"Mislim da je Nemanja mogao da preživi, ali mu doktori nisu prilazili": U Duboni porodice ubijenih traže odgovore, u Malom Orašju strahuju od dodatnog povređivanja i zloupotreba

„Zašto je došlo do ovog? Oni nisu ubijeni, oni su streljani, zašto? Ovako počinje priču majka ubijenog Dalibora Todorovića, sedam meseci posle tragedije, kada je pored njihovog Dače ubijeno osam i ranjeno još 12 mladih. Toliko i traje kolektivna tišina u selima Dubona i Malo Orašje.

U Malom Orašju, 4. maja 2023. godine, ubijeni su:Nikola Milić (15)Aleksandar Milovanović (17)Marko Mitrović (18)Lazar Milovanović (19)Nemanja Stevanović (21)Petar Mitrović (25)

U Duboni, iste noći, ubijeni su:Milan Panić (22) i njegova sestra Kristina Panić (19) iDalibor Todorović (24)

U Duboni porodice ubijenih traže odgovore, u Malom Orašju u strahu od dodatnog povređivanja i zloupotreba i dalje vlada nepoverenje. Svi zajedno žive neku drugačiju stvarnost.Jovan Ranković jedan je od ranjenih te večeri, upucan je sa četiri metka. Ispričao je šta se te večeri desilo, dok su bili okupljeni kod Ravnog gaja. „Skupili smo se, slušali muziku, pričali… Onda je došao Uroš Blažić, izašao je iz kola i rekao „lezite, lezite dole“, mi smo se na to nasmejali, drug je rekao „ajd na pivo“, ja sam rekao „ajd, Baki, ladno“… I u tom momentu je počeo da puca. Imam prekid filma, otvaram oči – vidim da sam na zemlji, povukao sam se pozadi. Dobio sam dva metka kada je došao i još dva kada sam bio iza drveta“, priseća se Jovan Ranković.

Saša Panić, Kristinin i Milanov otac, priča kako je primio najtužniju vest u svom životu:„Neki moji prijatelji su došli, ja sam već bio zaspao, zvali su na kapiji… I rekli su – hajde požuri, pobio se Milan sa nekim… Ja sam onako sanjiv krenuo da se oblačim i pozvao Milana na telefon, stavio na spikerfon… Ne javlja se, zvoni do kraja. Odmah mi već nije bilo… Ali mi nije bilo jasno da se moj Milan pobio sa bilo kim, nikad se nije pobio, ni posvađao… Dobro ga poznajem. Oni me odvezu do centra, do škole… Kako sam izašao na vrata kola, prepoznao sam Milana odmah po patikama. Video sam da još jedno dete leži, ali nisam znao ko je. Kad sam prišao malo bliže, odgurnuo ljude, bilo je dosta policije, prišao malo bliže – onda sam video da je moja Kristina. I ona…“

Danijela Vujić, Daliborova majka, imala je loš predosećaj čim je čula pucnje. „Kada se začuo pucanj, odmah sam rekla mužu – nešto se desilo, dete nam je u školskom… Muž je rekao to se neko porodio ili oženio. Ja sam rekla – ne, ovako se ne puca. Pođi sa mnom“, rekla je. Krenuli su tamo, prvo je otišao muž.Njen muž je pomagao ranjenoj deci, ali Dalibora nije našao. „Dok ja nisam stigla, kada sam stigla – ja sam videla samo moje dete kako leži. Stavili smo Daču u kola, ležao mi je na krilu. Davao je on znake života. Do Hitne, tamo je reanimacija trajala 45 minuta. I… Dača je umro“, priča njegova mama.

"Mislim da je Nemanja mogao da preživi, nisu mu prilazili doktori"

U Malom Orašju je ubijeno šestoro, u Duboni troje mladih ljudi. Ranjeno je 12 i još se oporavljaju od teških povreda.Jovanu Rankoviću su stradali brat Petar i tri najbolja druga. Priča da ih je bilo 15-ak to veče na Ravnom gaju. „Izgubio sam Nemanju, Petra – brata, Lazara, Marka, Nikolu i Aleksandra… Pucao je prvo od stanice, a onda je prišao do betona i overavao one koji su bili oko vatre. Pucao je po njima“, navodi i dodaje da je nekoliko njih uspelo da pobegne iza obližnje fudbalske svlačionice.

Ja sam ležao iza neke velike saksije, zvao sam hitnu, pa sam ubrzo izgubio glas, nisam mogao da pričam, navodi Jovan.„Nemanja je bio živ u Smederevu, dva i po sata je bio u jednoj sobi, niko mu nije prilazio… On imao je najviše snage – pričao je i ovde i u bolnici. Njemu niko nije prilazio – verovatno su mislili da nije puno pogođen, otkud znam. Ali ja mislim da je on mogao da preživi“, navodi Jovan Ranković.

