Današnje suđenje je završeno, a sledeće će se održati sutra, 23. avgusta sa početkom u 10.00 časova.

Majka ranjenog Ivana, Milica Ivković, sledeća je izašla pred sudiju.

"Želim da se nama razjasne neke stvari, da i oni vide kako je ponižvajuće. Mi smo čuli toliko laži i nebuloza. Jedini živimo u Donjoj Duboni. Moja kuća nije imala problem sa njima. Oni su nabijali čoveku kolac u zadnjicu, sve je prijavljivano u policiju. Kučiće su ubijali, moj sin sada nema prava koliko ti psi. Tačno je da su u 4.00 ujutru trubili, prolazili i maltretirali meštane. Ali da taj pošteni oficir kaže koliko je novca uzeo da sinovi ne idu na ratište. Između ostalih i moj rođak", kazala je Ivanova majka i nastavila:

"Jeste pucao na svadbi. Bila su tri vojna kamiona, naša policija nije smela da uđe u dvorište. Uzeli su sve, komšiju koji je video su oterali. Sve je prodato u kući. Zašto nas nisu pitali? Moj sin je zamolio da ne daje izjavu. Ovaj monstrum je došao iz Nemačke, pita me je l mogu da dam Urošu patike. Platio je moj sin. Pogledaj me Uroše, pogledaj me. Njega si poslednjeg pucao, ja sam ti komšinca. 15 meseci bola. Da li misliš na njega? Ovde slušam o nebulozama, on nama nije rekao zašto nije pucao, ako su se drugi zamerili. Kad je bio mali, otac se zakucao u banderu, bio je povređen teško. Što oca nije pucao? Ja sam dete vaspitavala, ne da bude invalid doživotno. Ja pokušavam svoje dete da ubacim u kola. Da moje dete nisam ubacila u kola da ga vodim u Mladenovac, dva minuta je falilo da iskrvari. Suprug i ja samo svedoci kako se taj oficir svađa sa suprugom. U centru sela, u autobusu sam slušala kako je kupio dva stana u Mladenovcu i da nijedan stan nije prijavio na sebe, da bi dobio od vojske. Mi imamo pravo na sve to", kazala je unesrećena žena.

Objasnila je da je njen sin ranjen, da su mu presađivali nerve.

"Da li je pravda da se ovako sudi? Sa 20 godina sam imala 2 deteta. Sasvim sam odgovorna, malo je ovo što će on dobiti. Ako mu otac dobije, vojska stoji iza njega, njega je čuvala vojna policija u Kragujevcu. Molim vas završavajte ovo što pre. Na srcu je mnogo teško. Ovde se ponaša kao gospodin, on je sam pričao da je sinovima za 18 godina kupio pištolj. Još jedna molba, da se milicaja ukloni iz Dubone. Kako se naša deca osećaju kad znaju da njihovu porodicu štite? Dete je dobilo visok pritisak. Igrali su fudbal zajedno. Samo tražim da svi odgovaraju, svako da bude savestan", rekla je.

Osvrnula se i na oružje koje su imali Blažići, rekavši da se kod njih pucala rafalna paljba za svadbu. Prepričala je ponovo da je "cenjeni oficir", kako naziva Radišu Blažića, pričao kako ima toliko oružja da može da pobije celu Dubonu.

"Svi su se smejlai, niko nije shvatio ozbiljno. Mi radimo voće, znamo da tu nema para za puške i pitolje. Otac je uspeo da sve to zamaže", kaže Milica Ivković.

Potom je da svedoči izašao njen suprug Milan Ivković.

Otac ubijenog Dalibora Todorovića, Miloslav Todorović, izašao je sledeći za govornicu i rekao da ostaje pri iskazu koji je dao. Tužilac ga je potom upitao da li ima saznanja o oružju Radiše Blažića.

