1
Protiv 20 članova opasne kriminalne grupe, koju tužilaštvo naziva i "balkanskim kartelom", pokrenuta je istraga zbog sumnje da su organizovali međunarodnu trgovinu sedam tona kokaina. Njih 13 je privedeno, neki su u bekstvu, a neki od njih, poput opasnog Zorana Jakšića, drugog čoveka u hijerarhiji "klana Amerika", već se nalaze iza rešetaka. Novinarka Pavla Holcova iz Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) pre nekoliko godina uspela je da se, predstavljajući se kao prostitutka, provuče u zatvor Migel Kastro Kastro u Peruu u kom je boravio Jakšić i obavi razgovor sa njim. Njeno iskustvo prenosimo u celosti.
Sreda je. Dan za bračne parove u peruanskom zatvoru kada je ženama dozvoljeno da posete muškarca koji se nalaze sa druge strane rešetaka. Nadam se da ću biti jedna od mnogih koje su svratile i da mi neće postavljati mnogo pitanja. Nisam stigla daleko. Dok šetam pored kapije, muškarac u košulji sa palmama mi viče: Hej, ne možeš da ideš u zatvor obučena tako! Odgovorila sam sa „naravno“ i nastavila dalje.
Pet minuta kasnije shvatila sam da je bio u pravu. Moja crna majica i zelene pantalone probudiće sumnju stražara. Ja sam žena, kaže mi, i moram da se oblačim tako. Modna policija nikada nije imala bukvalnije značenje.
Stajala sam ispred ulaza, nesigurna šta bi trebalo da učinim. Potom mi žena na tezgi, koja iznajmljuje polovnu odeću ženama koje posećuju muškarce u zatvoru, daje odgovarajuću garderobu – plavu majicu dečije veličine, mini suknju sa visokim prorezom, lažne „svarosvki“ zlatne japanke sa imitacijom dijamanta. Stražar sada potvrdnim klimanjem glavom odobrava…
Dugačak red žena koje čekaju na posetu svom mužu se proteže ispred mene. Za razliku od mene, one deluju kao da znaju tačno šta treba da urade.
„Hej, izvini, ovde sam prvi put. Možeš li mi reći šta se dešava, šta čekamo?“
1
0
0
0
Baš kao i zatvorske zidine, ove žene su nesalomive. Dolaze svake nedelje, donose hranu i čistu odeću za svoje muškarce. Žena koja stoji pored mene u redu mi objašnjava proceduru. Proverava moja dokumenta i torbu kako bi se uverila da u torbi nemam ništa što bih mogla da pokušam da prokrijumčarim, a zbog čega bi mogli da me vrate sa kapije.
Konačno, čuvar proverava moj pasoš, stavlja mi pečat i šalje me u drugi red, po još jedan pečat. Dok je unosio moje podatke u sistem, drugi čuvar, koji je stajao iza njega, me je upitao: Šta ti radiš ovde? Koga posećuješ? Kako je moguće da imaš samo dva imena, a ne barem tri kao svaka normalna žena. Odakle si ti? Kako je tamo? Koliko plaćate školske knjige za decu?
Kada sam rekla da idem da posetim Zorana Jakšića, počeo je da mi se smeje.
„Da li Zoran zna da mu dolaziš u posetu?“
„Ne“, odgovaram mu, „Dolazim u iznenadnu posetu!“
Pomislila sam u tom trenutku kako možda iznenadna poseta i nije najmudrija ideja, posebno ako idem kod muškarca umešanog u organizovani kriminal. Ali već sam svoj pasoš dala stražarima, a tu je i nekoliko žena koje me guraju ka napred.
„Gde sada živi Zoran?“
„U paviljonu A1.“
Dok koračam dalje uz ogradu, zaustavlja me čuvar.
„Hej“, šaputao je, „A šta je sa mitom?“
Nisam bila sigurna da razumem… Da li me stvarno pita za mito tako otvoreno i direktno? Rekla sam prvu stvar koja mi je proletela kroz glavu.
„Idem da posetim Zorana. Ne moram da platim nikakav mito“. Uprkos tome što sam sam nova u peruanskom zatvoru, ovaj manevar je prošao.
