Doktorka Dokmanović je usred procesa usvajanja devojčice saznala da je trudna: "Moja deca su jedno drugom ogromna podrška, srećni smo svi zajedno"

Doktorka Nevenka Dokmanović je među najvećim stručnjacima u Srbiji kada je u pitanju nega kože. Međutim, kada je odlučila da usvoji dete, nije znala ništa o tome. I tu nema sramote. Zbog toga je sa čitaocima Nova.rs  podelila svoju priču o usvajanju, znajući da je to za mnoge parove tabu tema, a sve u cilju da podstakne druge da idu istim putem kao i ona.

“Usvajanje više nije tolika stigma i ne treba da bude tabu tema. Mnogi parovi pomisle: Kako ćemo mi to, prevelika dokumentacija, čekanje, izazovi… Meni je, recimo, čitav taj proces prošao potpuno normalno”, kaže dr Nevenka odmah na početku razgovora.

Dr Nevenka, kako nam priča, dugo nije mogla da zatrudni. Kada je počela da razmišlja o procesu usvajanju, shvatila je da ako želi da usvoji dete i to mlađe od godinu dana, to mora odmah učiniti jer vreme prolazi, a postoji zakonska razlika od 40 godina između usvojitelja i deteta.

“Želela sam da imam bebu i da kao i svaka majka prođem kroz proces izbijanja zubića, nošenja pelena, uvođenja kašica... Tako da smo suprug i ja 2009. godine ušli u tu priču i to je sve išlo jako lagano. Otišli smo u Centar za socijalni rad i predali sve papire koje smo prethodno sakupili. Kada smo obavili taj deo procesa, pristupili smo psihološkom ispitivanju, čime smo završili sve ono što je bilo potrebno za utvrđivanje naše podobnosti kao usvojitelja”, priča ona.

Suprug i ona stavljeni su na jedinstvenu listu usvojitelja i ostalo im je samo da čekaju poziv. I poziv se dogodio za svega nekoliko meseci.

“U martu smo krenuli u celu proceduru, a naš prvi poziv bio je već u junu. Pretpostavljam da smo bili odgovarajući jer smo bili mlađi - imala sam tada 36 godina, a suprug 40. Krajem juna otišli smo u tu hraniteljsku porodicu kod koje je bilo dete predviđeno za usvajanje i već 14. avgusta, ona, ta prelepa devojčica stigla je kod nas. Imala je tek osam meseci”.

S kakvim oduševljenjem ju je gledala, to je teško opisati, kaže ona.

“Već su joj krenuli zubići, tako da sam se susrela sa svim onim što sam i htela. Bila je preslatka bebica, za poželeti. Međutim, bila je vrlo zatvoreno dete i jako je bila vezana za ženu iz hraniteljske porodice, što je nekako i normalno. Iz Centra su me upozorili da se ne razočaram ako ne bude želela da dođe kod mene. Kupila sam neku igračkicu i kad sam došla u tu kuću, ona mi je prišla i sela kod mene u krilo. I dan danas imam fotografiju našeg prvog susreta sa tom igračkicom koju imamo i danas posle toliko godina. Tako se rodila ta ljubav između nas na prvi pogled i jedva sam čekala da dođem po nju i da je vodim kući”.

A u međuvremenu…

A u međuvremenu, Nevenka je, i sama iznenađena, ostala u drugom stanju.

“Vrlo brzo po upoznavanju sa mojim usvojenim detetom, saznala sam da sam u drugom stanju. Kada je devojčica došla kod mene, bila sam trudna dva meseca. Potom je usledio period prilagođavanja nekih mesec dana, pa su nas iz Centra obilazili i posmatrali kako se dete prilagodilo. Pošto imam veoma veliku porodicu, mi smo je svuda vodili sa nama - kod mojih roditelja, tetke, ujka, strine, strica, pa dečije žurke, rođendani… Tako da je ona vrlo brzo postala jedno super socijalno dete, čime je iznenadila radnike Centra”.