"Nisam stvarno video, u selu pričaju da imaju oržje, čak se i on hvalio da ima. Pričalo se da ima oružje da pobije pola sela, ako se zarati. To su ljudi pričali. Nisam čuo ni video da je nekad pucao na veseljima. Nikakvo mišljenje nemaju o njima. Slabo sam ih viđao. Uroša sam video na motoru kako se vozio u selu. Igrao je fudbal sa mojim sinom. Prišao je i pitao da li im neko fali. Oni su ga primili u ekipu", priča Todorović.

Na pitanje da li je njegov sin bio u sukobu sa Urošem, kazao je da nije i izneo niz pretnji na račun Blažića.

Potom je svedočila majka ubijenog Dalibora.

"Moj sin je tog jutra otišao na posao. Imao je 24 godine. Bio je jako dobro dete, otišao je da radi, imao je polaganje, zadnji čas je izvozio. Došao je kući, mojoj majci nije bilo dobro, pa je babi doneo lekove. Rekao mi je da ne spremam večeru, kupiće pljeskavicu. Bila je košarka. Stigla mu je poruka da dođe na školsko. Rekao mi je - Idem na 15 minuta. Rekla sam da ne ide dugo. Posle 15 minuta se čuo rafal. Rekla sam mužu - Miško neko puca, a on rekao da se neko oženio. Ja sam rekla da se tako ne puca. Krenula sam ka školskom. Mužu su javili. Dozivala sam Dačo sine. Kad sam ušla u školsko, ugledala sam Daču kako leži između klupe. Muž nije mogao da ga nađe. Mišo, naš Dača je ovde. Seli smo u kombi i krenuli u Mladenovac. Dozivala sam, molila Boga da pomogne", priča potresne detalje majka.

Potom je prepričala kao je muža pitala da li sin ima puls.

"On je iskrvario, pitala sam muža da l ima puls. 45 minuta je trajala reanimacija, pogođen je u stomačnu aortu. Dete koje nije mrava zgazilo. Zašto je uradio sve to? Ne znam. Radiš, imaš unuka, seme ću da vam zatrem. Prokleti dabogda bili i ti isto (pogledala ka Urošu). Sve sam izgubila, Dača je bio moje sve", kazala je majka.

Sledeći je izašao da svedoči Saša Panić, suprug Zorice Panić i otac ubijenog Milana i Teodore Panić. On se obratio Blažićima i rekao kako ne mogu da se sude jer su mu je Uroš ubio sina i ćerku, te da nema tih para koje to mogu da nadokade.

"Ostajem pri izjavi. Kao prvo, hteo bih da kažem da mi ne možemo da se sudimo nikako. Oni meni ne mogu štetu da nadoknade. On je meni ubio sina i ćerka. Tu nikakve pare ne mogu da mi ih nadoknade. Pošto Radiša se bavi poljoprivredom 15 hektara, i meni je život isto težak bilo, ali nisam uzeo pušku i učio sina da puca. Znam koliko njiva imam i šta od mehanizacije. Radiša, glava za glavu. Uroše, ti si mi prvi, a posle Radiša. Hteo sam gospodinu advokatu po službenoj dužnosti, svaka vam čast, ako imate dece, sedite i razmislite da vam se desi ovo što se meni desilo. Neću da vam pretim. Stavite se u moj položaj da izgubite sina i ćerka. Hteo sam da napomenem, 3 vojna kamiona šta su radili u Duboni. Video sam ih lično. Postoje snimci. Imam snimak gde Radišina žena i iznosi mašine iz dvorišta. Hoću iz MUP iz Mladenovca šta su sve izneli iz dvorišta. Meni šteta ne može da se nadoknadi. Njihov dinar meni ne treba. Ja sam živeo sa mojom porodicom svi su bili zadovoljni iako nisam bio bogat", kazao je Saša Panić,

On je dodao da je imao i da svima želi da imaju šta je on imao.

"Ja moram da budem tamo gde su sada oni. Dok tamo ne budem, neću da se smirim. Sina i ćerku ne mogu da vrate", rekao je Panić.

Konatar: Da li imate saznanja da je Radiša imao oružje?

Panić: Čuo sam od meštana da se hvalio da kad bi se zaratio mogao bi da ubije celu Dubonu. Ovu budalu (Uroša) nisam ni poznavao. Što si mi ubio sina i ćerku. Smej se, smej se. Naučiću te pameti.

