Miloš i Biljana usvojili su devojčicu romskog porekla: "Ona je promenila naš život. Rekli smo joj da je mama nije nosila u stomaku, već u srcu"

“Mi smo razmatrali sve opcije roditeljstva jer je naša želja za detetom bila jaka. Međutim, Biljani su se rezultati drastično pokvarili, krenula je na dijalizu i samim tim smo odlučili da krenemo sa procedurom usvajanja deteta. Nismo imali nijedan razlog protiv toga. Zapravo smo se dosta pre početka dijalize dogovorili da pokušamo i jedno i drugo, pa šta bude - biće. I desilo se. Desila se ona, naša ćerka”, kaže nam Miloš.

Biljana dodaje da su u samu proceduru usvajanja krenuli pre nego što je ona počela sa dijalizom.

“Moji rezultati su se pogoršavali i rečeno mi je da bi bilo prilično rizično ukoliko zatrudnim. Tako da je vreme učinilo svoje. Ipak, pre dijalize krenuli smo na obuku za usvajanje i sećam se da sam osećala veliki strah jer sam razmišljala: Šta ako započnem sa dijalizom pre toga i oni to uzmu kao razlog za odbijanje, da ne budemo na toj listi?”, priča Biljana.

Konfuzna papirologija

Prema njihovim rečima, čitav proces protekao je relativno brzo i u dobrom pravcu. Najteže je, možda, bilo prikupiti neophodnu papirologiju.

“Neke sporedne stvari u samoj proceduri mogle bi da budu bolje organizovane, recimo prikupljanje dokumentacije. To oko papirologije je išlo konfuzno. Sećam se, slali su nas često na neke strane gde ne treba da idemo, skakali smo sa šaltera na šalter, usmeravali u druge ustanove… Tako da, to onako dosta dugo traje, oduzima vreme, malo i nervira, ali dobro, nekako je i to prošlo, prikupili smo sve što je bilo potrebno. To je sve ukupno trajalo sigurno nekoliko meseci, što je, po mom mišljenju, potpuno apsurdno za taj primarni deo papirologije”, iskren je Miloš.

Biljana kaže da bi sistem trebalo da funkcioniše drugačije, da deca ne bi čekala toliko dugo na usvojitelje.

“Besmisleno je da se na takvim stvarima gubi vreme, mnogo je dece koja čekaju na roditelje”, pa posebno naglašava značaj Centra za socijalni rad i zaposlene koji su zaista dobro radili svoj posao.

“Ljudi iz centra su nam na svakom koraku pomagali i gledali da to sve prođe što pre i što bolje. Kada smo napokon završili s tom papirologijom, priložili smo i jedno pismo gde smo objasnili zašto želimo da usvojimo dete i nakon toga smo, čini mi se, i vrlo brzo pozvani na prvi razgovor i obuku. Tada je bila korona, pa smo umesto zajedničke obuke sa drugim parovima, imali obuku sa psihologom, pedagogom i socijalnim radnikom. Samo mi i oni. I to nam je mnogo bilo korisno”.

Od početka su, kažu oboje, bili iskreni i otvoreni i sa zaposlenima u Centru i sa porodicom i prijateljima.

“Ti ljudi iz Centra za socijalni rad su stvarno bili super i prijatni za razgovor. Meni je bilo baš prijatno u celoj toj proceduri. Nisam osećao nikakav teret“, seća se Miloš

Niko od porodice i prijatelja Miloša i Biljanu nije upitao - da li ste sigurni da želite da usvojite dete. Svi su bili srećni i samo su čekali da im saopšte lepe vesti. I ta podrška im je mnogo značila.

„U međuvremenu, u istom periodu moj rođeni brat je dobio sina i sve je to nekako išlo jedno uz drugo i ispalo je tako da je datum kada smo usvojili ćerkicu, kada smo zvanično potpisali i dobili potvrdu da smo zakonski njeni roditelji, bio i datum rođenja njenog brata. Baš tog dana. Koincidencija”, kroz smeh kaže Miloš.

“Kakvo dete želite?”

Iako zvuči čudno, u postupku usvajanja deteta, radnici iz Centra su u obavezi  da pitaju potencijalne roditelje kakve uslove imaju vezano za pol, uzrast, poreklo deteta, itd...

Biljana i Miloš imali su samo jedan uslov - da dete bude zdravo. I ništa drugo.