Paviljon A1 je obična, betonska zgrada sa debelim zidovima, nekoliko prozora i malim ćelijama ispunjenim zatvorenicima. Tu je i dvorište sa plastičnim stolicama za porodične posete. Moja poseta je ipak nešto malo intimnija…
Zatvorenik po imenu Čino me vodi kroz dvorište. Potom me drugi zatvorenik uvodi unutra, do Jakšićeve ćelije. Zatvorskih čuvara nema ni na vidiku. Pokušavam da ubedim sebe da su debela ćebad kojima su pokrivena vrata ćelija tu zbog zime. Ponašajući se kao Jakšićev sobar, zatvorenik kuca na metalna vrata.
„Zorane, imaš posetu!“
„Ne očekujem nikoga“, rekao je glas koji je dopirao iz unutrašnjosti sobe.
„Ko si onda ti?“, upitao me je „sobar“.
„Ja… Ja sam Pavla. Iz Evrope… Iz Praga.“
Znam sve o Jakšiću. Pročitala sam sve informacije koje postoje o njemu i njegovoj grupi i nebrojeno mnogo sati sam provela prateći tokove njihovog novca, njihova putovanja i suđenja. Ali on nikada nije čuo za mene. Nekoliko trenutaka kasnije čula sam da se vrata otvaraju. Ćelava glava me je gledala začuđeno.
„Šta hoćeš?“
„Ja sam novinarka i htela bih sa tobom da popričam više o tvom slučaju“, rekla sam trudeći se da zvučim opušteno.
„Mrzim novinare. Ne dajem intervjue“, odgovorio joj je Jakšić.
Osetila sam kako mi se ledena kapljica znoja skotrljala niz leđa. Odlučila sam da povučem naredni potez uverena da je bilo kakva pauza u beskrajnoj dosadi zatvora dobrodošla.
„Hm… Onda možemo samo sesti i razgovarati o bilo čemu“, ponudila sam mu. Vrata su se otvorila. Jakšić me je pozvao u svoju ćeliju, a „sobar“ je nestao.
Jakšić je po svemu sudeći zatvorenik drugačiji od drugih. Ne samo da ga je razlikovalo to što je visok i bled, što je neuobičajeno za Peru, već je očigledno da je novcem mogao da priušti privatnu ćeliju sa sopstvenim kupatilom. Takođe, novac mu je omogućio i da u zatvoru koristi dva mobilna telefona. Lokalna policija nam je ispričala da Jakšić i dalje upravlja svojim poslovima iz zatvora. Sada znamo i kako…
Ćelija je dekorisana kao diskoteke devedesetih – crne pločice, beli jastuci od kože, dekorativno ćebe od tigrove kože. Sedim na stolici i smrzavam se zbog svoje oskudne odeće. Jakšić gura mali električni grejač pored mojih jeftinih japanki i nudi mi vodu. Pokušavam da započnem razgovor bez pitanja o njegovom krivičnom delu, kokainu, narko-kartelima, pranju novca ili bilo čemu drugome što mi je stvarno na umu. Majka svih glupih pitanja je izletela iz mene.
„Jel postoji nešto što ti nedostaje ovde?“
„Ne baš“, rekao je on sa začuđujućom dozom iskrenosti. „Ovde možeš da kupiš sve. Imam i televizor. Svu hranu mi donose spolja, flaša viskija košta sto dolara, plus mito. A evo i mog francuskog parfema“, objasnio je Jakšić.
Prsnuo mi je parfem po zglobu. Mirisao je kao lak za kosu koji koriste babe. Kasnije saznajem šta još ovde može da se kupi. Na Jakšićevoj listi posetilaca dominiraju prostitutke visokog profila iz Srbije i Crne Gore koje dolaze u parovima i ostaju u proseku duže od 14 sati.
„Imam i knjige ovde takođe“, kaže on pozivajući me da pogledam. Među Jakšićevim knjigama našla su se i „Pisma Luciliju o moralu“. Neobično je da bilo ko u zatvoru, a kamoli narko-bos, čita filozofska dela starog rimskog stoika. Po prvi put u životu znanje koje sam stekla na studijama imaju svrhu.