Konatar: Da li znate da li su oni pucali?

Panić: Čuli su se pucnji, ali nije me to interesovalo. Čuli su se rafali, automatska, pištolji, kad su slavlja. Nisam znao da su to oni. Da, sve oružje je vojno. Nemoj da se lažemo. Nigde ništa na crno. Sve je iz vojske. Imamo i svedoke. Samo polako. Nemam Radiša ništa protiv tebe, ubili ste mi ćerku i sina, moram da vam vratim glavu za glavu. Ja i pre ovoga sam čuo da vole da se bahato ponašaju. Viđao sam ih 2 puta godišnje. Nisu me interesovali. Čuo sam priče da bi se ispostavile kao tačne.

Kontar: Da li su bili u sukobu?

Panić: Ni u kakvom. Odmah sam otišao u MUP u Mladenovac, doćiće svedok, komplet lista da nije tačno da ga je zaustavio. Ja sam prekjuče zaustavljen od policije, pet minuta, šta se plaši. Je l ja Vas poštujem? Poštujem. Ja sam juče predložio svedoka, samo hoću da sve bude čisto. Nemoj da mi neko nanosi neke krivice.

Sledeća govori Zorica Panić, kojoj je Blažić ubio sina i ćerku.

"Dala sam izjavu, ali se ne sećam. Hoću da se obratim monstrumima, ubili su mi sina i ćerku. Juče je bilo lepo, smejali su se nama obojici. Vi ste juče bili blagi prema njemu. Ostali su dužni objašnjenja nama. Naša deca su bila domaćinska, završila su gimnaziju. Ćerka nije dočekala, sve nam je uskratio. On hrabro neće da priča, a ja sad se tresem. Trebalo je da ispriča šta se desilo. Sa ološima se tako radi. Neće proći na ovome. Juče je dao izjavu da ga je moj sin malteretirao, pozvala sam kolegu, ni jednom ga nije zaustavio. Sin nije imao mrlju, ni Dača, niti deca iz Orašja. Zašto njegova porodica nije ovde? Da se strese, zašto su oni udaljeni? Zašto samo mi? Jesmo mi nekoga ubili? Je privedena Biljana (Blažićeva majka), pijavljivala je sve nas, traži pravu i slobodu. Žena ti je našla dečka drugog", rekla je Zorica Panić, majka koja je ostala bez dvoje dece.

Zorica Panić im je poručila da će za ovo da pamte.

"Ovo ti je ništa, nije smešno više, tek ćeš da osetiš prave čari kad odeš", rekla je Zorica, a potom nastavila da psuje Uroša Blažića.

"Ubili su mi sve, boriću se se, niko od njih neće da pretekne", rekla je Zorica Panić, a zatim nastavila: "Šta priča jedan oficir? Oni se igraju sa nama? Šta je ovo? Ovo je poigravanje sa nama, dokle ovo? Ne znam koliko će snaga da me drži, boriću se za decu. Nije više smešno Uroše! Kad se budeš vratio tek će ti biti pakao".

Potom je objasnila da su Blažići od njih kupili prase.

"Kupili su od nas prase, pre nekoliko godina, jeli su moje prase. Preselo im dabogda. On je mučio decu u školi, oni nisu porodica, oni su monstrumi. Oni nemaju ljudska prava jer su životnje i čudovište", kaže Zorica Panić. Potom je upitala Blažićeve advokata da li on ima decu.

"Ovo je imsevanje nas roditelja, čekala sam ovaj trenutak da im se obratim. Da ne može da spava i da živi mirno, progoniću ga gde god da si i koliko god da ima, neće imati. Nisu znali za osnovna pravila porodice, svako je tuko svog oca. Je l to normalno? I tako u nedogled. Ovo treba da se završi, sve je jasno. Ne mogu da se smirim, sad bi ih udavila da mogu da nema ovog", kazala je Zorica Panić.

Tužilac: Da li ste čuli da Radiša ima oružje?

