Srbija jedina u regionu nema palijativne centre: U zemlji u kojoj rak pokosi 30.000 života godišnje umirući pacijenti u agoniji, porodice očajne

Naime, većina obolelih od raka, ali i od drugih teških oboljenja, u završnom, stadijumu bolesti, kada zvanično više nema spasa, bude otpuštena iz bolnica i poslednje dane ili nedelje provode kod kuće. Mnogi od pacijenata nemaju porodice, pa o njima nema ko da brine, da ih neguje, daje lekove protiv bolova, kupa, presvlači, smiruje… a oni čiji članovi ili član porodice preuzme na sebe ulogu lekara, negovatelja i psihologa, često dovode do neželjenih posledica, jer bližnji nisu obučeni da neguju pacijenta u stanju kada bolovi preuzmu kontrolu nad telom i psihom.Pre nekoliko meseci Mili je majka umrla na rukama.„Nedeljama pre ‚kraja‘ bila sam lekar, negovatelj i ćerka, u trenucima kad je bila u stanju da me prepozna i da komunicira, kada bi bolovi napravili pauzu. Pre više od tri godine operisana je od raka i neko vreme bila je dobro. Međutim, kad joj se stanje ponovo pogoršalo, opet su je operisali, išla je na terapije, da bi nam lekari na kraju saopštili da ne mogu ništa više da učine i da je vodim kući. Imala sam utisak da je doslovno izbačena iz bolnice, i iz sistema, da umre u kakvim god uslovima. Pokušavala sam preko svih mogućih veza da je smestim u bolnicu, da joj lekari pomognu, jer ja ne mogu, ali nisam uspela. Nedeljama sam slušala jaukanje, danju i noću. To su rečima neopisive situacije, emotivno razdiranje, bespomoćnost i bolest koja okupira čitav dom. Danima sam bila van sebe, jer nisam mogla da joj pomognem, a radila sam sve što bi me posavetovali ljudi koji se bave medicinom. Na kraju je bilo jezivo. Umrla mi je na rukama, a moj oporavak, ne samo od njene smrti, već i od poslednjih nedelja života, trajaće doživotno“, kroz suze za Nova.rs priča Mila Rosić, iz Beograda.

Naime, ministarka zdravlja prof. dr Grujičić za Nova.rs izjavila je da prenamena kovid bolnica zavisi od dalje epidemiološke situacije koja je već duže vreme, na sreću, stabilna.“Kad o svemu dobro razmislimo, činjenica je da smo jedina zemlja u okruženju koja nema hospise, odnosno bolnice u kojima se zbrinjavaju terminalni maligni bolesnici, što treba da nas brine. Zbog toga toplo pozdravljam ideju da se bolesnicima u završnim fazama malignih bolesti, omogući dostojanstven kraj života. Palijacija se ne bi odnosila samo na maligne bolesnike, već i na druge teške bolesti i stanja, od respiratornih, kardioloških, neuroloških, ortopedskih. Praktično u ovom završnom stadijumu kovida, zapravo najviše i obavljamo palijativu, tako da svaku ideju koja može da unapredi brigu o zdravlju naših građana smatram dobrom i prihvatljivom”, kaže ministarka Grujičić.

Međutim, za palijativno zbrinjavanje najtežih bolesnika nisu dovoljne samo zgrade bolnice, već su neophodni obučeni kadrovi.“Broj obolelih od raka u Srbiji raste iz dana u dan i potrebe za palijativnim lečenjem su ogromne. Međutim, da biste zbrinuli terminalno obolelog pacijenta potreban je ceo tim obučenih ljudi. Dugi niz godina naš hospis pomaže ovim ljudima i njihovim porodicama, tako da smo spremni da sarađujemo sa ministarstvom u tim inicijativama, i pomognemo našim iskustvom i praksom. Imamo niz akreditovanih obuka koje dajemo medicinskim sestrama, a samo ove godine bilo ih je više od 200. Palijativa je važna ne samo zbog zdravstvenog sistema, već i zbog sistema socijalne zaštite, gde je 60 odsto ljudi u potrebi za hospisom. Mnogo je onih koji nemaju nikoga da brine o njima u terminalnoj fazi bolesti. Zato je važno da se šira društvena zajednica uključi i da svi razumeju koliko je ovo kompleksan i važan proces jer smrtonosne bolesti ne pogađaju samo obolelog, već čitavu porodicu”, objašnjava za Nova.rs Vera Madžgalj, direktorka “BELhospis” centra, jedine ustanove u zemlji koja se bavi palijativom, a opstaje isključivo zahvaljujući donacijama.

Ne treba i ne može porodica da brine o terminalnom pacijentu, naglašavaju u Udruženju “Leuka”, koje pomaže obolelima od akutnih leukemija.“Oduševljen sam idejom da kovid bolnice postanu hospisi za palijativu. Najvažnije je da oslobodimo porodice, koje su emotivno pogođene bolešću najbližeg, a sistem im dodatno nameće da brinu o obolelom pred smrt, jer bolnice nisu nadležne. Članovi naših porodica ne znaju da vode računa o pacijentima koji umiru, a onda se oboleli strahovito muče. Ljudi daju ogromne sume novca za medicinske sestre i negovatelje koji dolaze kući da ih paze, ali i to traje tek nekoliko sati. Ima ljudi koji nemaju porodice, pa kad ih otpuste iz bolnice, mogu umreti na ulici”, kaže za Nova.rs Predrag Slijepčević, predsednik ovog Udruženja.On ističe da je ovaj potez Ministarstva zdravlja veliki pomak koji vraća veru u solidarnost sa ljudima kojima je najteže.

“Ako pomažemo tim ljudima, možemo reći da humanost u ovom narodu nije umrla. Moramo da mislimo i o osoblju koje će paziti umiruće, jer u Srbiji nemamo dovoljno lekara, a posebno ne one koji se bave palijativom. Za terminalne pacijente obavezni su i negovatelji, sestre i brojni zdravstveni radnici jer obolelima osim lečenja treba kupanje, presvlačenje, razgovori... Tako da svo osoblje mora da prođe obuku za palijativnu službu”, kaže Slijepčević.Podsetimo, direktorka kovid bolnice Batajnica Tatjana Adžić Vukičević navela je nedavno da se u ovoj ustanovi nalazi 68 bolesnika od kojih je 13 intubirano. Ona je takođe istakla da ne zna šta u budućnosti čeka ovu ustanovu.

“Nemam precizna saznanja šta će biti sa bolnicom, ali sam sigurna da će biti u dobroj misiji kao što je bila tokom pandemije kovid-19”, kaže ona.Direktor Kovid bolnice u Kruševcu za Nova.rs kaže da bolnica mora dobiti neku prenamenu.“Podržavam otvaranje hospisa i mislim da je to vrlo moguća opcija. Bolnica mora dobiti prenamenu, a imamo opremu i kadrove, što je najvažnije”, kaže dr Vladan Cvetanović, direktor ove ustanove.BONUS VIDEO

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=epidemijakancerauzkovidpandemiju-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3084861"]