Piše Ivan Mrđen: Vapaj za otvaranje kafana

Nije slučajno što je „Cokanu“ baš danas, na Svetski dan šale, rođendan, jedan od poslednjih pre odlaska u penziju, mada ovaj ivanjički šeret više voli da istakne kako je prvi dan aprila decenijama obeležavan i kao rođendan nezaboravnog Miodraga Petrovića Čkalje. I ova vesela pričica pokazuje zašto kafane s pravom nose epitet „to sjajno treće mesto“, kako je svojevremeno naslovljen 151. broj uglednog časopisa „Kultura“, u celosti posvećen ovom društvenom fenomenu.Cvetko Kostić (1912-1985), nepravedno zapostavljeni bard srpske sociologije, smatrao je da su kafane svojevrsna „sociloška laboratorija“, dok je pesnik, prevodilac i novinar Stanislav Vinaver (1891-1955) govorio da je „kafana literatura koja ne laže“. Čak je i filozof Radomir Konstantinović (1928-2011) napisao da je „svo naše iskustvo kafansko“.Sad kad su kafane neopravdano proglašene za najveće društveno zlo i leglo širenja zaraze korona virusom, najmanje što njihovi vlasnici i desetine hiljada zaposlenih u tim lokalima mogu da očekuju je solidarnost svojih stalnih gostiju.Godinu dana od početka pandemije mnogi ugostitelji su potrošili i pare za crne dane. Preživeti ovo proleća deluje kao nemoguća misija. Iako najvećim delom ne rade, ili ono vreme koje su otvoreni čini tek privid funkcionisanja, apsolutno sve finansijske obaveze ostale su im iste, a mnoge i uvećane. Oni koji su se oslanjali na saradnju s bankama, koje su u pojedinim slučajevima čak i inicirale uzimanje kredita, sada zbog toga ne mogu dovoljno da se pokaju.“Za deceniju i po nikad nisam kažnjen za neku nepravilnost u radu restorana, uspešno sam radio jer sam uredno plaćao dobavljače, banke, izmirivao sve obaveze prema državi, od prvog dana prijavio sve radnike, uplaćivao doprinose, plaćao zakup… I dođe situacija koja ne zavisi od mene… I sad nikog nema”, ispričao mi je nedavno moj prijatelj, vlasnik uglednog restorana u centru grada.Nisam ni primećivao, kao što sad osećam, da imam toliko prijatelja u tom esnafu, od Ivice Stevanovića u “Paliluli” i Zorana Stojanovića u “Staroj trojci” do Slavka Petrovića i “Cokana” u “Starom bunaru”, od Vladana Ristića u “Hanteru” do Čede Milinkovića u “Zlatnom opanku”, od kuma Vlade “Vrapca” u “Kajmakčalanu” do gospođe Seške Đorđević u jednom prijatnom klubu, koji je takođe zamandaljen, … A kad dodam sve konobarice i konobare, šankere i dobavljače (prijatelji su mi i neki mesari, proizvođaći rakije, vlasnici servisa za pranje i peglanje veša…), već me je sramota što nisam češće i glasnije pominjao njihovu muku.To su čestiti, vredni i odgovorni ljudi, oni su već pokazali da znaju kako da i organizuju posao i sačuvaju zdravlje svojih zaposlenih i gostiju. Oni nisu alavi organizatori korona žurki i sličnih tuluma, mesta bez price i duše, ali svi oni ispaštaju zbog njih. I mi, njihovi stalni gosti sa njima.