Panić: Čula sam od meštana da se uvek puca, da nisu normalni, da se bude ujutru da svađaju. Čula sam da ima ljubavnicu, da ima vanbračnog sina...

Tužilac: Da li su vaša deca bila u sukobu sa optuženim?

Panić: Ma kakvi. Moja ćerka, ona je bila anđeo, ta lepota, poštenje. Sin nema mrlju, to je juče lagao. (Blažić je rekao kako ga je Panić, kao policajac, maltretirao). Sramote jedne žvalave. Što se tiče pucnjave, nisam ih videla. Ali ima svedok koji će posvedočiti o njihovoj pucnjavi. Ja više nemam život, ,ovo su bol i tuga.

Zorica Panić je potom govorila da nije mogla da prepozna Biljanu, Radišinu ženu jer ju je, kako tvrdi, tukao.

Otac Nikole Milića, još jedne žrtve Uroša Blažića, izašao je za govornicu i kazao kako ostaje pri svemu što je rekao i da ne želi da doda ništa više.

Na pitanje tužioca da li mu je poznato da su Mihailo ili Nikola bili u sukobu, otac ubijenog mladića je rekao da nije.

Potom ga je advokat, imajući u vidu da se njihova kuća nalazi na 300 metara od mesta pucnjave, tražio da pojasni koliko je pucanja čuo. Odgovorio je da je čuo četiri, pet i da je između bila zadrške od 20 sekundi.

"Pogledajte, ti mi juče pričaš o vaspitanju porodice, ti koji si napravio monsturma. Da je on vaspitavan kao bilo koje naše dete, ne bi do ovoga došlo. Ovaj sud ne može da ti sudi, ono što te čeka - te čeka", rekao je otac obraćajući se Blažićima.

Sledeći govori Goran Stevanović, otac Nemanje Stevanovića, ubijenog u krvavom masakru.

"Ostajem pri iskazu. Dopunio bih, nisam video kada se sve desilo, ali sam video na licu mesta. Pucao je sa glavnog puta, prošao kroz njih, overio ih je, na drvetu ima metak sa strane igrališta. On je njih streljao", kazao je Stevanović.

Na pitanje da li je Nemanja bio u sukobu sa Blažićima, njegov otac je rekao da je siguran da ga nije poznavao, a sukob sigurno nisu imali ni pre te večeri.

"Ovog skota ne znam, ovog drugog znam. Sedeli smo zajedno na veseljima. Pričaš ljudima o napredovanju, a vidi šta si napravio. Napravio si skota, seme će da vam nestane", rekao je Stevanović obraćajući se Blažićima.

Potom je da svedoči izašla majka Nemanje i Teodore Stevanovića.

"Pa, ja ću da pričam o tome. Dan kao i svaki drag, pravile smo ručak. Nemanja dolazi sa posla i odlazi da kosi trešnje koji imaju, pridružio mu se i pokojni Lazar. Kaže sestri, kada je došao, da će da ide na Ravni gaj, da srede ispred spomenika. Hteli su da proslave Đuđrevdanski uranak ranije, zbog masakra u Ribnikaru. Marko je posao ujaka tada i to se slavilo. Rekao je Teodori - Kada tata dođe ti uzmi auto i dođi do Gaja. Teodora je otišla posle nekih par sati, ja i muž smo sedeli, on je zaspao, ja sam gledala TV. Telefon mi je zazvonio oko 11 i 5, nazvala me je Marijana Stevanović, povređene Anđele majka i rekla mi je - Mirjana, dođi hitno u Ravni gaj, pobili su nam decu. Muž i ja smo istog momenta krenuli na vrata. Na vratima je bio Milan, otac pokojnog Lazara, i mi smo otišli tamo. Na Ravnom gaju je bio haos i dosta policije. Video sam Vladu, Petrovog oca koji se udara po glavi, ulazimo u taj deo i vidim Gacu koji drži svoje dete i vidim Nemanju kako leži. Prilazim mu i hvatam ga za šaku vidim da je slomljena", opisuje potresne trenutke majka Mirjana Stevanović.

Potom je nastavila da bodri Nemanju.

