Dva zločina počinjena u Vojsci Jugoslavije ranih devedesetih godina, za koje se osnovano sumnjalo da su rezultat delovanja satanista i dalje su u živom sećanju vojnih bezbednjaka. Činjenica da su oba masakra počinili Mađari dodatno je komplikovala posao istražnim organima, jer ubistva su slutila i na nacionalne tenzije što je pretilo i drugim nesagledivim posledicama.
Tadašnju SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju, potresla su dva jeziva zločina koja su prema kasnijim istragama potvrdila uticaj sekti na izvršenje. Oba su se desila početkom juna 1993. godine, a najpre se činilo se da je sve sadržavalo prizvuk nacionalnih tenzija jer su izvršioci u oba slučaja bili Mađari, ali pravovremenom reakcijom neki detalji su postali mnogo jasniji i slučajevi su brzo rešeni, a onda još brže zaboravljeni usled naleta krize i turbulentnih političkih dešavanja. Te 1993. niko nije ni slutio da će Srbiju u roku od samo nekoliko dana potresti dva jeziva masakra počinjena u vojsci i da će to imati veze baš sa sektama.
Vranje 3. jun 1993.
Tog 3. juna 1993. godine, prema pisanju medija, vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka Jožef Mender razvalio je rešetke na prozoru pritvorske jednice u kasarni „Južnomoravske brigade“ u Vranju i uspeo je da napadne i savlada stražara od koga je uzeo automatsku pušku sa kojom je započeo krvavi pir po kasarni. U svom ubilačkom pohodu ubio je šest vojnika i jednog podoficira zastavnika, da bi na kraju pucao u sebe. Kada se saznalo za ovaj zločin, u vojsci su ostali šokirani. U uslovima velikih političkih napetosti i tenzija, vojni vrh je naredio hitnu istragu vojne policije i vojnobezbednosnih službi. Prvi rezltati istrage pokazali su da je Mender na levoj podlaktici imao istetoviran obrnuti krst i datum 3. jun 1993. godine, odnosno dan kada je počinjen jezivi masakr.
Pitanje koje se tad postavljalo bilo je ko je Menderu istetovirao taj datum i zašto. Zvaničnog odgovora nema , ali vojska je tvrdila da je to zapravo bio datum koji je istetoviran uz obavezu da na taj dan izvrši masakr i počini saomoubistvo.
U vojnoj literaturi koja se bavila ovim slučajem ostalo je zabeleženo da i da su bezbednjaci tokom pretresa njegove sobe u roditeljskom domu pronašli, kako se navodi, : „metalni obrnuti krst na crnom kanapu, kao deo nakita koji se nosi oko vrata, metalni znak obrnutog pentagrama, časopisi, crteži, razglednice sa temom „Bad Religion“ (Loša vera), razne amajlije“, što je kako se navodi po vojnobezbednosnim službama bio nesumnjivi dokaz pripadnosti satanističkoj sekti.
S druge strane, bilo je i onih koji su opovrgavali teoriju vojske da je Medner bio pripadnik satanističke sekte, već simpatizer i obožavalac „metal grupe“ koja je negovala muzički pravac „ded metal“, čiji članovi su voleli da prave noću žurke na groblju. Istina, svi su potvrđivali da je Mender bio agresivan, mračan i morbidan i da je pravio mrtvačke sanduke u preduzeću u kome je radio pre nego što je otišao u vojsku.
Tokom istrage i porvere njegovog vojnog dosijea pronađen je izveštaj bezbednjaka u kasarni u Vranju gde je obeležen kao problematična osoba koja bi bila spremna da napravi „nešto neželjeno“. Međutim, to se pravdalo njegovoj neprilagođenosti vojnim uslovima života, koji bi s vremenom mogli da se promene. Kad je masakr počinjen pod lupom je bila i vojno regrutna komisija koja ga uprkos svim lošim psihološkim osobinama proglasila mentalno zdravim i uračunljivim za služenje vojnog roka. Uprkos oprečnim podacima vojska je ostala pri stavu da je iza napada satanistička sekta i da je datum koji je istetoviran bio dan izvršenja masakra.
Šabac 8. jun 1993.
Priča oko masakra u Vranju nije se ni stišala, a pet dana kasnije usledio je novi krvavi pir, isto u vojsci, ali ovaj put u kasarni „Mika Mitrović“ u Šapcu. Naime, tog 8. juna Subotičanin Nanodr Kiš vojnik na redovnom odsluženju vojnog roka prilikom smene straže u večernjim časovima iz automatske puške ubija jednog vojnika i desetara, a nekoliko prisutnih vojnika ranjava, a zatim kao i Mender, puca u sebe iz automatske puške. Vojni bezbednjaci kao i u prvom slučaju opet su bili na nogama. Da stvar bude gora i u jednom i u drugom slučaju oba vojnika su bili Mađari. Vesti koje su počele da se šire morale su da se po svaku cenu zaustave, a posebno teorija da iza svega stoje neki nacionalni faktori. I u ovom slučaju kao i kod istrage zločina Mendera vojni bezbednjaci tvrdili su da je u pitanju žrtvovanje i da je i Kiš pripadao nekom ogranku satanističke sekte.
U vojnoj publikaciji o verskim sektama spominje se da je cilj ovog masakra bio“ doktrinarno žrtvovanje života pripadnika sekte i da se ubije što veći broj ljudi kako bi se uvećala „Satanina moć“ i „produži njegov život“. Vojska je takođe navela da su ova ubistva imala i politički cilj, a to je bilo izazivanje međunacionalnih tenzija u SRJ, slabljenja ugleda Vojske Jugoslavije i „poljuljavanje stabilnosti iznutra“.
Proverom života Nandora Kiša, vojni bezbednjaci došli su do podatka da je on bio veoma povučen , da u vojsci nije pravio nikakve probleme ni ekscese, da je njegova emotivna stabilnost bila ocenjena kao vrlo dobra na regrutaciji i da je to bio uslov zašto je poslat na redovno odsluženje vojnog roka. Neki su se sećali i da je Kiš još dok nije bio vojnik voleo da nosi crnu odeću. Uprkos tome vojska je ova dva masakra pripisala delovanju sekti i tako ih dan danas vodi.
Zbog ova dva slučaja vojska je tad krenula u prevenciju sprečavanja delovanja sekti na vojnike. Počelo je štampanje brošura i obavljali su se intenzivni razgovori sa oficirima i podoficirima.
Međutim, tad su se pojavili i oni koji su negirali da iza svega stoje sekte i da je u pitanju više bilo psihosocijalno kruženje u kasarnama sa naraslim ekonomskim tenzijama, besprespektivnošću, nagomilanim problemima i zasićenosti što je kod pojedinaca bio pre okidač za ovakve masakre, nego pripadnost stanističkoj crkvi. Uprkos tome, vojska nikad nije odstupila od svoje verzije priča da je upravo satanistička sekta učestvovala u masakru vojnika.
Beograd jun 1994.
Ovde na kraju valja i spomenuti da se dogodio i treći pokušaj masakra u Vojsci Jugoslavije i to nepunih godinu dana od zločina u Vranju i Šapcu kada su bezebdnjaci u Centru visokih vojnih škola sprečili masakr oficira, koje je pokušao da počini sin jednog od oficira, iz izbegličke porodice smeštene u toj kasarni. Tvrdilo se i u ovom slučaju da stanistička sekta stoji iza svega. Međutim, dokaza za ovo za razliku od prva dva slučaja i nije bilo mnogo. Veruje se da su iza ovog plana stajale teške životne okolnosti, poput rata i izbeglištva.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar