"Stalno ga očekujem da prođe kroz vrata, nasmejan kakav je uvek bio": Potresna ispovest roditelja ubijenog policajca Nikole Krsmanovića

Reka ljudi prošla je kroz kuću Krsmanovića najtužnijim povodom. Umesto da su ih dočekali uz pesmu i svatove, vladali su tuga, suze i muk prekidan jecajima i dubokim uzdasima. Nema toga u Dragincu i okolini koji nije sa tugom primio vest o Nikolinoj smrti, tugovali su i oni koji ga nisu znali, otišao je mlad, lep, dobar čovek i policajac, momak za koga se govorilo biranim rečima. Kako rekoše, otišao je ''vanvremenski čovek'' kakav se retko rađa.

"Znam da je Nikola bio dobar, ali nisam znala da su svi znali koliko je dobar. Na groblje idemo svaki drugi dan, nekad i pre i popodne, a ne možemo svaki zbog mog posla. Kad god odemo primetimo da je neko bio, dolaze ljudi stalno do njegove večne kuće. Svi koji su ga znali ne mogu da se pomire sa tim da mu se to desilo, da ga više nema. Ne mogu ni ja, borim se da budem hrabra, ali ne može se. Onda me tako uhvati i plač. Nikad se neću pomiriti sa tim. Imali smo sina, momka za primer, a sada ga više nemamo... Ovakvu sudbinu nismo zaslužilili ni moj Nikola, ni mi, niti bilo ko na svetu", uspeva da kaže Nikolina majka Ljiljana pre nego što je suze savladaju.

Otac Milenko, uglavnom ćuti i puši, kaže tek po neku reč.

"Nema ko nije rekao za njega da je dobar. Od malih nogu je bio dobar. Da se makar oženio da ostane nešto iza njega. Zapusti se kuća i gotovo. Na sahrani je bilo više od tri hiljade ljudi, hiljadu njih nije stiglo da celiva. Neki dan su sa humke sklonili cveće, bilo ga je za pun kamion", kaže on koji je zbog narušenog zdravlja stalno kod kuće.

Ljiljana priča da su od prvoga dana svi uz njih, familija, komšije... Nikolini drugovi i kolege stalno zovu iz Beograda, kažu da su im da ih mogu pozvati u bilo koje doba dana i noći, za njih su uvek tu. Ona kaže da su njegove kolege iz granične policije dolazili da im iseku i slože drva, nabavili su im i ugalj, čine sve što mogu da im olakšaju neizmernu tugu. Pominje čoveka iz jednog sela kod Mladenovca koji im je kao podršku poslao hiljadu dinara, ne znaju ko je, a nikako da mu se zahvale.

"Kome god smo se obratili svi su nam izašli u susret da urade šta mogu. Nemam reči kako ga je ispratila Žandarmerija, oni su i na ceremoniju otvaranja murala u centru sela, koja je trajala desetak minuta, došli iz Beograda, prešli toliki put da ispoštuju našeg Nikolu. U Beogradu, ispred zgrade u kojoj je Nikola stanovao, njegove komšije su takođe uradile mural. Kad su jednom sedeli ispred zgrade, on je rekao da je jedan zid baš dobar za mural nekog našeg heroja sa srpskom trobojkom. Oni su to zapamtili i uradili njegov lik", govori Ljiljana za Kurir.

Priča da je Nikola baš voleo svoj posao i radio ga je pošteno, predano, odgovorno i profesionalno.

"Bio je sa svima dobar, svakoga je poštovao, ali je vodio računa ko mu je društvo. Poštovao je uniformu, za njega je ona bila samo za posao, čim bi došao kući presvlačio bi se u civilno odelo, nije voleo u uniformi ni u prodavnicu da ode", kaže ona i dodaje da nema kome Nikola nije pomogao ako je mogao.

Uvek je bio pažljiv, gledao je kad vozi da ne zgazi ni mrava, priča pa je povremeno opet savladaju suze.

"Ne mogu se pomiriti nikako da ga nema više. Stalno ga očekujem da prođe kroz vrata, nasmejan kakav je uvek bio. Šta mi je ostalo od njega? Kupio mi je prošle godine za rođendan kuče, ono mi je uteha, jedino što je od njega ostalo kao živa uspomena. Strašno je, ne daj Bože nikome da sahrani svoje dete. Bilo kakvo da je dete, roditelju je najbolje. Nekad mislim da bi bilo bolje da je bio kriminalac, ode u zatvor pa izađe, bar ću ga videti jednom godišnje, a sad neću nikada. Imao je toliko želja, toliko volje za životom. Bio je pedantan, uvek uredan, namirisan, doteran gde god da ide, pa i za neku vežbu se sređivao kao da ide u grad. Došao je iz Beograda da radi ovde, da bude s nama, a sad kada nam je potreban njega nema. Svima nedostaje. Mnogo, mnogo", kaže Ljiljana, a Milenko ćuti, tek povremeno ispusti duboki uzdah pristisnut neizmernom tugom koju vreme ne leči.

#blockquote_0

Kad ti se plače, slobodno se isplači

Ljiljana kaže da se početkom septembra vratila na posao na Grudno odeljenje lozničke bolnice.

"Lakše mi je kad sam u društvu, tada bar malo skrenem misli, a na poslu svi imaju razumevanja. Rekli su mi: "Kad ti se plače, slobodno se isplači"", kaže ona.

Taksista i dalje u pritvoru

Protiv taksiste M. H. iz Tutina, u čijem vozilu se nalazio ubica Faton Hajrizi u momentu kad je ubio jednog i ranio drugog policajca, podignut je optužni predlog zbog krivičnog dela neovlašćen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi i on se i dalje nalazi u pritvoru u Šapcu, dok je I. R. iz Zemuna, protiv koje je podignut optužni predlog za isto krivično delo, ukinut pritvor.

Treća osoba, Z. R., suprug osumnjičene I. R., i dalje nije saslušan. On je osumnjičen da je trebalo da pomogne teroristi Hajriziju da pobegne iz Srbije, a budući da se nalazi u Bijeljini, on je u ekstradicionom pritvoru i čeka se njegovo izručenje, saznaje se iz lozničkog tužilaštva.

Bonus video: Mesto na kom je ubijen policajac kod Loznice