Trudnoća je odmicala, ona se radovala drugoj bebi, ali se istovremeno pojavio i strah.

“Morala sam malo da krijem da sam trudna jer sam se plašila da će mi uzeti dete, kad ću već dobiti svoju. Međutim, kada je potpisano definitivno usvojenje, čime smo mi postali zauvek njeni roditelji, osetila sam se lakše”.

Iza sedam gora i sedam mora

Nevenka kaže da je rado prihvatila sve savete od zaposlenih u Centru, pa je tako detetu, kako je raslo, pričala priče o njemu.

“Pričala sam joj priču kako sam je našla iza sedam gora i sedam mora i kako sam je ceo život tražila, što je i istina. Tako da ona zna sve o tome. Interesantno je što je moje drugo dete koje sam rodila, u nekom momentu bilo baš tužno, rekavši: ‘Što ja nisam usvojen? Što si mene morala da rodiš?’ Shvatilo je da je biti usvojen nešto specijalno, što i jeste”.

Bilo je, priznaje, i oprečnih komentara o tome što je usvojila dete.

“Za mene je sve ovo jedna normalna priča. Bilo je komentara u smislu: ‘Jao, pa ne znaš šta je genetika’. Mislim da se genetika ne zna nikada. Nama je lepo, srećni smo svi zajedno. Muslim da sam imala baš sreće s njom”.

Priželjkivala je još dece jer i sama ima veliku porodicu, pa je Nevenka dugo godina bila na listi usvojitelja u Srbiji.

“Htela sam puno dece i dugo sam bila na listi usvojitelja, dok me pre nekih sedam-osam godina nisu pozvali iz Ministarstva i zamolili me da se isključim sa liste, prosto jer ima drugih parova koji nemaju ni jedno dete, a žele da usvoje. To je nešto što svaki par koji ima bilo kakve probleme, treba da uradi. Najveća jedna sreća je imati dete. Istina je da ima i onih parova kojima proces usvajanja malo duže traje, ali je više onih kod kojih čitava procedura prođe lagano. A ako nešto želite u životu, konkretno dete, ništa vam neće biti teško i za va sonda ne postoje nikakve prepreke. Ja sam nekako stekla utisak da mi se sva vrata otvaraju, jesu to bili papiri, jeste to bilo vreme, dolasci u Centar za socijalni rad, ali to je apsolutno ništa spram toga da vi ste dobili dete”, navodi ona.

Bitno je da se za dete nađe prava porodica

Najbitnije u procesu usvojenja jeste da se za dete nađe prava porodica, kaže nam dr Nevenka.

“U Centru vas pitaju da li biste više voleli muško ili žensko dete, ali nekako sam shvatila da niste bitni vi, usvojitelji, nego dete. Bitno je da se za dete nađe prava porodica, gde će se ono najsigurnije osećati. Zaposleni u Centru za socijalni rad bili su prema nama kao i prema ostalima potpuno iskreni, kažu nam ko je rodio to dete, ako znaju nešto o poreklu žene koja ga je rodila, školovanju, navikama, zdravlju, o situaciji… Vi bukvalno imate sve informacije o detetu”.

Kao brat i sestra - jer to i jesu

A kako se slažu sestra i brat? Pa kao da ih je rodila ista majka, kaže Nevenka.

“Ona ima 18 godina, a sin 17. Ima tu čarki, naravno, ali najviše ima ljubavi. Razumeju se, ona je njemu veliki oslonac, velika podrška za sve ljubavne probleme”.

Za kraj razgovora, kaže da se nada da će njena životna priča značiti nekome.

“Volela bih da se što više ljudi opusti i prepusti tom procesu. Sve će to ići onako kako i treba, samo od sebe. Zato sam i poželela da podleim svoje iskustvo o tome. Želim da moja priča znači nekome jer roditeljstvo se ne uči, ali svakako ima lepih stvari gde delite iskustvo. Nekom će to značiti”, poručuje ona.