Za ranjene u masakru kod Mladenovca je svaki novi dan borba, rane se teško zaceljuju: Godinu dana bola, tuge, ali i hrabrosti i želje za životom

U večernjim satima 4. maja Uroš B. počeo je svoj krvavi pir u Ravnom Gaju u Malom Orašju, kada je automatskom puškom pucao na okupljenu omladinu iz okoline koja se te večeri družila. Nakon toga se automobilom odvezao u Dubonu, gde je u školskom dvorištu pucao na okupljene, a potom pobegao.

Ubio je više osoba, devetoro mladih, a ranio njih 14. Oni koji su imali sreću da prežive, imaće posledice do kraja života.

Portal Nova.rs od prvog dana izveštavao je o stravičnom masakru koji je zavio Smederevo, Mladenovac, ali i celu Srbiju u crno. Razgovarali smo sa porodicama ubijenih, ranjeni, ali i sa preživelima nakon masakra.

Jedan od njih je i mladić Nemanja Ilić. On je ranije ispričao za portal Nova.rs da je u prvom trenutku pomislio da je neko bacio petarde, kada je počelo da puca, ali je onda video Blažića koji drži automatsku pušku iz koje sevaju varnice.

„Stavio sam ruke na glavu i ućutao sam. Dugar pored mene je počeo da viče: „Nemoj više brate, gotovi smo!“, ja sam mu rekao da ućuti da ne bi krenuo da overava ljude, ako shvate da su živi. Pucao je sa puta, a onda je prišao spomeniku i ispalio rafal u ljude koji su tu ležali. Posle nekoliko trenutaka, ušao je u automobil i čuo sam kako odlazi. Tada sam uspeo da izvadim telefon“, rekao je mladić koji je te večeri teško ranjen.

Njegova majka V. I. rekla nam je da su prizori bili zastrašujući i da je njen suprug odmah došao do Ravnog Gaja, gde je zatekao ubijenu i ranjenu decu.

"Prizor koji sam tamo videla bio je jeziv. Scena je bila kao iz „Boja na Kosovu“, deca su ležala tamo, roditelji su virštali i zapomagali. Jedno dete je ležalo pored našeg sina, izgovorio mi je samo: „Molim vas, pomozite i meni„. Svi smo bili u stanju šoka, nismo znali kome da pomažemo. Zvali smo Hitnu pomoć, a oni su rekli da su poslali sva vozila, na kraju ih je došlo samo dva“, opisala je ona.

Kako nam je tada njegova porodica ispričala, iz bolnice nisu želeli da pošalju osobu koja je trebalo da Nemanji daje injekcije, već je jedna od komšinica koja je zaposlena u bolnici, svojom dobrom voljom, pristala da pre posla dođe i da mladiću redovnu terapiju koja mu je neophodna.

Takođe, kada je njegova porodica konkurisala za tuđu negu i pomoć iz institucija su im tražili da sam mladić dođe kako bi se uverili da je ranjen.

Jovica Stevanović, radnik, takođe je ranjen 4. maja u Duboni dok je postavljao ogradu u dvorištu jednog čoveka. On je ispričao za nas ranije da mu dolazi terapeut kući, kako bi radio sa njim, ali da mu nadležni u tom trenutku kada je pričao za Novu, nisu dali uput za nastavak banjskog lečenja.

Ostao je nepokretan posle pucnjave, a nakon što se oporavio od povreda, otišao je na lečenje, međutim kada je krenuo napredak i kada je pokrenuo donje ekstremitete poslat je na kućno lečenje.

„Kada je završeno lečenje otišao sam u banju. Tu je počela rehabilitacija, a kući su me pustili u onom momentu kada mi je terapija bila najpotrebnija. Nemam stabilnost u kolenima, a terapeut mi dolazi kući i sa njim radim vežbe. U ovom momentu najpotrebnija mi je banja, čini mi se, kad bi mi dali 20 dana terapije, značilo bi mi i previše“, rekao je on tada.

Za ranjene je svaki novi dan borba. Tako je i za Andrijanu Mitrović koja je tri meseca provela u bolnici oporavljajući se, a predstoji joj dug put do potpunog oporavka.

„Mene je neki policajac ubacio u automobil i odvezao me. Ne sećam se kada su me prebacivali. Povraćala sam u automobilu i osećala sam jak miris baruta. Bila sam u istim kolima sa drugarom, njegovom majkom i ujakom. Rekli su mi da nikako ne spavam, sve vreme su mi jaka svetla udarala u oči. U jednom momentu ta majka mi je udarila šamar da me probudi. Poslednje što se sećam jeste trenutak kada ujak tog dečka cepa majicu sa mene i pokušava da mi zaustavi krvarenje. Posle toga se budim u bolnici i kad sam videla lekara, uspela sam da progovorim samo: „Doktore, je l’ ja neću umreti?“, on mi je rekao da neću“, rekla nam je pre nekoliko meseci ova hrabra devojka.

Aleksandra Mitrović, sestra ranjene devojke, ispričala nam je tada da je period opasnosti po život prošao čim je Andrijana izašla iz šok sobe, ali da su posle toga usledile neke komplikacije sa bakterijama i da su njenoj sestri morali da uključe dodatne antibiotske terapije.

„Ona je bila mršava, ali je tokom ovog perioda još više smršala. Krenulo je sve na bolje i počela je da vraća kilažu polako. Najveći problem jeste stres koji je preživela. Jedinu pomoć ponudio nam je Veran Matić, koji je sa timom ovde svake nedelje. U bolnicu joj je dolazio psihijatar, ali nam je tada rečeno da je njeno stanje normalno i da ne mogu mnogo da pomognu. U suštini rekli su nam: „Lečite je vi kad izađe“. Dođu joj tako dani kada ni sa kim neće da priča, mi nismo stručni i ne možemo da joj pomognemo kao psihoterapeuti“, objasnila je ranije sestra.

Podseto, monstrum Uroš Blažić je uhapšen narednog jutra u vikendici njegovog ujaka.

U oktobru prošle godine, podignuta je optužnica protiv Blažića zbog masakra koji je počinio, a tom optužnicom obuhvaćeni su njegov otac, ujak i rođak. Otac je uhapšen nakon masakra i u njihovoj porodičnoj kući pronađen je veliki broj vatrenog oružja.

Nakon masakra koji je odneo devet života u ovim mestima podignuta su spomen obeležja nastradalima, kao i murali posvećeni nevinim žrtvama krvavog pira.

BONUS VIDEO: Sudska i prosvetna hronika majskih zločina – Viktor Gostiljac i Snežana Romandić