iako su studenti pokazali distanciranost ako ne i prezir prema tome, nužna je ali pre toga je potrebno načiniti još nekoliko koraka, kaže sagovornik Demostata.

Na pitanje voditelja da li to znači da se na kraju sve ipak svodi na političku realnost, a to su kvote i da najavljeni front opozicije ipak mora imati elemente koalicionog dogovora između društvenih aktera, Mihailović odgovara da se može naslutiti ideja da svi u tom frontu daju svoje predloge za kvote.

I javnosti se već pominju i ograničenja, traži se da lideri i ljudi iz vođstva političkih stranaka opozicije, ne budu na tim izbornim listama jer imaju odijum javnosti prema sebi.

I socijalna struktura i interesi

I prema istraživanjima koja je Demostat radio poslednjih nekoliko godina, pristalice partija na vlasti i Vučića uglavnom su starije dobi sa 11 godina škole i manje. Pristalice opozicije u najčešće imaju 12 i više godina škole i uglavnom su srednjih godina. Mladi ljudi bi se svrstali u treći blok, onaj koji ne izlazi na izbore, neutralni su i ne pačaju se u političku podelu. Ovoga puta su stvari drukčije. Najobrazovaniji mladi ljudi opredelili su se za grupu protivnika aktuelne vlasti", ističe Mihailović.

Slaže se sa voditeljem da je Vučić napravio jednu vrstu nove klase, svoje super elite koja sigurno socijalno nije slična većini pristalica vlasti.
Ali, ističe, to služi za ugled i obmanu javnosti, kojoj se prikazuje da i on ima pametne ljude koji su se promovisali u svojim oblastima rada.
Mihailović misli da je srednja klasa većinski opredeljena za partije opozicije koje su i usmerene na tu ciljnu grupu.

"DOS je dobio izbore 2000-te godine zahvaljujući opredeljenju niže srednje klase ili više niže srednje klase. Treba da imamo na umu da pored ovog klasno-slojnog uticaja na izbor i političko opredeljenje, imamo i uticaj interesa. Ljudi iz više niže klase imaju interes da uđu u srednju klasu. Ulazak u srednju klasu se vrši na vrata koja otvara vlast, Vučić i njegove partije. Dakle, ako hoćeš da napreduješ u struci, ako hoćeš da dođeš do značajnih političkih mesta, do fotelja, onda to ide preko partija koje su na vlasti. To je i kanal kojim se sprečava pad na toj socijalnoj lestvici pa se u partiju ulazi kako bi se sačuvalo radno mesto", ističe Srećko Mihailović.

Promenila se i spoljnopolitička situacija pa se neki problemi iz 90-ih sada jače ispoljavaju, dok su drugi nestali.
Prema poslednjem istraživanju Demostata, ljudi ocenjuju da dobro žive, ali kad su upitani za institucije i vlast, iskazuju nezadovoljstvo, smatraju da su tu potrebne promene.
Na pitanje voditelja da li se SNS dočepala vlasti (kako oni definišu aktivnost sadašnje opozicije), jer je uspela da se posle ekonomske krize predstavi kao pokret žrtava tranzicije, dok sada opozicija nema tu jaku socijalnu komponentu koju su imali i DOS i SNS u ključnim promenama 2000-te i 2012-te, Mihailović podseća da je svetska kriza iz 2008. bila katastrofalna za mnoge zemlje pa i za Srbiju. Već 2009. i 2010. se pokazalo da nas kriza nije mimoišla, standard je opadao i to su iskoristile tadašnje opozicione stranke.

Zlo koje je naprednjake dovelo na vlast

"Sva propaganda između 2008. i 2012. koju su vodili tadašnji naprednjaci pre toga radikali, svodila se na atak na korupciju. Govorili su da je sistem, koji je u tim godinama bio u rukama Tadića, korupcionaški, da treba hapsiti, da su neki ljudi, poimence, uključeni u korupciju, podmićivanje, bili su izlepljeni plakati kojima se traži da se zatvore korupcionaši da bi se nekoliko godina kasnije stvar obrnula. Bilo je dovoljno razloga da se korupcija smatra jednim zlom, a koje je donelo naprednjake na vlast", navodi Mihailović.

"Davno smo konstatovali da je srpskom javnom mnjenju džep na Zapadu, a pamet i glava na Istoku. Kad pitate ljude u kojoj zemlji bi najradije živeli, najšeće navode zapadne zemlje, Rusiju i druge istočne države ređe. Ali kad pitate koju bi politiku Srbija trebalo da vodi, tad veoma veliki broj bira Rusiju, manje je onih koji percipiraju Zapad, pa čak i EU koja se kretala od jednog pozitivnog odnosa u jedan veliki pad pre 10-15 godina, da bi sada u istraživanjima poslednjih godinu dana ponovo počela više da se ceni. Međutim, građani reaguju i na ponašanje EU u poslednjih pet, šest meseci, pa ponovo imamo pad referencija. I kod studenata je vidljiva razočaranost ali ne i odbojan stav jer u tom slučaju ne bi imali pokušaje da se EU obavesti o stvarnim dešavanjima u Srbiji, o stanju u medijima i nizom drugih aspekata političkog i društvenog života. Pošto studenti ipak nastoje da obajasne i na neki način prodobiju vođstvo EU za svoje ideje koje se ne razlikuju od vrednosti EU, to znači da pozitivan odnos nije nestao, da je tu ali da ima izvesnih rezervi", objašnjava Srećko Mihailović.

