"Onima koji umeju da misle ostavljam male lekove": Ovako je govorio akademik Miro Vuksanović

Jedan od naših najuglednijih pisaca, ovenčan NIN-ovom nagradom za knjigu "Semolj zemlja", bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, direktor Biblioteke SANU, član Saveta Univerziteta u Beogradu, član Upravnog odbora Zadužbine Miloša Crnjanskog, predsednik Upravnog odbora Andrićeve zadužbine… Pored bogatog književnog opusa, nemerljiv doprinos Vuksanovića srpskoj kulturi ogleda se i u plodnom uredničkom radu i pokretanju značajnih edicija, a pružio je i veliki doprinos razvoju bibliotekarstva u Srbiji.

Najpoznatija dela akademika Mira Vuksanovića, koji je rođen 4. maja 1944. u Krnjoj Jeli, u Crnoj Gori, su azbučni romani o rečima "Semolj gora", "Semolj zemlja" i "Semolj ljudi", ali i knjige "Kletva Peka Perkova" i "Otvsjudu". Sećao se u jednom zapisu i reakcije njegovih roditelja na knjigu "Semolj gora":

"Dao sam knjigu ocu u ruku. Pipao je i pitao me kako se zove, kako joj je naslov. Kada je čuo ‘Semolj gora’, rekao je: ‘Mora biti tolika knjiga. Semolj je veliki pa je i knjiga velika”. A Kosa je, po običaju, komentarisala: ‘Šta se radi sa Semoljem? Dokle dospješe naše bukve i kamenje? Odoše u bijeli svijet’!"

Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a Višu realnu gimnaziju u Nikšiću. Diplomirao je 1969. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost. Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Tehničkom školskom centru u Somboru, gde je dve godine vršio dužnost pomoćnika direktora. Bio je upravnik Gradske biblioteke "Karlo Bijelicki" u Somboru. Pokrenuo je izdavačku delatnost Biblioteke i bio njen urednik. Uređivao je časopis "Dometi" kao i izdavačku delatnost "Ravangrada".

U Biblioteci Matice srpske bio je upravnik od 1988. do penzionisanja 2014, kad je izabran za predsednika Upravnog odbora ove ustanove u kojoj je pokrenuo i bio urednik nekoliko serija knjiga, a posebno je značajan višetomni katalog zbirke starih srpskih knjiga i legata. Zahvaljujući Vuksanovićevom upravničkom radu u najstarijoj srpskoj biblioteci nacionalnog značaja njen elektronski katalog, budući da ima milionski broj zapisa, osnova je Virtuelne biblioteke Srbije (sistem COBISS). Obnovio je Godišnjak Biblioteke, pokrenuo ediciju "Tragovi", ediciju o darodavcima i druga izdanja. Takođe, bio je urednik petojezične "Bibliografije knjiga u Vojvodini". Uredio je "Katalog srpskih knjiga u Beču 18. veka" i više od 150 kataloga izložbi, kao i veliki broj tomova kataloga Biblioteke.

Za rad u bibliotekarstvu dobio je republičke nagrade: "Milorad Panić Surep", "Zapis", "Đuro Daničić" i "Janko Šafarik", te Oktobarsku nagradu Sombora.

Bio je član Upravnog odbora Matice srpske i potpredsednik Matice srpske do 2008. godine, kada počinje da radi kao glavni urednik Izdavačkog centra Matice srpske, u okviru kog je pokrenuo Antologijsku ediciju "Deset vekova srpske književnosti".

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 2009, a za redovnog šest godina kasnije. Upravnik Biblioteke SANU postao je 2011. godine. Bio je urednik Tribine Biblioteke SANU, u okviru koje je pokrenuo istoimeni godišnjak, te urednik brojnih edicija SANU. U okviru SANU bio je predsednik Akademijskog odbora za istorijat i objavljivanje akademskih beseda, Akademijskog odbora za kulturu i umetnost i Odbora za proučavanje istorije književnosti, kao i član Odbora za Etimološki rečnik srpskog jezika i Akademijskog odbora za srpsko pitanje. Bio je član Izvršnog odbora Ogranka SANU u Novom Sadu i predsednik Upravnog odbora Instituta za srpski jezik SANU. Takođe, i član Uređivačkog odbora "Srpske enciklopedije", kao i član Uređivačkog odbora "Srpskog biografskog rečnika".

Kada je pre tri godine za "Lagunu" objavio knjigu "Nikad dosta života: Danonoćni zapisi", u koju je sabrao različite kratke forme, zapise, komentare, izreke, kratke priče i eseje, te pesme u prozi, sećanja i osvrte, kazao je kako sam naslov potvrđuje njegovu želju da što češće i što više "skuplja iverje od sećanja i savremenih doživljaja".

- To radim kao pisac dugo. Beležim ono što me privuče pojavom, značenjem, odjekom ili smislom. Potom mu dajem oblik u kakvom nije bilo, u rečima koje se takmiče u jasnoći. Takvi zapisi, kratki i gusti, raspoređeni su u nizovima i pod brojevima, u nastavcima, ali je svaki od njih istovremeno i samostalan. Knjiga se može čitati redom i na preskok, unapred i unazad. Sve je podešeno savremenom čitaocu i brzini u kojoj smo. Zato svoje danonoćne beleške ostavljam kao male lekove koji su namenjeni svima, naročito onima koji samuju i umeju da misle. I ova knjiga kazuje da pisac uvek govori o sebi i o svetu oko sebe - kazivao je Vuksanović.

