Zašto se to nama desilo, kako, ko je kriv, ko je sve zakazao u lancu odgovornosti, kako niko nije ništa primetio, da li je poremećaj u ponašanju ipak primećen ali je ignorisan, kako deci objasniti šta se desilo, kako odrasli da im kažu da se ne plaše kad ni sebe ne mogu da ubede u to... pitanja su koja svi mi postavljamo sebi i drugima nakon tragedije u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u kojoj je trinaestogodišnjak K.K. ubio osam đaka i čuvara, i ranio petoro dece i nastavnicu. O svim ovim pitanjima koja nas muče i na koja nemamo odgovore razgovarali smo sa kliničkom psihološkinjom i psihoterapeutkinom Ankom Marjanović Radonjić koja iza sebe ima gotovo dve decenije iskustva i rada sa adolescentima i odraslima.

Na pitanje ko je sve zakazo u ovom slučaju naša sagovornica kaže da će i to vremenom postati jasnije kada budu poznati svi relevantni podaci.
Ono što je nedsvosmisleno je odgovornost maloletnika koji je počinio zločin.

– Odgovornost je naravno na odraslima, ali u različitoj meri i stepenu, od porodice do neposrednog okruženja. Ipak, važno je naglasiti da iako maloletan, sam počinilac ovog strašnog čina takođe ima odgovornost.

Ono što se svi pitamo je kako se i zašto ovo desilo, šta je dovelo do toga da jedan trinaestogodišnjak postane ubica?

Teško je dati odgovor na ovo pitanje, pre svega zato što su ovi slučajevi nedovoljno izučeni, budući da su retka pojava. Ono što možemo reći je da ovaj poremećaj nije nastao preko noći. Verujem da će analize i testovi vremenom pokazati o čemu je reč, ali ono što sa većim stepenom sigurnosti možemo tvrditi je da je reč o veoma ozbiljnom poremećaju na nivou ličnosti i karaktera, koji je situaciono mogao biti isprovociran, potenciran ili ubrzan, ali koji bi se u svakom slučaju pre ili kasnje ispoljio.

Budući da je reč o dečaku, kao i da je situacija vrlo kompleksna i sveža, izutetno je važno čuvati se ishitrenih zaključaka. Živimo u vremenu u kom svaka vest traje kratko i kada se očekuje da se u kratkom vremenskom periodu ponude odgovori, objašnjenja, zadovolji radoznalost, umiri, što je nažalost nemoguće, a pokušaj da se stvari pojednstave mogu biti štetne na više nivoa.

Na osnovu zvanično objavljenih informacija dečak je ubistva planirao mesec dana, napravio je čak i spisak učenika koje je planirao da ubije. Kako je to svima promaklo? Kako niko nije ništa primetio?

Zastrašujuća je činjenica da je ovo bilo detaljno planirano, kao i da je trinaestogodišnji dečak tako predano, smireno i hladnokrvno pucao na svoje školske drugove, nastavnike, čuvara koji je bio omiljen, a da mu pri tome nije zadrhtala ruka. Nije isljučeno da je u školi mogao biti neprimećen budući da ga drugovi i okruženje opisuju kao povučenog i zatvorenog. Takođe, ukoliko nije skretao pažnju ponašanjem i uz to bio odličan učenik, dobro poznavao socijalne norme, ne iznenađuje što nije bio upadljiv za nastavnike.

Ostaje kao pitanje kako se u okviru porodice baš ništa nije primetilo. Nije redak slučaj da roditelji minimizuju, negiraju ili pravdaju često neadekvatna, neprimerena ponašanja svoje dece. Istina je da ponašanja uvek imaju svoj uzrok, ali to ne menja činjenicu da su nekada neadekvatna, neprimerena i da je važno nazvati ih pravim imenom i sankcionisati. Naravno da u životu nije sve “crno ili belo”, ali to ne znači da ne postoji razlika između dobra i zla, onoga što je u redu i što nije i važno je da se jasno odredimo prema tome. Čini mi se da se danas često susrećemo sa bezrezervnim pravdanjem dece, da roditelji svaku primedbu ili sugestiju na ponašanje njihove dece dožive isključivo kao napad. S druge strane, nekada je slučaj da su roditelji emocionalno otuđeni od svoje dece, da ih zapravo ne poznaju, da su jedni drugima stranci, iako naizgled porodica funkcioniše bez većih turbulencija.

Može li takav poremećaj ponašanja da ostane neprimećen?

Ukoliko je dete po prirodi mirno i povučeno, neke psihopatološke manifestacije mogu biti neprimećene. Ipak, malo je verovatno da u okviru porodice baš ništa nije iskakalo, ali kao što sam navela, ovaj deo ne bih prepustila nagađanju, verujem da će ekspertiza ponuditi odgovore.

Šta su upozoravajući signali?

Promene u odnosu na uobičajeno ponašanje mogle bi biti signal da se sa detetom nešto dešava. Treba naglasiti da je adolescencija razvojno buran period života, koja izaziva krize, kolebanja, različite ispade, eksperimentisanja, identifikaciju sa ponekad problematičnim grupama, što neretko zbunjuje, plaši, zabrinjava roditelje. Procena da li je adolescencija normalna, problematična ili kao u ovom slučaju patološka, zavisi od brojnih faktora, ali svakako je važno poznavati interesovanja svoje dece, prijatelja, afinitete, koga biraju za svoje idole, šta ih fascinira i privlači. Vodite računa o tome kome se dive vaša deca, jer će težiti da se identifikuju sa njihovim idolima.

