Danas je 25 godina otkako je Milošević izgubio izbore: Ovako je Zoran Đinđić opisao kampanju opozicije

Svakog 24. septembra već četvrt veka Srbija se seća tih slavnih dana 2000. godine kada je Demokratska opozicija Srbije na izborima pobedila režim Slobodana Miloševića. Što godine više odmiču, to su ta sećanja sve više prožeta gorčinom i setom.

Umesto podsećanja na istorijske datume i jadikovke gde smo sada, možda je današnji dan pravi trenutak da se podsetimo šta su sve opozicija i nezadovoljni građani uradili da stignu do te mitske pobede. Možda svi naučimo nešto iz toga.

Najbolja osoba da svedoči o tome, na žalost, nije među živima, ali njegove reči odzvanjaju više od bilokog živog svedoka.

Nova.rs podseća na to kako je Zoran Đinđić, arhitekta izborne pobede nad Slobodanom Miloševićem, jedan od osnivača DOS-a i prvi demokratski premijer Srbije, pričao o izazovima sa kojima su se suočavali tih dana.

"Ujedinjenje, što nelogičnije, to bolje"

Iako je delovalo da je opozicija razjedinjena i bez strategije kako da dođe do pobede, Đinđić je imao ideju na koji bi način stranke nasuprot vlastima trebalo da deluju.

Kao jednu od prvih stvari koja je urađena na tom putu navodi ujedinjenje.

“Kao melem na ranu razjedinjavanja trebalo je staviti to novo iskustvo da i mali i veliki i levi i desni i ovi i oni mogu da se udruže, ne toliko kao dokaz da su se najbolji udružili, nego kao kontrast rastućoj agresivnosti i negativnim porukama, koje su išle na podele, na podele između nas i sveta, podele unutar nas, pa, opet, podele podeljenih. Kao kontrast tome, imali bismo udruživanje, što šarenije i što nelogičnije to bolje”, opisao je Đinđić u intervju objavljenom u knjizi “Zoran Đinđić: San o Srbiji” novinarke Vesne Mališić.

Kao važnu navodi i odluku da se ne vodi negativna nego pozitivna kampanja, odnosno da se govori o tome šta će biti sutra.

“Dakle, ne ko je kriv za Krajinu, Kosovo, ne gde su naši grobovi, ne zašto smo sve izgubili, nego šta sve možemo da dobijemo ako promenimo ovu vlast”, istakao je.

Priprema za izbore

Kao jedan od prvih prioriteta koji je opozicija postavila čim je početkom januara 2000. počela da radi na udruživanju je bila provera biračkih spiskova. Druga važna poluga bila je priprema kontrole izbora.

“Praktično to je značilo učvršćivanje organizacije. Ona, naravno, može da bude i za kontrolu izbora, ali može da bude i za nešto drugo. Kada imaš 20.000 ljudi na vezi, kad im znaš imena, kad si ih proverio, trenirao, onda oni mogu da budu i 20.000 ljudi za demonstracije, za blokade i za sve drugo”, objasnio je arhitekta opozicione pobede protiv Miloševića.

U mesecima koji su prethodili izborima na kojima je pobeđen Milošević, kao jedan od ključnih momenata Đinđić je naveo upad policije u Studio B u maju 2000. godine.

Lekcija zvana "Upad policije u Studio B"

On ocenjuje da se opozicija tada nije snašla i da je taj trenutak značio i poraz klasične demagoške politike, koju opisuje sledećim rečima: “Preti, pričaj, obećavaj i čekaj incident koji nije pripremljen i nije deo strategije, nego slučajni događaj i onda probaj da preko tog incidenta nešto uradiš.

Međutim, kako Đinđić upozorava problem ove politike je “što se nikada nije znalo da li će taj incident da ide tebi u prilog ili protiv tebe” i samim time zaključuje da “nećeš ti ništa da uradiš nego će nešto da se desi pa ćeš ti to da iskoristiš”.

Umesto toga, on se zalagao za drugačiji pristup.

“Doziraj neraspoloženje ljudi, upravljaj njime i onda oceni u kom trenutku se stvari zaoštravaju i imaj spremne mehanizme da se to i završi na ozbiljan način, preuzimanjem vlasti, a ne samo talasanjem, pričama o ustanku, mitinzima, koji se, na kraju, razvodne”, slikovit je i konkretan Đinđić u tome što da se radi.