Književnost ovde zapostavljena

Tokom plodne karijere ovenčan je s četrdesetak nagrada. Među njima su NIN-ova, "Miroslavljevo jevanđelje", "Svetozar Ćorović", "Meša Selimović", "Mihajlo Pupin", "Marko Miljanov", "Ljubomir P. Nenadović", "Laza Kostić", "Đura Daničić", Vukova nagrada…

I kao jedan od naših najnagrađivanijih književnika za Nova.rs je pre nešto više od godinu dana govorio koliko su priznanja u nas izgubila na smislu:

- Pogotovo, kada se nagrade sada dele po kružocima, klanovima, u strankama, a književnost je zapostavljena. To obesmišljava čitavo nagrađivanje. U sadašnjem trenutku mislim da nagrade nanose štetu našoj književnosti. Kaže se često - imao je odličnu knjigu, ali to nije njegov žiri. Kakva je sada situacija, trebalo bi da bude zadovoljniji onaj pisac kog nije "pogodila" nijedna nagrada, nego onaj ko ih je dobio 50. A govorim to kao neko ko ima te nagrade - pričao je za Nova.rs Miro Vuksanović.

Pre nepunih godinu dana Miro Vuksanović potpisao je ugovor o legatu sa Muzejom knjige i putovanja Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat" čiji je član osnivač. Legat je bio formiran povodom dva jubileja - 80 godina od rođenja, i pet decenija književnog, uredničkog i upravničkog rada akademika Mira Vuksanovića. Predao je tad deset svezaka sa hiljadu stranica rukopisa svojih dnevnika i 27 knjiga svojih "Sabranih dela", u kojima su romani, pripovetke, eseji, putopisi, besede, portreti, ogledi, dnevnici i druga dela. Legat sadrži i lične predmete koji na slikovit način dočaravaju koliko je impresivan život i opus bio Vuksanovića.

Dužnost SANU prema društvu

Kao jedan od najsvestranijih i najvrednijih akademika pričao je i o tome koja je dužnost članova SANU u našem društvu:

- Uvek treba imati u vidu činjenicu da su akademici stariji ljudi koji su zvanje stekli naučnim i umetničkim radom. Da su se aktivno bavili drugim poslovima ne bi mogli postići veliki uspeh u svojoj oblasti. Ali, akademike i zvanje i znanje i umeće obavezuju da pomažu društvu koje ih je nagradilo. Svaki od nas, u onome što najbolje zna, mora uticati da nacionalni napredak bude bolji i brži. I uvek mora svaki akademik da pokazuje koliko su važni ljudi koji umeju i koliko su suvišni prevaranti, da ukazuju na tu razliku oko nas - istakao je u jednom razgovoru, a za „Danas” je poredio studentske proteste u poslednjih 15 meseci s onima kad je i sam bio student, daleke 1968. godine:

- I sad sam član akcionog odbora kojem nije ukinut mandat zbog Titovog govora. Tito je tada govorio samo jednom, kratko. I tako rešio stvar. Da je Tito svakog dana govorio o svemu, svuda i u svako doba, da je s ekrana psovao protivnike i pretio da će im iščupati uši, ja bih još uvek noćivao u aulama svog Filološkog fakulteta kao nesvršen student koji se buni. Ali, i takav bih znao da je pobuna put ka vrhu a da je bezglava poslušnost ostanak na dnu.

A pre nešto više od godinu dana Matica srpska objavila je treće kolo "Sabranih dela” Mira Vuksanovića u sedam tomova. Naslovljeno "Iz dana u dan, Vuksanović je skupio u tih sedam knjiga "Dnevničke otkucaje od 9. januara 2000. do poslednjeg dana 2003. godine”. Boraveći u svom rodnom selu, Krnjoj Jeli u maju 2000. zapisao je u dnevnik:

"Ovde je svega više. Ovde je sve gusto. Ovde je reč gusta. Ali, ovde je rečenica retka. Teško pišem. Nemam pogodno mesto. Izgovor kazujem. Ja ovde upijam. Punim se. Posle će se videti šta sam odneo".

Kada je noću dugo radio uvek bi sutradan kunjao i sanjao. I u jednom od tih kunjanja sanjao je kako je išao nekim autom, a da se ne seća ko je vozio.

"Put je bio asfaltni, na prostoru između Nikšića i Podgorice ili negde u Španiji, kako kad. Uskim kolovozom došli smo do brda ispod kojeg je išla otoka. Izdaleka je izgledala kao asfaltna traka, a izbliza sam prepoznao bistru vodu. Išla je nekud, kamenim jazom, brzo, ravnim jazom, bez skokova. Stigli smo na veliko veštačko jezero, na ustavu, u planini, među brdima pod sitnim stablima, pod žbunjem kao što jeste žbunje u krševitim krajevima. Ne znam kako sam se našao na brdu. Kola su otišla ispod stene.

Nisam ih više mogao videti. Reklo mi je nešto da je to ponornica nikšićka, da je to Zeta, a ja sam se čudio kako Zeta može imati toliko vode", zabeležio je 2002. godine.

Stalno ga, naveo je Miro Vuksanović u zapisu iz 2003, prati opomena da troši reči na sporedne teme i stalno ga troše glavne teme: planina i šuma pod njom.

"Često pokušavam da doznam: imam li snage, imam li sposobnosti da uradim takav posao, svoj glavni književni zadatak! I uvek se sukobim s istinom da nešto nedostaje, da nešto ne mogu, da nešto meni nije dato. Planina ćuti. Šuma ćuti. Ja pričam. To je velika razlika i ne verujem da ću je otkloniti. Kada bih mogao ispričati šta mi se dešava dok sam na planini i dok sam u šumi pod planinom, ne bih morao da brinem za svoju književnu budućnost".