"Rekla sam mu - Sine, molim te, samo nemoj da zaspiš, budi svestan. Rekao mi je - Hoću majka. U tom mi je neko rekao - Marijana, nema nam ženske dece", priseća se teških trenutaka.

"Dolazi Hitna pomoć, pre toga su moj muž i Milan uhvatili Lazara i otišli do kola da ga stave u automobil. Sve vreme zovem Teodoru koja je nedostupna. Ubacuju Nemanju u vozilo, oni hoće da stave infuziju, počinje da kida sve, otac ulazi unutra. Hajde, sine, hoće da ti pomognu, biće sve u redu. On je samo mahnuo rukom i rekao je samo: "Nema tata ništa od mene"", objašnjava žena.

Potom je pozvala svog brata da proveri da li on ima neke informacije.

"Zovem brata moga da vidim, jer su rekli da su Anđelu odvezli u Beograd, da ode tamo da vidi u bolnicama da l nije negde. Nisam znala šta se desilo u Duboni. Zvoni mi telefon, javlja mi se ćerka. Pita je l Nemanja dobro. Nisam znala gde je ranjen. Odvezao nas je do Dubone Goranov drug, nalazimo Teodoru i tu nas čeka komšija koji nam je dao automobil. Nisu nam dali da ga uzmemo. Dolazimo u Urgentni i onda kreće agonija gde niko ništa ne govori. Unutra nema nikoga, saznajem da je moje dete ušlo svesno u bolnicu. Nalazim njegovu patiku i onda nas pozivaju da nam saopšte da su nam deca preminula", opisuje najteže trenutke nesrećna žena.

Ona se pridružila imovinsko pravnom zahtevu i krivičnom gonjenju Blažića.

Svoje izlaganje sada iznosi Mileta Ranković, koji takođe ostaje pri svojoj izjavi.

Tužilac: I Vi ste se detaljno izjasnili na okolnosti. Da li možete da opišete kretanje?

Ranković: On je izašao iz automobila i krenuo ka nama, čim je izašao, pucao je, bila je rafalna paljba. Nekoliko naš je bežalo, bila je rafalna paljba i tada. Videli smo ga kada je došao do žice. Nismo bili u sukobu sa Blažićem.

Sledeći govori Nikola Mitrović, žrtva Uroša Blažića koja je u trenutku pucnjave bila maloletna. On je takođe kazao da ostaje pri svemu što sam rekao, ali i da se još nije oporavio.

Tužilac: Da li možete da objasnite na koji način se Uroš kretao ka Vama dok je pucao?

Mitrović: Uroš se kretao svuda, pucao je po nama, prvo nismo shvatili šta se dešava, a posle smo počeli da bežimo. Okrenuo sam se da vidim da li puca na mene. Pucao je rafalima. Posle je bilo pojedinačnih pucnjeva. Jedan mi je prošao pored glave.

Potom je da svedoči izašla oštećena Jelena Pavlović koja je kazala kako ostaje pri iskazu i da nema šta da doda.

Tužilac: Jel možete da objasnite taj momenat, kada je on pucao na Vas?

Pavlović: On nije pucao lično na mene, bili smo u prizemlju kuće. Sestra je bila sa decom na spratu. Zatvorila je prodavnicu, popričala sa pokojnim Daliborom. Kad je počela pucnjava, sestra je izašla sa decom, mislila je da je vatromet. Videla je da se cigla okrzla, on je pucao, nišanio je na nju. Ušla u kuću, sakrila decu pod sto. Otac je istrčao na put, Blažić je držao desnom rukom pušku. Otac je bio nekoliko metara od njega, digao je jednom rukom pušku, počeo je da puca svuda u vis. Pukom srećom ga je promašio, izašla sam u momentu kada je izlazio iz dvorišta, bio je mrak, pa nas nije video ispod terase. Ušao je u auto, pa video oca, pitao šta ti hoćeš ovde i onda počeo da puca.

Tužilac: Da li je iko iz Vaše porodice bio u sukobu sa Blažićem?

Pavlović: Nije.