2
Vest da je predsednik Rusije Vladimir Putin mobilisao građane da ratuju protiv Ukrajine vratila je građane Srbije više od 20 godina unazad. Samo jedan tekst, jedan naslov o mobilizaciji u Moskvi i širom Rusije bili su dovoljni da se malo stariji prisete kako je izgedala mobilizacija u Srbiji devedesetih godina. Vojna policija, pretnje hapšenjem i suze porodica pratili su vojnike na front, bez da ih je iko pitao žele li taj rat.
Mučne su scene u Rusiji poslednjih dana – žene plaču, mladići ulaze u prepune autobuse i idu na front sa koga se možda nikada neće vratiti. Ovakve i slične scene viđene su na tlu krvavo raspadnute Jugoslavije, kada su policija, vojska i paravojne formacije mobilisale građane koji nisu želeli da ratuju. To je trajalo godinama, sve dok rat nije prestao.
Sirene za uzbunu su kod nas utihnule, ali Putinova mobilizacija vratila je jedan deo građana u mučne devedesete godine, kada se mobilisalo na svakog koraku.
Naš sagovornik, koji je insistirao na anonimnosti, opisuje šta mu se sve desilo tokom bombardovanja 1999. godine.
„Te godine mobilizacija me zatekla u rodnom gradu. Kako sam već iza sebe imao iskustvo rata u Vukovaru 1991/92, gde sam otišao kao vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka, a odakle ne nosim nimalo lepa sećanja, odlučio sam da po svaku cenu izbegnem odlazak na još jedan front“, počinje priču sagovornik Nova.rs.
Tih je dana u gradu na jugu Srbije, odakle je i on, mnogo njegovih prijatelja završilo u takozvanoj rezervi.
„Po mojoj proceni, svaka treća osoba koju sam znao ili mi je bila bliska otišla je na položaje u sela u Preševskoj dolini ili čak na Kosovu. Generalno, grad u kome sam rođen u svega par nedelja potpuno je opustošen, jer su mnogi, mlađi i stariji, završili na ratištu. Gotovo svaki dan slušao sam vesti kako je ovaj ili onaj položaj, gde su se nalazili i moji prijatelji, bombardovan. Možda zvuči kukavički, ali moja čvrsta odluka bila je da se ovog puta ne odazovem. Dosta je za otadžbinu onih šest meseci u Vukovaru, to ionako nije bio moj rat. Niti sam ga želeo, niti sam ga podržavao, da ne pričam o tome da sam celu tu ratnu psihozu doživljavao kao nastavak patologije Slobodana Miloševića i sukoba u koji nas je uveo svojim bolesnim odlukama“, opisuje atmosferu tih dana naš sagovornik.
Ipak, nije mogao ni da pretpostavi šta ga sve čeka u narednim danima.
„Kako imam rodbinu u Nišu, sklonio sam se na nedelju dana tamo. Međutim, već drugi-treći dan kako sam se „evakuisao“, krenuli su pozivi od kuće. Isprva stidljivo, a onda sve direktnije. Najrođeniji su me upozoravali da izbegavanje vojnog poziva ili dezerterstvo može imati ozbiljne posledice po mene. Na opasku da je važnije da mi glava ostane na ramenima od potencijalnog suđenja, ako do njega ikad dođe, na kraju sam dobio šokantnu rečenicu koja mi i dalje odzvanja u glavi: „Sine, idi skini to s dnevnog reda i posle si slobodan!“. Dakle, članovi moje uže porodice smatrali su manjim zlom to što ću možda poginuti na frontu od toga što sam dezerter! Nikad nisam uspeo da objasnim sebi taj kvrc u glavi svoje rodbine. Ratna psihoza, sveopšti strah ili nešto treće, tek, ljudima je osnovna percepcija oko mnogih stvari bila pomućena“.
Na kraju je, kako kaže, poklekao i otišao na front.
„Noć uoči mog dolaska u jedno selo blizu Preševa položaji moje buduće jedinice bili su bombardovani. Bili smo smešteni po albanskim kućama, a u naredna dva meseca pretrpeli smo nekoliko bombradovanja sela i njegove okoline, jer su na brdu iznad bile razmeštene lažne rakete. Sad je to iskustvo daleko iza mene, ali što se kaže – bilo, ne ponovilo se. Da niko nikad više ne doživi ono što
Ratna dešavanja zatekla su i Vladimira (59) iz Pančeva, koji je u trenutku bombardovanja 1999. godine bio u porodičnoj kući u ovom gradu, sa dvoje male dece.
Mališani od dve i devet godina nisu ni znali šta se dešava, ali je Vladimir, kako kaže, bio svega svestan. Plašio se mobilizacije jer mu je žena ostala sama sa dvoje male dece, a cela zemlja u strahu.
“U to vreme bio je veliki strah kod Pančevaca. Tu je bilo mnogo fabrika, znali smo da će gađati da nam unište moral i dodatno slome ekonomiju, zbog čega smo bili u velikom strahu. A, nije baš ni prijatno da gađaju Rafineriju. Tu je bilo puno otrova, strah je bio na svakom koraku”, priča on.
Nepunih 10 dana od početka bombarovanja, na prozor porodične kuće pokucala je vojna policija, koja je od njega tražila da se obuče i krene sa njima.
“Već je pala noć, mi smo bili u dnevnoj sobi još uvek, a onda smo čuli da nam neko kuca na prozor. Verujte mi, tog straha se i danas sećam. Otvorili smo vrata i ugledali vojnu policiju. Rekli su da se obučem što pre i krenem sa njima, te da ću ići do kasarne a posle dalje gde treba. Iako sam bio malo na ratištu u Hrvatskoj, uplašio sam se kao pet godina ranije”, priča naš sagovornik.
Kaže da je žena tada počela da plače, ali da izbora nije bilo. Ili u rat, ili hapšenje.
“Pokušao sam da ih zamolim, da kažem da imam dvoje maloletne dece, ali nije bilo spasa. Pokupio sam stvari, žena je ostala sa decom, a ja sam krenuo… Da vam kažem sa ove distance, ne znam više ni gde. Bio sam nekoliko nedelja po raznim terenima, da bi me nakon toga vratili kući. Posle toga me nisu mobilisali”, zaključuje naš sagovornik.
Bonus video: Tuča oko autobusa ispred regrutacionog centra u omskoj regiji