Šta uraditi da se ovakav zločin ne ponovi? Može li se uopšte prevenirati i kako?

Veliko je pitanje da li se tragični događaji poput ovoga mogu uspešno prevenirati. Ono što svakako možemo je da kontinuirano činimo sve što je u našoj moći da se ne ponovi. Važno je da naučimo da razgovaramo, čujemo jedni druge i onda kada se ne slažemo, da ne okrećemo glavu pred problemima, škakljivim temama, “problematičnim đacima, roditeljima, nastavnicima”, čemu smo, čini mi se skloni. Mislim da je važno da postoji solidarnost i poverenje u kolektivu jer to ohrabruje pojedinca da se zauzme i za sebe i za drugog. Sa druge strane bi trebalo pojačati preventivan rad sa decom od predškolskih ustanova pa sve do kraja srednje škole: predavanja, radionice, dovođenje njihovih sportskih, muzičkih i filmskih heroja na tribine gde i te kako mogu da promovišu društvo bez nasilja.

Sve što se desilo je velika trauma za đake OŠ Vladislav Ribnikar i njihove roditelje. Šta dalje, kako im pomoći da se nose sa traumom?

Mislim da je važno da budemo solidarni i prisutni na ljudskom i profesionalnom nivou. Verujem da se već organizuju timovi psihologa koji će biti dostupni roditeljima, đacima, kao i nastavnom osoblju ne samo ove već i drugih škola u Srbiji. Teško je naći adekvatnu reč za tragediju ovih razmera, ali to ne bi smela da bude prepreka da se o njoj razgovara. Postoji jedna lepa latinska izreka, “Ne čekaj da ti prijatelj kaže molim”. U to ime, ne treba čekati da neko zatraži, već ponuditi pomoć, razgovor, podršku. Nemoguće je nažalost, isceliti pa ni ublažiti traumatično životmo iskustvo, ali je moguće pomoći nekome ko je doživeo da uspostavi taj naglo i grubo prekinut životni kontinuitet, da to zastrašujuće životno iskustvo integriše u životni tok i nastavi dalje sa što manje posledica. Proces o kome govorim je često višegodišnji.

Ova vest je uplašila sve roditelje u Srbiji. Kako bi o ovom zločinu trebalo da razgovaraju sa svojom decom?

U zavisnosti od uzrasta i stepenu izloženosti informacijama iz medija, važno je svedeno, istinito, sa što manje detalja govoriti o tragičnom događaju. Gotovo je nemoguće zaštiti školsku decu od često neumesnih, neprimerenih komentara različitih medija, društvenih mreža ili vršnjačkih grupa. Ne postoje čarobne reči. Važno je čuti decu, njihove strahove, osećanja , biti sa njima. Nažalost postoje tragični životni događaji od kojih ne možemo sačuvati ni zaštiti decu. Ono što preostaje je prihvatanje i sopstvene i njihove tuge, ljutnje, bola, neverice, krivice. Postavljaće pitanja, zbog čega se ovo desilo baš nama, da li smo mogli da sprečimo, da li smo i mi krivi… biće ljuti, nemoćni, osvetoljubivi. O svemu tome je važno razgovarati sa njima.

Posle prvobitnog naleta intenzivnih emocija, važno je razgovarati o onom štetnom i lošem što je deo svakog od nas i naše okoline. Takođe, važno je da se zapitamo kada smo iz straha, ili potrebe da ne remetimo odnos sa nekim, sačuvamo mir, prećutali nešto što nije u redu. To jeste naša stvar i imamo odgovornost da reagujemo čak i kada se nešto naizgled ne tiče nas samih, jer mnoge loše stvari nastaju upravo kao rezultat različitih previda i sklanjanja pogleda od signala koji ukazuju na problem. Iako je slučaj dečaka, masovnog ubice po mnogo čemu neuobičajen, počinioci takvih dela često su zapravo bili duže vreme upadljivi za okolinu, što bi trebalo da nas obaveže da reagujemo.

Neka od najčešćih pitanja koja su se čula su odakle dečaku oružje i municija i zašto je otac držao oružje u kući.

Ne razumem i ne nalazim ni jedan smislen razlog i opravdanje za držanje oružja u kući, posebno tamo gde borave i deca. Nažalost, kao da nismo ništa naučili iz nemalog broja tragičnih slučajeva “igranja” ili neveštog baratanja vatrenim oružjem od strane dece.

Kako o ubistvima i maloletniku koji ih je počinio, treba da izveštavaju mediji? Šta nikako ne bi trebalo raditi i zbog čega?

Kao i kada je reč o samoubistvima i drugim tragičnim životnim događajima, svaka reč bi trebalo da bude odmerena, pre svega iz poštovanja prema žrtvama, ožalošćenima, ali i odgovornosti prema onima koji čitaju i slušaju. Nikako nisu preporučljivi senzacionalistički naslovi koji hrane perverznu radoznalost i želju da se zaviri u mučnu intimu onih koji su nekoga izgubili. Na svaki način izbegavati i sankcionisati iznošenje ličnih detalja bilo žrtve ili počinioca i što je najvažnije, ni na koji način ne romantizovati ili popularisati počinioca, kako ne bi poslužio kao inspiracija drugima. U narcističkoj kulturi u kojoj živimo, precenjuju se osobine kao što je lep, pametam, uspešan, talentovan, iz ugledne porodice, bogat, na uštrb plemenitosti, ljudskosti, solidarnosti, požrtvovanosti.