"Zašto izlazimo na izbore"

Priznaje da su događaji u maju oko Studija B bili presudni da opozicija promeni način delovanja jer su, kako je naveo, shvatili da Miloševića ne mogu da pobedimo revolucijom.

“To je pokazao upad u ‘Studio B’, koji je bio pravi incident i pravi izazov za revoluciju. Ako smo bili raspoloženi za revoluciju trebalo je to da iskoristimo. To se nije dogodilo, znači s revolucijom nema šanse. Šta nam je ostalo? Izbori. Izlazimo na izbore pod svim uslovima. Znači, ne izlazimo na izbore da bismo dobili i da bi on to priznao, utoliko nam je svejedno kakvi su zakoni, nego idemo na izbore da bi narod animirali da glasa za nas, sa idejom da će Milošević na dan izbora da pokrade glasove ali da će narod da zna da je on to pokrao i da će na to oštro da reaguje. To je, uveren sam, bila najrevolucionarnija odluka”, prisećao se svojevremeno Zoran Đinđić.

Mreža milion

Demokratska opozicija Srbije je, prema njegovim rečima, tražila fer izborne uslove i izbore na svim nivoima, ali je bila spremna da izađe na sve izbore koji budu raspisani i pod uslovima kakvi god da su.

Ta odluka je vodila ka formiranju “Mreže milion”.

“Ona je imala opravdanje jer se radilo o izbornoj kampanji. Kad ideš i kucaš od vrata do vrata, onda to ne upada u oči kao nešto neobično jer je izborna kampanja. Mreža milion je bio precizan plan o tome u kom selu ili gradu su nam potrebni članovi, simpatizeri. Testirali smo raspoloženje ljudi i ustanovili da su ljudi spremni za radikalne promene”, opisao je.

Za tri, četiri meseca kroz tu mrežu je obavljano oko milion kontakata, a terenska kampanja koju su vodili ima je za cilj da se uspostavi gusta mreža simpatizera, dovoljna da obezbedi 20 odsto sigurnih glasova.

U Beogradu su tada formirali 20 ekipa i izračunali da one sedmično mogu da obiđu ukupno 80 opština, što je 35 mesečno. Prioritet je bio 30 gradova u kojima živi oko tri miliona birača.

"Pobedi u svojoj zgradi i ulici"

Svaka od ekipa je, kako je objasnio, bila zadužena za jedan region u kome je provodila po nekoliko dana i tamo je, u svakoj opštini, uspostavila još po jednu ekipu koja je obilazila svakog člana, sa njim razgovarala i tražila od njega imena njegovih prijatelja, koji podržavaju ideje promena.

“Svi učesnici u terenskoj kampanji su pre odlaska na teren prošli kratku obuku kroz koju im se objašnjavao cilj kampanje i plan njenog sprovođenja. Na svakom biračkom mestu je svaki čovek bio zadužen da pronađe po nekoliko ljudi. Moja ideja je bila: Ako želimo da pobedimo u Srbiji, ti moraš da pobediš u svojoj zgradi ili u svojoj ulici”, objasnio je Zoran Đinđić.

Kada se čita deluje lako i jednostavno, ali nas naša višegodišnja politička praksa uči da ipak nije tako. I još jedna stvar, možda i najvažnija, koju sam Đinđić nije mnogo potencirao, mada se o njoj u javnosti i tada i sada otvoreno govorilo.

Iako harizmatičan i čovek koji nije krio svoje političke ambicije, Zoran Đinđić nije imao problem da obuzda sujetu kada mu rečeno da sva ozbiljna istraživanja pokazuju da Vojislav Koštunica ima najviše šansi da pobedi Miloševića. Podržao ga je, bez obzira što su već tada u mnogim segmentima bili politički oponenti i iz drugog plana vodio opoziciju ka pobedi.

I rezultat je stigao Vojislav Koštunica tog 24. septembra 2000. godine osvojio 2.470.304 odnosno 50,24 odsto glasova, a Slobodan Milošević 1.826.799 glasova, odnosno 37,15 odsto.