Piše Ivan Mrđen: Memorandum pre Memoranduma, Koraksić pre Coraxa…

Posebno u ovih sada već godinu i po dana od kad su na društvenoj sceni prisutni i “neki novi klinci”, koje, da baš ne budem bezobrazan, baš zabole i za opoziciju, i za noviju istoriju na kojoj je ta opozicija nastajala i nestajala, i za neke događaje iz već odavno počinuvše Jugoslavije…

Koja je, po nekima, razbijena i nestala po scenariju iz jednog mnogo poznatijeg Memoranduma, dok na drugoj strani mnogi tvrde da se krvavi raspad dogodio upravo zato što tadašnja vlast nije imala sluha za analizu problema i konkretne predloge kompetentnih ljudi koji su učestvovali u pisanju tog dokumenta. * * *

Ove jeseni, tačnije 24. septembra, navršiće se četiri decenije od pojavljivanja Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti, izrađenog između 1985. i 1986. godine, koji je zamišljen kao strateški program srpske inteligencije. Iako su u “Večernjim novostima” u dva nastavka navedeni i komentarisani samo delovi ovog teksta, iako su iz SANU tvrdili da je reč o “nacrtu” dokumenta koji nikad nije usvojen, Memoradum je odmah izazvao burne reakcije od Vardara pa do Triglava, zbog svojih pogleda na stanje srpske nacije i zahteva za temeljnom reorganizacijom jugoslovenske države.

Posebna priča bila je da je tu radnu verziju navodno tadašnji zamenik glavnog i odgovornog urednika “Večernjih novosti” Aleksandar Đukanović krišom uzeo sa radnog stola svog tasta akademika Jovana Đorđevića i tako obelodanio postojanje dokumenta, za koji se smatra da je imao ključnu ulogu u raspadu SFR Jugoslavije i ratovima na njenoj teritoriji u poslednjoj deceniji prošlog veka.

Đukanović je tideset godina kasnije tvrdio kako je “priča o krađi Memoranduma obična izmišljotina”, negirajući i verzije o navodnom podmetanju policije, Državne bezbednosti i visoke vlasti.

“Akademija nije krila da sprema Memorandum, ceo svet je to znao. Akademik Vasilije Krestić, uostalom, sa pravom to godinama tvrdi”, rekao je Đukanović u čijim rukama se ovaj tekst našao 23. septembra 1986. godine. Toga dana u SANU je održana druga sednica Komisije za pisanje Memoranduma, u cilju redigovanja radne verzije kompletnog teksta.

“Nacrt teksta bio je dostupan krugu ljudi bliskih akademicima koji su radili na pisanju. Od njih sam ga i ja dobio. Doneo sam ga kući i celo veče proveo čitajući ga. Potom sam seo za mašinu. Smatrao sam da mu je mesto u novinama, uz žestoku kritiku”, pričao je Đukanović.

* * *

Pojavu Memoranduma i polemike oko njega pratio sam kao zamenik glavnog i odgovornog urednika revije “Duga”, koja se na kioscima pojavljivala svakog drugog petka. Tako smo u 332. broju početkom novembra 1986. objavili velike razgovore sa profesorom Dušanom Kanazirom, tadašnjim predsednikom Srpske akademije nauka i umetnosti, i akademikom Dejanom Medakovićem, u to vreme generalnim sekretarom ove ugledne institucije.

“Zar neko zaista može poverovati da članovima SANU, kao i svim časnim i čestitim ljudima naše zemlje, ne leže na srcu sloboda i mir, bratstvo i jedinstvo i socijalističko samoupravljanje kao najveće tekovine jugoslovenske revolucije? Nikad se nije dogodilo da mišljenje i volja pojedinaca budu nametnuti kao mišljenje i volja SANU. To, zaista, nije teško dokazati”, rekao je Medaković i najavio Vanrednu skupštinu na kojoj će se “postaviti pitanje poverenja svakome od nas pojedinačno” i “utvrđivanje odgovornosti za sve što se događalo”.

Kanazir je tom prilikom rekao da je “sigurno da Memorandum, takav kakvim je prikazan u javnosti, ne bi imao nikakve šanse da ga usvoji Predsedništvo Akademije, a kamoli da stigne pred Skupštinu” i dodao: “Nije samo naša stvar, ni briga, ni odgovornost što je u tom obliku, na mala vrata, ušao u javni život i opticaj. Možda je to odgovaralo još nekim snagama, a ne samo, kako se to voli reći, pojedincima ili grupi akademika.”

O tim “malim vratima” je u istom broju “Duge” u stalnoj rubrici “Uz svaku dlaku” objavljena sjajna karikatura nedavno preminulog Predraga Koraksića. Ne verujem da ima mnogo vatrenih “koraksovaca” koji bi, ceneći njegov rad i stil u “godinama koje su nam pojeli skakavci”, pa u narednom “demokratskom” periodu, a naročito u poslednjih još malo pa deceniju i po naprednjačke despotije, odmah prepoznali njegovo umeće.

On je u to vreme oko svojih maltene umetničkih priloga uglavnom razgovarao sa tadašnjim glavnim i odgovornim urednikom Grujicom Spasovićem, pa smatram nebitnim što smo se, sticajem okolnosti da su Grujicu u to vreme razvlačili po kojekakvim sastancima, baš oko ove karikature dogovorili nas dvojica.

* * *

Meni je čast da mi svaki radni dan počne razgovorom sa Koraksom pripala u proleće i leto 1998. godine, kad sam bio glavni i odgovorni urednik “Naše borbe”, u kojoj je on sve do njenog gašenja objavljivao dnevno aktuelne karikature sa svim onim prepoznatljivim likovima za koje smo se početkom ovog veka u zemlji Srbiji ponadali da su trajno nestali sa političke scene.

Obično bi počeli priču oko nečega što je juče bila “vest dana”, onda malo raspredali šta je od događaja najavljeno za taj dan, da bi se u sutrašnjim novinama pojavila njegova karikatura o nečemu sasvim trećem, najčešće mnogo bolja do svih intervjua i komentara u tom izdanju.

Pretpostavljam da će o tim razgovorima sa legendom nešto imati da kaže i glavni i odgovorni urednik “Danasa” Draža Petrović, koji je uz Branku Prpu, Jelku Jovanović, Dušana Petričića, Mijata Lakićevića, Branislava Gutu Grubačkog i Željka Bodrožića najavljen kao govornik na današnjoj komemoraciji Predragu Koraksiću Coraxu.

Skup u Centru za kulturnu dekontaminaciju (Birčaninova 21) počinje u 15 časova, ne slučajno u blizini Slavije, ne slučajno nešto pre najavljenog centralnog studentskog protesta, čiji je početak najavljen za 18.00. Tada će valjda neko umeti da pojasni šta su zapravo hteli mladi akademci svojim Memorandumom…

* * *

Time bih završio ovu priču koja samo na prvi pogled zvuči nepovezano. Imamo Memorandum pre Memoranduma, Koraksića pre Coraxa i Slaviju pre Slavije. Pre, pre, pre…

Što bi rekao moj prijatelj Duško Bogdanović, kome je novosadski “Prometej” upravo objavio treći deo serije “Senke sećanja”:

“Sećanja! Stignu nenadano, nezvano, iz dubine našeg (ne)svesnog. Često su nepouzdana. Ona ružna, baš kao i lepa, znaju da prevare. Kroz godine i decenije menjaju boje istine. Najčešće blede. Bivaju osenčana zaboravom”.

Zato vredi još jednom pogledati ovu sjajnu karikaturu Predraga Koraksića iz novembra 1986. godine. Ona baš vredi više od hiljadu reči!