"Da sam mogla da stanem ispred njega…"

Dejan Mladenović, rođak nastradalih u Duboni, kaže da je dobio poziv od poznanika da blizu njegove kuće neko puca. „Stigao sam posle 15 minuta od poziva, ali sve je bilo gotovo. Zatekao sam užas, scene kao iz najgorih horor filmova. Pola sela tu i potpuni muk, čuli su se samo jauci roditelja. Jeza“, priča Mladenović za N1.Suzana Ranković, Daliborova sestra, starija je od njega pet godina. Kaže da je uz nju rastao, da je kao starija sestra uvek bila njegov štit. „Žao mi je što to veče, noć nekako nisam bila tu da mu pomognem… Da jednostavno stanem ispred njega, to bi uradila. Da mogu vreme da vratim – bih…“ Imao je veliko srce, prelep osmeh i snažan zagrljaj, kaže za svog brata Suzana. Zahvalna sam Bogu što ga je poslao meni, ali sam razočarana što je kratko trajalo, dodaje.

Milan Panić naglašava da su sva ubijena deca bila „kao izabrana“. „Ne mislim samo na mog sina i ćerku, bila su kao da su izabrana – najbolji tu. I deca iz Orašja i iz Dubone – kao da ih je neko birao, to su bila deca za primer“.Govoreći o svojoj deci, kaže da su bili dobri i vredni, odlični đaci. „Kristina je imala sve petice u osnovnoj i u gimnaziji, Milan je bio odličan, a posle gimnazije je želeo u policiju. Hteo je da upiše fakultet, a Kika je Učiteljski htela da upiše i završila bi ga olako. I kao ćerka i kao učenici, stvarno su bili za primer… Kada odemo na roditeljski – mi smo se ponosili njima“, priča Milan Panić.

Koja pitanja im se danas vrzmaju po glavi?

„Da li sam mogla da sprečim da on ode, da zaključam vrata, da ga ne pustim, da ne izađe iz kuće“, kaže Danijela.Milan se pita zbog čega ih je ubio kada nije imao razlog. Ali i: „Zbog čega su otišli baš to veče, kad nisu išli tamo često, što nisu preskočili baš to veče…“Dr Slavica Plavšić, pulmolog u penziji, piše od početka o žrtvama u Duboni i Malom Orašju.„Kad sam ja videla da ne mogu da nađem imena i prezimena te dece, njihove godine, ko su bili, kakvi su bili… Prosto nisam želela da ostanu „slučaj Mladenovac“ i inicijali. Napisala sam nekoliko tekstova za neke portale, onako uopšteno ono što sam znala o celoj situaciji. Posle izvesnog vremena – na Fejsbuk mesindžeru javila mi se majka… „Dobar dana, hvala vam što pišete o našoj deci. Ja sam Biljana Mitrović. Da je moj sin živ, 12. avgusta bi napunio 26 godina“. Šta da kažem kako mi je bilo tog trenutka… On je preminuo neposredno pre toga, 50 dana posle ostalih… „Hvala Vam što pišete o našoj deci, molim vas pišite“. Onda se javila majka Marka Mitrovića, koja je i strina Petra Mitrovića, zahvalila što pišem i rekla da može da govori o svom Marku“, navela je dr Plavšić.

„Najteže mi je bilo za slavu, provela sam je na groblju, nisam mogla da ga ostavim da bude sam“

„Dani prolaze ali teško… Non-stop su u mislima. Za sve što se uhvatite podseća na njih, jer ništa nismo radili i nigde nismo išli da oni nisu bili tu, da pomognu… Uvek su bili uz nas, pogotovo uveče – šalimo se, pričamo… Teško i tužno“, priča Saša Panić.Daliborova majka kaže da joj je najteže bilo kad je slava došla, Đurđic. „Nisam mogla da je slavim. Do ove godine tu je bilo puno dece, pevalo se… Dača je mnogo je voleo da peva, ide s posla i peva… Puna kuća drugara. Ove godine Đurđic sam provela na groblju, ovde kolač i sveća, ja sam bila sa njim. Nisam mogla da ga ostavim da bude sam“, kaže kroz suze.Dejan Mladenović priča da su u tim selima ljudi revoltirani, dodajući da je taj revolt opravdan, jer su „zapostavljeni od strane sistema, države, institucija koje bi trebalo da su tu, a koje nisu nikako“… „Niko se nije našao da im pruži podršku u kontinuitetu, neku pomoć“, dodaje.„Dolazili su u Orašje, uzeli naše telefone i rekli da ako treba neka pomoć – da se javimo. Ja sam rekao da mi ne treba, da se kljukam lekovima neću“, priča Jovan.

Jovan Ranković: Zašto baš nas?

Muči nas pitanje – zašto baš nas, nit’ nas je znao, nit’ smo ga dirali – ništa, kaže Jovan koji dodaje da su i oni koji su ranjeni „špolomljeni sa svih strana“.„I ovi koji su ostali živi – ceo život invalidi. I zbog čega je njegov život skuplji od života jednog deteta, a ne 20“, pita Saša Panić.