"Ne može, sine, ptica leteti bez jednog krila": Šest godina tuge i borbe za pravdu za Dušana, kog je usmrtio vršnjak vozeći BMW s probnom dozvolom

"Sine moj svakog osmog juna znaću da je tvoje srce kucalo, život tekao do 20 časova... Bio si ziv, veseo. Pred izlazak iz kuće si me zadnji put zagrio, poljubio i rekao da me voliš.. Lepi moj i otišao u beskraj, tek tako iznenada neko vam isčupa srce iz grudi. Jedino emotivno je što će svakog devetog gomila drugara, rođaka pričati o tebi, sećati se, neko posetiti tvoju večnu kuću.. Pustiti neki suzu,neki sretan osmeh uputiti u znak sećanja na prošlo vreme sa tobom provedeno...

Pretrča i ova godina, tužno kako ćemo dalje brojati godine bez tebe ne znam. Hvala svoj divnoj deci koja te se uvek sete, brane od zaborava veliki su to Ijudi. Bože nadam se da je Dušan tamo gore nasmejan, vedar kao što je to ovde bio, da ga nisi uzalud uzeo, da ima svoju misiju i svrhu. Verujem da si jednu od misija i ispunio poslavši nam dar sa neba tvoju sestru... Samo dušo nisi računao da nista ne menja cinjenicu da tebe nema, i ništa nije potpuno kao što bi bilo.. Ne može sine ptica leteti bez jednog krila.. Volimo te najbolji dečace sveta, večnosti", napisala je neutešna majka uoči godišnjice.

Nije on udario u zaštitnu ogradu, nego je ubio nečije dete

Marta Mićić, majka nastradalog mladića, ispričala je ranije u potresnoj ispovest za portal Nova.rs da u njihovom slučaju optužnica nije podignuta iako je prošlo skoro šest godina, što je kod članova njegove porodice probudilo određene sumnje.

„S početka smo se nadali da će sve ići svojim tokom, kako zakon nalaže. Na početku je naš slučaj bukvalno stajao negde u fioci, dok sam se ja nadala da će se nešto dogoditi. Nije bio ni u predistražnom postupku. Ubrzo su usledila odbijanja – iz Osnovnog, Višeg i Apelacionog suda. Onda je usledilo delovanje Udruženja, gde smo mi svi sa svojim mukama i sličnim problemima, odlazili kod Zagorke Dolovac i ukazivali na brojne nedostatke i probleme – naročito mi čiji se slučajevi razvlače godinama. To nije humano, nije ljudski. Sam čin gubitka deteta je agonija, a ovo je agonija na agoniju – i još imate dodatne probleme“, rekla je onda tada Marta.

Istakla je i da su im više puta obećavali razne stvari, a pošto je slučaj zatvoren u Mitrovici, dobili su reviziju.

„Ali od odlaska kod Zagorke (Dolovac) prošlo je već dve godine. Imamo još jednu dokaznu radnju da obavimo, pa će se tužilac izjasniti. Oni tvrde da nema osnova za podizanje optužnice, ali bez detalja. Govori se o nekom saobraćajnom prekršaju, ali šta je posledica tog prekršaja? Nije on udario u zaštitnu ogradu, nego je ubio nečije dete", ispričala je majka nastradalog mladića.

Porodica je ranije zahtevala određena veštačenja, što je odmah odbijeno uz obrazloženje da ne treba odugovlačiti slučaj.

„To je isti slučaj koji su oni držali sa strane godinu i po dana. Kako ga ja onda odugovlačim? Ja sam morala od viših instanci da dobijem dozvolu uopšte urade nešto. Istina prvo, pa kakva god da je. Dušan je izlazio iz sporedne ulice, hteo je biciklom da pređe na nasip. Svoj deo odgovornosti platio je životom. Dečko koji je išao ka Dušanu imao je probnu dozvolu, jaču snagu motora od dozvoljene i morao je uz njega biti još neko. Da li se držao propisa? Put je bio sužen, da li je prilagodio brzinu uslovima saobraćaja? A gde je tu priča o brzini, o kojoj izbegavaju da govore? On je zaustavio u trećoj brzini, pa koja je to brzina bila“, pita se majka Dušana Mićića.

Kako je ranije istakla, mislila je da su emocije najteže u početku, ali kako vreme prolazi sve je teže.

„Svakako, na kraju ovog puta, ja neću izaći kao pobednik. Čak i da bude optužnice – na kraju puta mene ne čeka moj Dušan, moje dete. Čeka me jedna iscrpljujuća borba posle koje ću morati da se oporavljam i da budem dobra majka svojoj deci, kao što sam bila i Dušanu. Dušanov brat Stefan bio je vrlo vezan za njega, on je dobar dečak, brine o svojoj sestri, kao što je to činio Dušan. Ali ima momente povučenosti i sve ovo je na njemu ostavilo traga, a ima odbojnost prema biciklu čak i kada ga zovu drugari“, rekla je tada ona.

Pojašnjava da su pokušavali da pričaju sa mlađim detetom ali bez većeg uspeha.

„Stalno smo pričali o tome da treba da se opusti. Vidim da ga drugari zaista vole i žao mi je što se više ne druži. Baš minimalno u odnosu na ono kako znam da bi bilo da je sve normalno. Pitala sam ga nedavno da li ima nešto da me pita. Sada je stariji i samo mi je rekao: Sve sam znao sam. Gledao je, čitao, sklopio sliku u glavi. Teško mu je da to čuje od mene ili od oca. I njega to povređuje. Bio je tek u prvom razredu, a nakon sahrane smo završili na Tiršovoj. Ne znam kako sam to sve preživela“, navela je tada.