"Teško je živeti bez deteta ali moram da se borim za pravdu": Potresna ispovest majke Dušana (18) koji je stradao u Sremskoj Mitrovici

Kako smo ranije pisali, Dušan je nastradao u junu 2019. godine u Sremskoj Mitrovici, dok je biciklom išao prema svojoj devojci. Na njega je prilikom izlaska iz sporedne ulice, naleteo vršnjak autmobilom BMW. Na lice mesta došla je ekipa Hitne pomoć, ali je Dušan od posledica povreda preminuo u bolnici.

Marta Mićić, majka nastradalog mladića, ispričala je u potresnoj ispovest za portal Nova.rs da u njihovom slučaju optužnica nije podignuta iako je prošlo skoro šest godina, što je kod članova njegove porodice probudilo određene sumnje.

"S početka smo se nadali da će sve ići svojim tokom, kako zakon nalaže. Na početku je naš slučaj bukvalno stajao negde u fioci, dok sam se ja nadala da će se nešto dogoditi. Nije bio ni u predistražnom postupku. Ubrzo su usledila odbijanja – iz Osnovnog, Višeg i Apelacionog suda. Onda je usledilo delovanje Udruženja, gde smo mi svi sa svojim mukama i sličnim problemima, odlazili kod Zagorke Dolovac i ukazivali na brojne nedostatke i probleme – naročito mi čiji se slučajevi razvlače godinama. To nije humano, nije ljudski. Sam čin gubitka deteta je agonija, a ovo je agonija na agoniju – i još imate dodatne probleme", kaže Marta.

Ističe da su im više puta obećavali razne stvari, a pošto je slučaj zatvoren u Mitrovici, dobili su reviziju.

"Ali od odlaska kod Zagorke (Dolovac) prošlo je već dve godine. Imamo još jednu dokaznu radnju da obavimo, pa će se tužilac izjasniti. Oni tvrde da nema osnova za podizanje optužnice, ali bez detalja. Govori se o nekom saobraćajnom prekršaju, ali šta je posledica tog prekršaja? Nije on udario u zaštitnu ogradu, nego je ubio nečije dete", priča majka nastradalog mladića.

Porodica je ranije zahtevala određena veštačenja, što je odmah odbijeno uz obrazloženje da ne treba odugovlačiti slučaj.

"To je isti slučaj koji su oni držali sa strane godinu i po dana. Kako ga ja onda odugovlačim? Ja sam morala od viših instanci da dobijem dozvolu uopšte urade nešto. Istina prvo, pa kakva god da je. Dušan je izlazio iz sporedne ulice, hteo je biciklom da pređe na nasip. Svoj deo odgovornosti platio je životom. Dečko koji je išao ka Dušanu imao je probnu dozvolu, jaču snagu motora od dozvoljene i morao je uz njega biti još neko. Da li se držao propisa? Put je bio sužen, da li je prilagodio brzinu uslovima saobraćaja? A gde je tu priča o brzini, o kojoj izbegavaju da govore? On je zaustavio u trećoj brzini, pa koja je to brzina bila", pita se majka Dušana Mićića.

Prema njenim rečima, u toku su nove dokazne radnje, a porodica čeka ishod.

"Da je vozio sporije, možda bi izbegao nesreću. Ljudi su rekli da je Dušan bio izut od siline udarca – drugu patiku i sedlo od bicikla nikad nismo pronašli. Sad će šest godina od nesreće, a 25. aprila bi mu bio rođendan. Teško je živeti bez deteta. Svaki dan živim sa ovim i moram da se borim za pravdu. Živimo nekako, ali ovo je dodatno opterećenje. Ljudi kažu: Dobro si, Marta. Ideš na posao, imaš drugo dete. Ali ne znaju kolika je bol i kakva je borba da nastavim. U mislima je moj Dušan", kaže neutešna majka.

Kako isitče, mislila je da su emocije najteže u početku, ali kako vreme prolazi sve je teže.

"Svakako, na kraju ovog puta, ja neću izaći kao pobednik. Čak i da bude optužnice – na kraju puta mene ne čeka moj Dušan, moje dete. Čeka me jedna iscrpljujuća borba posle koje ću morati da se oporavljam i da budem dobra majka svojoj deci, kao što sam bila i Dušanu. Dušanov brat Stefan bio je vrlo vezan za njega, on je dobar dečak, brine o svojoj sestri, kao što je to činio Dušan. Ali ima momente povučenosti i sve ovo je na njemu ostavilo traga, a ima odbojnost prema biciklu čak i kada ga zovu drugari", kaže ona.

Pojašnjava da su pokušavali da pričaju sa mlađim detetom ali bez većeg uspeha.

"Stalno smo pričali o tome da treba da se opusti. Vidim da ga drugari zaista vole i žao mi je što se više ne druži. Baš minimalno u odnosu na ono kako znam da bi bilo da je sve normalno. Pitala sam ga nedavno da li ima nešto da me pita. Sada je stariji i samo mi je rekao: Sve sam znao sam. Gledao je, čitao, sklopio sliku u glavi. Teško mu je da to čuje od mene ili od oca. I njega to povređuje. Bio je tek u prvom razredu, a nakon sahrane smo završili na Tiršovoj. Ne znam kako sam to sve preživela", priseća se neutešna majka.

Sve kroz šta je prošla odrazilo se i na zdravlje.

"Javljaju se određeni problemi i tegobe. Molim Boga da budem zdrava, da mogu da se borim za decu i za pravdu. Ponekad se pitamo – šta i kako dalje? Neki slučajevi se završe brže i završe tu agoniju. A nama, kojima se sve otegne, nekad je teško poverovati da ljudi nemaju empatiju. Plaše se, kao da je to neka zaraza. A nije. Samo treba biti čovek. Jedna lepa reč – znači. Dolazimo u situaciju da mi sami prilazimo ljudima, da ih ohrabrimo da smeju da pričaju s nama", kaže Marta Mićić, majka nastradalog Dušana iz Sremske Mitrovice.