Psihološkinja Brankica Stanojević 30 godina radi s decom - sad ima potresan odgovor na pitanje kako je došlo do masakra na Vračaru

Stravično ubistvo u školi Vladislav Ribnikar u Beogradu potreslo je celu Srbiju. Početni šok i nevericu da se tako nešto odigralo kod nas polako smenjuje pitanje – kako je moguće da je do toga došlo. Odgovore smo potražili od Brankice Stanojević, diplomirane psihološkinje sa preko 30 godina iskustva u radu sa decom i roditeljima.Za početak, ona za Novu govori kako je moguće da se ovo desilo.„Postoje neki opšti društveni faktori s jedne strane i s druge lični, a kad dođe do negativnog preseka te dve stvari, onda se nažalost desi ovakva tragedija.“U nedostatku više informacija o pozadini ovog strašnog događaja, naša sagovornica kaže da je samo moguće pretpostaviti šta je uzrok.„Može se pretpostaviti da je to dete bilo u nekom velikom ličnom problemu i da je pokušalo da taj problem reši na način koji je njemu bio dostupan i da je moguće da nije imao neki drugi model za rešavanje krizne situacije u kojoj je bio".Sve to se tiče i porodice i društva, koji neretko ostanu nemi na eventualne prve znake da dete ima problem.„Postoje individualni faktori, recimo, emocionalna preosetljivost i nestabilnost, osećaj frustriranosti, ali mi ne znamo sigurno da li je dete slalo neke znake i signale da nešto nije u redu, pa da oni nisu prepoznati na adekvatan način. Ali postoje i te situacije kada se dete sasvim povlači, a to povlačenje je zapravo često signal da nešto nije u redu. Ne znamo da li je ono ukazivalo ili reklo da ima neki problem, a da su odrasli prokomentarisali da to nije ništa strašno i da će proći.“Kako kaže Stanojević, stvari treba gledati iz ugla deteta.„Svi mi odrasli moramo da se stavimo u poziciju deteta, da ne gledamo stvari kroz našu vizuru, već iz ugla deteta. Nešto što je nama trivijalno i deluje kao sitnica za dete može da predstavlja veliki stres i izvor frustriranosti. Zato detetu nikad ne treba reći - ma pusti, nije to ništa, već treba prihvatiti da to što nama deluje nebitno možda jeste veliki problem za dete. Ne treba nikog unapred optuživati, ali moguće je da je dete reklo nekom da ima neki problem, a da mu je rečeno - nije to ništa strašno, i onda je ono posegnulo za onim što je imalo kao model za rešenje frustracije. Moguće je da je dete pokazivalo i indirektne znake da nešto nije u redu, recimo, znake indirektnog agresivnog ponašanja, povlačenja. Uglavnom, nagle promene u ponašanju jesu takođe apel za pomoć, na primer, ako je bilo druželjubivo, a postane svađalački nastrojeno, ako počne da izbegava drugove, da se povlači iz komunikacije sa roditeljima, ako postaje nervozno, ako se jave promene u apetitu, ako je nenaspavano. Mi ne znamo da li se to dešavalo, ali moguće je i da su se neke stvari skupljale“, kaže Brankica Stanojević i dodaje da posebno zabrinjava što je dete znalo da koristi pištolj.Takođe, nije poznato da li su se kod deteta taložile neke stvari iz okruženja, pa je onda nešto bilo okidač, ali činjenica je da su deca danas izložena modelima ponašanja koja potenciraju nasilje.„Vi gledate milion serija, i domaćih i stranih, gde je uzimanje pištolja način da se reši problem, gde je nasilje sredstvo da se reši situacija. To nas vraća na širi kontekst da je nasilje visoko vrednovano. Mi ga negiramo rečima, ali u realnosti je drugačije.“To je alarm da se jedno društvo dobro preispita o tome šta mi nudimo deci.„Mi odrasli kreiramo okruženje za decu i ne možemo onda da se čudimo što su nam deca agresivna. Mi smo im kreirali sistem vrednosti i obrasce ponašanja koji prolaze. Od pojedinaca do institucija, mi kreiramo društvenu klimu, a decu samo ubacujemo u nju i ona odatle pokupe obrasce ponašanja, a posledica, nažalost, može da bude ovako nešto.“Tu je i problem sistemske podrške u našoj zemlji jer, kako se čini, psihologa i psihijatara koji se usko bave adolescentima nema dovoljno za sve kojima je pomoć potrebna.„Ni blizu nije dovoljna ta mreža podrške. Mi koji se bavimo tim poslom znamo koliko smo pretrpani. Taj period osnovne škole i adolescencije jeste pokriven zakonski, ali malo je ljudi koji su direktno zaposleni, stručnjaci u školama su pretrpani poslom i neretko rade administrativne poslove. Moralo bi da bude mnogo više dostupnih stručnjaka. Podaci kažu da, ako bi se sada pojavili svi oni kojima je potrebna psihološka pomoć, poslednji bi došao na red za tri godine. Generalno je ljudima sve više potrebno podrške, a postoje sredine gde nema nijednog dečjeg psihijatra ili psihologa specijalizovanog za rad s decom. A ovakve situacije pokazuju, nažalost, koliko je to potrebno. I kad se zagrebe ispod površine, vidi se da se pitanja samo javljaju“, zaključuje naša sagovornica.***Bonus video: NAJCRNJI DAN U SRBIJI Dečak koji je ubio vršnjake i osoblje škole na Vračaru bio žrtva nasilja, najmanje 9 mrtvih, devojčice se bore za život

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=deakkojijeubiovrnjakeiosobljekolenavraarubiortvanasilja-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5954121"]