U mladosti bio član opasne razbojničke bande odgovorne za dva ubistva, a sada je zaposlen u osnovnoj školi i u tome ne vidi ništa sporno: Nesvakidašnji slučaj sa Banovog brda

Postavljenje Aleksandra Žunića na mesto sekretara Osnovne škole "Banović Strahinja" na Banovom brdu izazvalo je kontroverzu u javnosti, zbog njegove prošlosti. Ali, kako on objašnjva za portal Nova.rs, u evidenciji se vodi zako neosuđivano lice, iako mu je svojevremeno izrečena uslovna kazna zatvora u postupku koji se vodio protiv Vojislava Božilovića i članova njegove grupe koji su osuđeni za dva teška ubistva prilikom pljački i seriju razbojništava u kojima su napadani poštari 1992. u Beogradu.

"Bio sam mlađi punoletnik kada se to dogodilo i tačno je da sam osuđen na uslovnu kaznu zatvora. Ja nisam imao veze sa tim zločina koji su se događali, ali su policajca tada 'pokupili' sve koji su se poznavali, sve optužili i osudili. U međuvremenu je ta kazna istekla i nastupila je rehabilitacija po sili zakona i ja se sada u evidenciji vodim kao neosiđivano lice", objašnjava za portal Nova.rs Alekandar Žuhić.

On navodi da nema ničeg spornog u vezi njegovog posla u školi "Banović Strahinja".

"Ja sam pravnik i radim kao sekretar administrativne poslove u vezi potvrda za zaposlene i za decu, ali nemam dodira sa decom i ne bavim se pedagoškim delom posla. Ne postoji nikakav sukob interesa ili bilo šta sporno u vezi mog zaposlenja, zato i odgovaram na pitanja", objašnajva Žunić.

Žunić je osuđen na uslovnu kaznu zatvora u martu 1994. godine kada se završio sudski postupak koji je vođen zbog dva ubistva i još nekoliko razbojništava na teritoriji Beograda u toku 1992. godine. U pitanju su bili mladi ljudi, studenti Pravnog fakulteta, pa je u medijima, bliskim vlasti Slobodana Miloševića, ova grupa i nazvana "Grupa sa Pravnog fakulteta", upravo da bi se cela priča ispolitizovala i kompromitovali studenti koji su i pre 34 godine takođe protestovali protiv tadašnje vlasti.

Ubistvo prodavačice u zlatari

Prvooptuženi, Vojislav Božilović, osuđen je na 20 godina zatvora, jer je bio mlađi punoletnik i to je bila najstroža kazna koju je zakon predviđao. Osim njega, osuđeni su i Dalibor Guberinić na 14 godina zatvora, Miladin Živković na tri, Mileta Rakočević Pašić na godinu dana zatvora. Aleksandar Žunić, Zoran Vučenović, Branko Gajić i Snežana Rajšić dobili su uslovne kazne.

Njima se sudilo za dva ubistva, koja su po surovosti uzbunile javnost čak i tih devedesetih godina.

Ubili radnicu zlatare tokom pljačke

U julu 1992. godine prilikom razbojništva u jednoj zlatari u Krunskoj ulici u Beogradu, koja se tada još zvala Ulica Proleterskih brigada, hladnokrvno je likvidirana Borjanka Tatić, prodavačica koja je imala tu zlu sudbinu da su je pljačkaši zatekli na radnom mestu. Motiv je bio jasan, jer je iz zlatare odneto oko četiri kilograma zlatnog nakita.

Policaija je ustanovila da je pucano iz oružja kalibra 7,65 milimetara, koju koristi između ostalog i automatski pištolj "škorpion" koji se dosta koristio devedesetih godina u Beogradu i Srbiji, a stizao je sa ratišta. Onda je ustanovljeno da je isto oružje upotrebljeno u još jednom ubistvu, jer su se zrna poklopila.

Ubistvo zbog automobila

U pitanju je bilo ubistvo Branislava Karadžića (41) direktora firme "Mladost turist" koji je na sličan način ubijen 6. aprila 1992. godine na pakringu ispred zgrade u kojoj je živeo na Novom Beogradu. On je takođe likvidiran hicem iz oružja kalibra 7,65, a ovaj zločin je bio misterija, sve dok nije došlo do poklapanja zrna, a kasnije i hapšenja izvršilaca. Ispostavilo se da je Karadžić ubijen zbog automobila, "fiata una" koji je vozio, a koji su, iz nekog razloga, napadači "pikirali" da bi ga koristili u drugim pljačkama.

Na teret pripadnicima te grupe se stavljalo i nekoliko napada na poštare, koji su tih godina nosili penzije u gotovini po zgradama i često su bili na meti razbojnika. Ono što je ovu grupu izdvajalo od ostalih je surovost, jer je njihov "potpis" bio hitac u glavu iz "škorpiona". Najmanje dva poštara su bili žrtve ove grupe, ali su, nekim čudom, obojica preživela napade.

Hapšenje osumnjičenih

Policija je tada morala da radi u mnogo težim uslovima nego danas, nije bilo kamera na svakom koraku, nije bilo DNK.

"Niko od njih se nije pojavljivao kao krimnalac u evidenciji, a onda je usledio proboj, kada je inspektorka koja je radila na Odeljenju za maloletnike dobila informaciju da se pojavio nakit koji je opljačkan u zlatari kada je ubijena radnica. Od tog traga se krenulo dalje a policija je na kraju postigla veliki uspeh jer su identifikovani i pohapšeni, a kasnije i osuđeni izvršioci. Sve je to bilo čudno i teško, jer to su uglavnom bila deca iz solidnih porodica, nisu bili finansijski ugrožena, zapravo nije jasno šta je bio motiv, ali to su bile devedesete. Kasnije se politika umešala u ceo slučaj i ukaljala policijski rad", rekao je za protal Nova.rs jedan bivši policajac koji je radio na tom sluaju.