„Da li ti se dopada?“
„Naravno, izvlačio sam crtice iz knjige kada sam prošli put bio u zatvoru…“ Pokazao mi je stranicu prekrivenu sitnim rukopisom koja je više ličila na nekakav sistem prenošenja tajnih poruka.
„Izgubio sam jednu stranicu, sada ponovo čitam.“
Jakšić odavno gaji interesovanja prema filozofiji. Kada je 2009. godine uhapšen u Barseloni, na aerodromu, među zaplenjenim falsifikovanim dokumentima i lažnom karticom za osiguranje, španska policija je otkrila papire sa crticama izvučenim iz knjiga Ničea i Kanta. Jakšić je takođe imao i uredan spisak klasične literature, grupisan po autorima. Naš razgovor se kretao od Peloponeskog rata do Tukidida i Sparte.
Pokušala sam da razgovor ponovo usmerim ka nečemu što ima veze sa kriminalom, pa sam mu spomenula čuvara koji mi je tražio mito. Rekla sam da sam odbila zbog gosta kod kog idem.
„Naplatiće meni, siguran sam“, rekao je Jakšić kroz smeh.
Jedina sijalica koja je gorela u ćeliji se ugasila, ostavljajući nas u potpunom mraku. Već na ivici, pomišljala sam šta bi sve moglo da se dogodi.
„Ne brini, neću te ubiti“, rekao je dok je otvarao vrata kako bi u prostoriju ušlo malo svetlosti.
„Hajmo na kafu. Da li te je iko ikada pozvao na kafu u zatvoru?“
Jakšić mi je ponudio svoju odeću. Objasnio je da je ovde zabranjeno nošenje dukseva sa kapuljačom, ali on ima jedan jer se ovde sve može kupiti. Dok smo hodali niz hodnike, zatvorenici su se okretali, očigledno znajući da Jakšić ne voli da mu iko gleda u goste.
Dvorište zatvora je skučeno, ali postoji jedno mesto gde se nalazi improvizovana kafeterija. Niko se ne usuđuje da zauzme Jakšićev sto.
„Kakvu kafu želiš? Espreso?“, pitao je Jakšić. Dok smo ispijali kafu, Jakšić je komentarisao druge zatvorenike.
„Ovaj je ovde 18 godina, opljačkao je banku. Ovaj je dobio 25 godina za ubistvo, ali nikoga nije ubio već je samo bio očevidac. Ubica je dobio 20 godina. Neverovatno. Ovo je Tibo, dobio je 13 godina zbog šverca kokainom ali će uskoro biti na slobodi u rodnom Izraelu. Hej, Tibo, ovo je novinarka“, viknuo je Jakšić. Tibo i Jakšić su prasnuli u smeh. „No-vi-nar“, govorili su kroz smeh ni ne pomišljajući da objasne ovu šalu.
Razgovor je otišao u smeru narko-bosa Darka Šarića i češkog kriminalca Radovana Krejčira, ali i ka tome na koji način funkcioniše međunarodna trgovina kokainom.
„Mi to radimo slično kao i vi (OCCRP, mreža za koju radi novinarka). Kada mi treba informacija o tržištu narkotika u Izraelu, ja pozovem Tiba i kažem – Hej, Tibo, ko prodaje drogu u Izraelu na veliko? Znaš, samo da stekneš uvid u nečiji način poslovanja.“
Stražari su proglasili da je poseta gotova. Svi su polako krenuli ka izlazu. Jakšić me je ispratio do kapije, dokle je smeo da ide.
„Napolju bih ti dao moj kaput da se zagreješ, ali ovde, ovo je jedini koji imam“, rekao je. Zagrlili smo se. „Bio je ovo dobar razgovor, hvala ti“, rekla sam mu.
Dok smo se osmehivali kao stari prijatelji, priključila sam se redu žena koje su odlazile.
„Hej!“, viknuo je Jakšić kroz žice, „Onaj čuvar kom si odbila da platiš mito, već me traži!“
Bonus video: Italijanska policija zaplenila preko 4 tone kokaina u Trstu
