Mini kamere, timovi za praćenje i identitet koji se krije čak i od porodice: On je bio tajni agent srpske policije, evo kako je to izgledalo

Zahvaljući njegovoj ulozi - korumpiranog saobraćajnog policajca koji hoće "malo da zaradi sa strane", razbijena je organizovana kriminalna grupa koju je činilo 29 članova koji su se bavili prevarama u osiguranju. Fingirali su saobraćajne nezgode, policajci koji su u šemi sačinjavali bi odgovarajući zapisnik, a kasnije bi svoju ulogu odigrali i agenti osiguravajućih kuća, veštaci, advokati. Zarada se merila u stotinama hiljada evra.

Kako, zapravo, izgleda taj posao, težak psihički i fizički, objašnjava, koliko je to moguće, upravo srpski Doni Brasko (lik iz istoimenog filma koga tumači Džoni Dep, agent FBI koji se ubacuje u redove italijanske mafije u SAD).

"Kod nas je taj zakon, gde se pojavio institut prikrivenog islednika usvojen 2003. godine i on je zapravo prepisan iz inostranstva. Tada je Srbija usvojila i niz drugih zakona iz oblasti posebnih istražnih radnji, koji su tebali da pomognu u borbi protiv organizovanog kriminala. Za nas je to bila novina, nešto što nikada nije primenjivano, a ja sam bio prvi koji je pristao da uđe u tu ulogu. A to stvarno jeste uloga, ima mnogo sličnosti baš sa filmom "Doni Brasko". Prvo i osnovno je da policajac ne sme nikada zapravo da zaboravi ko je, šta je, zašto je tu, da su u pitanju osumnjičeni sa kojima ima kontakt, a ne prijatelji ili poslovni saradnici", objašnjava Milutinović.

Da bi se bavio tim poslom, policajac mora da bude izuzetno psihički jak i stabilan. Milutinoviću je tu pomoglo iskustvo iz specijalnih jedinica i iz ratnih sukoba na Kosovu i Metohiji. Od specijalca postao je saobraćajac, i to korumpirani.

"Mora da se uđe u ulogu. Potpuno. Pazite, u konkretnom slučaju na kojem sam ja radio, to nisu bili glupi ljudi, naprotiv. Oni su trebali da me prihvate i da mi poveruju, ja sam morao da steknem njihovo poverenje, da uđem sa njima u poslove, da mi kažu nešto što nikome ne bi sa strane. To zahteva veliku koncentraciju i kontrolu. Pri tome, adrenalin radi. Uvek je tu opasnost da budem "provaljen" da se nešto dogodi. Postoji i doza straha, ali onog korisnog, ko kaže da se ne plaši, uglavnom laže", objašnjava Milutinović.

Jedan od najveih izazova u ovom slučaju je tajnost, jer je za celu operaciju i prvu upotrebu prikrivenog islednika znalo vrlo malo ljudi. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, nekadašnji direktor policije Milorad Veljović, bivši tužilac za organizovani krminal Miljko Radisavljević. Sve to je urađeno da bi bilo sprečeno curenje informacije iz policije i zaštitio prikriveni islednik.

"Sve se radi u dogovoru sa tužilaštvom. Kada da zovem, koga da zovem. Nisam smeo da zovem nekog iz grupe na svoju ruku. Policajci i inače, kada zovu nekog iz kriminogene sredine, taj poziv moraju odmah da prijave starešini, inače su u problemu. Svaki moj potez se kontrolisao i pratio. Uvek su tu bile dve kamere. Jedna je bila minijaturna kamera kod mene, a uvek sam morao da se namestim da snimi ono što treba da snimi. Tu su i dva tima za podršku. Policajci iz tadašnjeg UBPOK-a (Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, sadašnji SBPOK) i ekipa iz BIA, koja je zapravo tehnička podrška. Ta ekipa iz BIA je tu da svojom kamerom snima mene i sastanak. Važno je da uvek postoje makar dve kamere, u slučaju da jedna zakaže. Znate, sve je to bilo novo za nas, niko nije imao iskustva", objašnjava Milovan.

Njegov veliki problem je što je bio usamljen, sam u tom poslu, ukoliko se izuzme mali krug ljudi, najviših funkcionera MUP i TOK, koji su znali šta se dešava. To je bila strogo čuvana tajna čak i za porodicu.

"Dešavalo se da posle smene dođem kući, samo skinem uniformu i obučen odelo i idem napolje. Žena me je pitala gde idem, šta radim. Nisam ni njoj smeo ništa da kažem. "Ma da pomognem nešto, treba im neko u civilnoj odeći", govorio sam. Ne znam da li je sumnjala da je nešto treće u pitanju. Ona je zapravo naslutila šta se dešava tek kada je saopšteno da je u Valjevu pohapšena grupa zahvaljujući prikrivenom isledniku, tada je posumniala da sam to ja, tada sam mogao konačno da joj kažem istinu", objašnjava Milutinović.

Ono što je njemu posebno teško palo je što je odmah napravljena greška. Naime, propisi nalažu da prikriveni islednik bude poslat van sredine gde živi i radi, ali Milutinović je radio upravo tamo gde mu je porodica u Valjevu.

"Moja uloga je bila da budem korupmpirani policajac. To se pročulo. Tu znam mnogo ljudi, počeli su da me drugačije posmatraju jer sam za njih postao "prljavi policajac". To je izuzetno teško, ti pogledi. Teško je živeti sa tim teretom, bez mogućnosti da se čovek opravda, da objasni da nije takav. Što se tiče novca, nikada nisam bio u iskušenju da uzmem novac zarađen na prevari. Znao sam šta radim i zašto to radim. Nisam to radio zbog novca, uostalom, tih godinu dana koliko sam radio kao prikriveni islednik, ostalo je "da visi". Ni do dan danas nije jasno kako mi se to računa, da li ću dobiti beneficirani radni staž. Ne kajem se što sam pristao i što sam to radio. Razumem i da sam bio prvi, da je to sve bilo novo i da smo se uhodavali. Ali svako iskustvo je koristno. Žao mi je samo što me je moja država ostavila na cedilu, što nisu ispunili svoj deo dogovora", objašnjava prvi srpski prikriveni islednik Milovan Milutinović.

Zakon o prikrivenom isledniku, upravo delimično i iskustvu koje su nadležni stekli zahvaljujući slučaju na kojem je radio i Milovan Milutinović je dva puta menjan. Prvi put 2007. a drugi put 2009. godine.

BONUS VIDEO: Hapšenje grupe dilera droge