"Majka je s vajber grupe saznala da joj dete nije živo, a ja sam stajao pored nje u tom trenutku: Nikad ništa tužnije i strašnije nisam doživeo"

PIŠU: Ana Marković i Bojana MilovanovićKao što nalaže praksa novinarske profesije, naše kolege pokušale su da razgovaraju s ljudima koji su se našli na licu mesta, među njima je bilo najviše roditelja, ali njima nije bilo do priče.

“Molili su policiju i svakoga ko bi se pojavio ispred ulaznih vrata škole da im kažu gde su im deca. Policija ih je pozivala i kako je koje dete izlazilo iz zgrade, tako su ih spajali s roditeljima, koji su pristizali u sve većem broju, a niko od njih nije imao nikakve informacije. U medijima, na društvenim mrežama, a najviše putem vajber grupa, roditelji su dobijali delimične vesti, a to je nešto najgore za porodicu, da ne mogu da stupe u kontakt sa svojim detetom. Kroz glavu je njima, a i nama, koji smo tu poslovno, prolazio najgori scenario, a onda opet pokušate da se umirite, pa kažete sebi: ‘Dobro, dete se ne javlja, možda je samo ispustilo telefon ili ga ne čuje u ovom haosu’”, priča Žana.“Ima još dece unutra”, povikala je jedna od nastavnica.

“Ljudi koji rade u školi odlično su se snašli, iako oni nisu obučeni za ovakve sitiacije. U jednom trenutku učiteljice, nastavnici, izlazili su s grupama dece i vodili ih što dalje od škole. Momci koji rade u obližnjim kafićima i prodavnicama, rekli su nam kako su nastavnice izvodile decu napolje, u park, neki su govorili da je u pitanju igra, vežba, samo da ih evakuišu što pre i što bezbolnije. Onda nam je jedan momak iz komšiluka ispričao, kako je nastavnica, bleda kao kreč, s grupom đaka izašla, pa se osvrnula i viknula: ‘Unutra još ima dece’, okrenula se i pojurila nazad da i njih izvede. Momci koji rade u okolnim lokalima bili su u šoku, jer znaju svu tu decu, pa ni oni nisu mogli da se smire”, priča Žana.

Roditelji nisu imali nikakve zvanične informacije, samo su gledali u telefone čekajući da zazvone i da s druge strane čuju glasić svog deteta.“Stres, panika i strah osećao se u vazduhu, a svaki minut trajao je večno. Trajalo je predugo. Pored nas je stajala jedna majka, koja je više za sebe izgovorila: ‘Ne javlja mi se dete’. Ona nije znala u trenutku da li da čeka ispred ili da ide u bolnicu da je tamo traži. Neko vreme niko nije izlazio da pita roditelje za podatke o deci, da im pomogne i informiše ih. Roditelji su dotrčavali sa svih strana. Agonija onih koji čekaju da saznaju šta im je s detetom bila je jeziva. Bespomoćnost ih je izjedala. Jedan otac vikao je: ’Molim vas, recite mi, šta mi je s detetom?!’. Kasnije su iz policije sporadično pitali ljude u koji razred im idu deca, kako se zovu i slično. Roditelji su se zaustavljali ispred ulaza i čekali. Ona majka je onda ušla u kafić pored škole, za njom je ušao i kolega Svilar. Shvatio je u jednom trenutku da je pročitala na vajber grupi da joj je dete ubijeno. Ovo je nešto najgore što sam doživela i čini mi se da i dalje nismo svesni razmera ovog užasa”, naglašava Žana.

Imala sam utisak da vreme stoji, da su svi ti ljudi oko mene prepušteni sami sebi, kaže ona.“Tog jutra poslali su dete u školu, koja treba da je neka vrsta ‘sigurne kuće’, a dan se pretvorio u pakao u kojem su samo satima stajali i čekali svoju decu, ne znajući da li će ih i dočekati”.Od kada radim ovaj posao ovo je bio možda i najteži zadatak koji sam imao, pričao naš kolega, novinar Đuro Svilar.“U kafić u kojem sam punio mobilni telefon ušla je majka, koja je čekala vesti i onda je u jednom momentu na Vajber grupi dobila informaciju da je dete umrlo. Ja sam se zatekao pored nje. Punim telefon i zakovan sam za zid, gledam nju koja se trese i pada. Tu sam se raspao i rasplakao, nisam mogao da dođem sebi barem pola sata. I ja sam roditelj, a svakom je ovo moglo da se desi. U tom trenutku vajber je, nažalost, bio jedini izvor informacija koje su roditelji dobijali o svojoj deci, a neki su tim putem dobili i najcrnje vesti. Šta drugo reći, posle svega čemu smo svedočili, osim da ostaje večna muka i neverica da je ovako nešto uopšte moguće”.

Roditelji satima nisu dobijali nikakve informacije o svojoj deci, a Ministarstvo unutrašnjih poslova oglasilo se tek oko podne, puna četiri sata nakon napada.Naime, MUP je pozvao roditelje da se jave u Policijsku stanicu Vračar.“Roditelji koji nisu još uvek stupili u kontakt sa svojom decom neka se jave u prostorije Policijske stanice Vračar, u Ulici Radoslava Grujića 14 (bivša Božidara Adžije)”, stajalo je u saopštenju iz MUP-a.

“U svemu ovome najveća tragedija je što su roditelji masovno s vajber grupa i iz medija saznali da su im deca teško povređena ili poginula. Saopštenje MUP-a pojavilo se tek oko podne, kad su već objavljene sve informacije o povređenima, o situaciji, o stradalima. Od roditelja, koji su bili van sebe od muke i bola, očekivali su da dolaze u Božidara Adžije da bi se raspitali o deci, čak ni broj telefona nisu ostavili za informacije, potpuno neshvatljivo ponašanje. Trebalo bi da ljudi u MUP-u budu oni koji su najbolje organizovani u ovakvim vanrednim i po život opasnim situacijama”, zaključuje Bulajić.Podsetimo, u pucnjavi koja se juče oko osam sati ujutru dogodila u osnovnoj školi na Vračaru, ubijeno je devet osoba. Među žrtvama su deca, kao i čuvar škole, dok su šestoro dece i jedan nastavnik ranjeni i zbrinuti u Urgentnom centru i Dečjoj bolnici u Tiršovoj. Zbog pucnjave je uhapšen Kosta K. (13), učenik sedmog razreda osnovne škole.BONUS VIDEO: Dan posle tragedije na Vračaru: Kakvo je jutro osvanulo ispred škole "Vladislav Ribnikar"?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=danposletragedijeuovladislavribnikar-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5958306"]