Velike parcele na “političkom groblju”

Naš čuveni novinar Slavoljub Đukić imao je knjigu “Političko groblje”, podseća voditelj i koristeći tu metaforu kaže da bi sada dve najveće parcele zauzimale partije i pokreti desnog centra i socijaldemokratije. Pitanje je koliko danas ideologija ima uticaj na politička gibanja, da li je u Srbiji moguća samo “slavska levica” i da li uopšte radnike interesuje da ih predstavlja neka levica? Mihailović smatra da od “počivših” ipak najviše mesta zauzimaju socijaldemokate dok je desnica nešto “žilavija” - sve dok se u jednom trenutku ne ukopča da se nacionalizam ne maže na hleb.

"Desnica nije trajno opredeljenje, kad nas muka pritisne postanemo socijalisti, socijaldemokrate i levo opredeljeni. To jeste globalni trend u usponu, što pokazuje i stanje u EU i drugim zemljama čak i znatno više nego kod nas. Srbija nema rešenje za neke izazove bliske odnosu sa desnicom a koji su, objektivno gledano, daleko od levice koja na njih nema za javnost prihvatljive odgovore. No, treba imati na umu da su i jedni i drugi pristalice ideologija koje se ne mogu širiti i razvijati bez bez stranačke interpretacije i organizacije ideološkog karaktera. Zato su socijaldemokratske partije, bez obzira na svoja imena, polako slabile svoj uticaj i nestajale a pojavljivale su se nove stranke desnice koje su preuzimale ideologiju bilo desnog centra, bilo ekstremne levice ", objašnjava Mihailović.

Potvrđuje da je Vučić uspeo da privuče, uslovno rečeno levicu, preko Socijalističke partije Srbije, koja je to samo po imenu, ni po čemu drugom.

Ali, uspevali su da budu na vlasti od 90-ih naovamo, sa malom pauzom. To je partija koja je najduže bila u vlasti zahvaljujući spremnosti njihovog poslednjeg vođe da uvek bude uz one koji su u vlastima. Tu je i PUPS ali treba imati u vidu da je to ipak minorna partija što je vidljivo kada se postojeći broj od gotovo dva miliona penzionera uporedi sa brojem glasača za tu stranku.

"Vučić i njegova partija su iz ideološkog kofera uzimali sve što bi procenili da može doneti veći broj glasova. Sve njegove radnje su bile povezane sa tim da se što jeftinije dođe do glasova, bez obzira na ideologiju, na pripadanje nekoj političkoj opciji. Na drugoj strani, omogućavao je bolji život ljudima željnim političkog proboja. Prodavao je fotelje, radna mesta, bolje uslove života pa do nekih banalnih materijalnih plaćanja kojima je privlačio neke slojeve ljudi. To mu je omogućavalo da se predstavi kao čovek koji ispunjava želje naroda", navodi sagovornik Demostata.

I zastrašivanje i kalkulacija

Komentarišući doslednost srpskih birača, da oni koji su 1990-ih podržavali Miloševića sada glasaju za Vučića, ali i da među onima koji su bili protiv Miloševića sada ima dosta Vučićevih birača, Mihajlović kaže da u istraživanjima na pitanje da li je uvek glasao za politiku stranke za koju sada glasa, veoma mali broj ljudi navede neku drugu stranku za koju se ranije opredeljivao.

"Naš birač neće da prizna da je ranije bio pristalica neke druge stranke i da se u međuvremenu predomislio i da sada glasa za drugu. Za one koji su ipak naveli ranije opredeljenje, na pitanje zašto su promenili mišljenje, navode dve dominantne stvari: jedna je zbog promene lidera u njegvom nastojanju uradi ono što je ranije obećao, a druga je: “slagali su nas tokom izborne kampanje i zato više nećemo za njih glasati”. Dakle, ako govorimo o preletanju političkih ličnosti, mora se govoriti i o preletanju građana-birača, iz jedne stranke u drugu. Iako konvertiti na neki način stabilizuju svaku novu vlast, oni su daleko od politike. Pokušaji da se oni koji su na političkim listama zakunu u crkvi da će ostati verni svojoj partiji, pokazuje da svojim ljudima ne veruje ni onaj ko ih stavlja na spisak", ističe Mihailović.

"Jedna je vezana za zastrašivanje. Ljudi se boje da će neko saznati za koga su glasali, da neko snima, da postoji način da se utvrdi kome je on to dao glas. Plaši se i odustaje od izlaska na izbore ili glasa za stranku koja je glavni nosilac zastrašivanja. Druga kalkulacija je prisutna jer deo ljudi računa, racionalno glasa iako se sa tim preteruje, smatra se da je zastupljenije nego što stvarno jeste. Ljudi glasaju i iz interesa i u osnovi postoje dve grupe motiva. Jedan je vezan za ideologiju i vrednosti i drugi za interese. Brojniji su oni koji su vezani za interese – kaže i ističe da je to što je srpski seljak 90-ih obećao Vuku Draškoviću da će za njega glasati kad dođe na vlast, rečeno prerano jer u to vreme nije bilo toliko izraženo: “Ljudi su tada naivno mislili da će glasanjem mnogo toga postići i da su obećanja stvarna a ne samo deo propagande”, zaključio je glavni istraživač Demostata Srećko Mihailović.