Dok sam ljubaznom apotekaru (baš tako, momku koji radi u apoteci „Baofarm“ kod „Cvetka“) objašnjavao koji cink mi moja Mira rekla da kupim, neka moja ispisnica sa susednog šaltera nije izdržala da me ne posavetuje: „Komšija, ne treba to da kupujete, za koji dan ćemo dobiti pakete sa mineralima i vitaminima, koje nam je obezbedio naš Vučić“. Odgovor sam odćutao...

Dok mi je ljubazna radnica u pošti u Učiteljskoj ulici pakovala knjige („Koverat Ane Zonai“ i „Sa mnom više nema šale“) za slanje post ekspresom prijateljima koji su ih naručili, pa je po onom običaju „samo da pitam“ neka komšinica pitala da li Pošta Srbije još isplaćuje onih sto evra od lane, a pita za „čoveka koji nije bio u zemlji“, neka od mojih ispisnica u podužem redu iza mojih leđa prosikta: „Jes’, pobegli u inostranstvo, a sad im dobar Vučić kad treba da im da pare“. Nisam imao snage ni da pogledam u njenom pravcu…

Fama da je predsednik svega ovoga neka verzija srbijanskog Robina Huda i da „otima od bogatih i deli siromašnima“ jedan je od najdužih „spinova“ tokom njegove vladavine, koja polako zaokružuje devetu godinu, što kao PPV, što kao PV, što kao PR. Započet maltene dogovornim hapšenjem Miroslava Miškovića, održavan besomučnim napadima na Dragana Đilasa, sa povremenim blamažama tipa „ja ću da kažem što niko ne sme“ (Dragoslav Kosmajac), samo krajnje naivnima, poput mojih komšinica iz opisanih situacija, ovaj privid može da izgleda kao briga za najugroženije slojeve ovdašnjeg društva.

Ako je litar suncokretovog ulja u mnogim prodavnicama, pa čak i u supermarketima koji su poznati po nižim cenama, već dostigao 180 dinara, ako je, kako smo nedavno objavili na našem portalu, većina osnovnih životnih namirnica jeftinija (preračunato u evre) u Nemačkoj nego u Srbiji, ako je litar dizela najskuplji u regionu, ako su mnogi vlasnici stanova ovih dana neprijatno iznenađeni činjenicom da su im rate poreza na imovinu uvećane umesto da budu umanjene zbog amortizacije objekata, ako su vlasnicima ugostiteljskih objekata, čak i onima koji zbog pandemije ne rade, pristigle uvećane obaveze i doprinosi po svim osnovama, ako su od februara uvećani i računi za struju… zaista je poslednje što bi smelo da se kaže kako nam „Vučić nešto deli“ i tako nam „pomaže“…

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, sve su to naše pare! Možda ih ne otimaju onako drastično kao na početku „napredne reforme“, ali naš „Robin Hud“ sve više liči na „Superhika“, lika iz stripa „Alan Ford“, čija antologijska izjava glasi: “Kradem od siromašnih da bih dao bogatima.”

Pitala me radnica u pošti, sasvim iskreno, zašto su moje knjige tako jeftine, a ja sam joj rekao zato što su ovih dana i poštanske usluge poskupele, pa bi bilo bezobrazno da od primalaca tražimo da nam plate punu cenu po kojoj smo pripremili i štampali naša dela.

Družina oko „Broja Jedan“ u pomenutom stripu nastupa pod parolom: „Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo, mi smo stranka istine!“ Bulumenta oko ovdašnjeg Broja Jedan neće nikad priznati, ali je činjenica da oni svašta obećavaju i ništa ne ispunjavaju, osim onoga što mogu da urade za naše pare!