“Mi smo rekli da možda, zbog Biljaninog stanja, nismo spremni da uđemo u bilo kakvu priču sa detetom sa posebnim potrebama. Osim toga, nismo imali nikakav zahtev niti želje. Zapravo, izrazili smo želju da bismo voleli da to bude što mlađe dete, da bude do neke treće godine starosti. Meni je recimo tužna informacija koju smo dobili iz Centra, a to je da uglavnom parovi kažu da žele malo, belo, muško i zdravo dete”, kaže Biljana.

Nakon završene obuke, upisani su u registar usvojitelja.

“To je bilo negde u septembru, a sledeće godine smo u maju dobili poziv za našu ćerku. A pre toga je usledio i prvi poziv za jednog starijeg dečaka. I to smo ipak odbili u tom trenutku, jer smo shvatili da nismo spremni za dete školskog uzrasta. Hteli smo da damo malo prostora i vremena i eto, u maju dobijamo poziv za našu ćerku sa nekim osnovnim informacijama o njoj. Imala je tada sedamnaest meseci. I nikada neću zaboraviti kada su nam onako bojažljivo rekli da je ona romskog porekla. Nama to nije bilo važno. Čula sam sa Milošem i javili smo da smo zainteresovani i posle nekoliko dana imali smo prvi sastanak sa radnicima u Centru. Tada su nam pokazali fotografiju naše ćerke i kada smo je videli, samo smo rekli: Ljudi, nemojte ovo da nam radite, ako se niste odlučili za nas. Istopili smo se od emocija, srce nam je oboma lupalo. Oni su rekli da smo ostavili pozitivan utisak na njih i da treba da se upoznamo sa devojčicom. Naglasili su da oni ne biraju dete za roditelja, nego obrnuto. Izaberu najbolji par koji odgovara detetu. Po tom principu funkcioniše usvajanje”, objašnjava Miloš.

S plišanim medom na upoznavanje

Biljana i Miloš radovali su se prvom susretu sa devojčicom koja je bila u jednoj hraniteljskoj porodici.

Uz konsultacije i savete sa radnicima Centra, bili su smiren i staloženi, a poneli su i poklončić za njihovu devojčicu.

“Ta porodica kod kojih je ona bila je zaista divna i jako smo srećni što je imala takvu sreću da bude kod njih. Poneli smo tog medu, išli smo lagano i nekako je sve teklo u pravom smeru. I ja sam joj prišla i dala sam joj tog medu, a ona ga je uzela i zagrila ga, a i dan danas sa njim spava. To nikada neću zaboraviti”, kaže nam Bilja s knedlom u grlu.

Miloš dodaje da ju je Bilja prva uzela u naručje, a onda im se pridružio i on.

“Svi smo se zagrlili i proradile su emocije i ono osećanje da smo sada prava porodica”.

Kada je devojčica malo porasla, počela je da postavlja pitanja svojim roditeljima. A bili su i “oni komentari” od nepoznatih ljudi.

“Pošto je ona fizički različita od nas kada je uočila te razlike , normalno da je postavljala pitanja. Danas, kada ima četiri godine, uvodimo priču o njenom poreklu na način primeren uzrastu, a od samog početka smo koristili jednostavnija objašnjenja – da je mama nije nosila u stomaku, već u srcu. To su razgovori koji se dese u momentu, sekundi, sa improvizacijom, ali nikada je nismo lagali, niti pokušavali da sakrijemo činjenice koje su takve. Što se tiče komentara okoline, nikada ih nismo imali, osim od nekih nepoznatih ljudi, recimo stranci u autobusu ili na ulici nas gledaju čudno. Međutim, nije nas to pogađalo, niti smo se obazirali na to”, dodaje Miloš.

Njihova ćerkica se uklopila u svoj novi dom kao da joj je određen od rođenja, kažu ponosni roditelji.

“Ona je jedna umiljata devojčica koja je naše životinje u kući oborila s nogu. Kao da su je čekali ceo život. Šta reći… Zaista smo presrećni što smo postali baš njeni roditelji”.

Poručuju da bi svojom pričom voleli da podstaknu ljude da razmisle o usvajanju. Ono nije nužno povezno sa tim da li neko ima ili nema biološku decu, ima i porodica koje se odlučuju na usvajanje i pored toga što već imaju biološku decu ili ih planiraju.

Za njih, porodica nije određena isključivo biološkim vezama, već ljubavlju, brigom i željom da se dete prihvati i podrži.

Tužno je što mnoga deca odrastaju bez porodice, dok istovremeno postoje ljudi otvorenog srca, koji žele da pruže ljubav i dom, ali ih često sputavaju strahovi, složene procedure ili pritisak okoline.

“Mnogo je dece koje čekaju porodicu i dom. Važno je da se što pre reši njihova situacija i da odrastaju srećni i voljeni“, kažu oni.